Илија Петровић: На кога се опозиција ослања

На кога се опозиција ослања

Петнаестак дана пре општих избора заказаних за 17. децембар 2023. године, Покрет за обнову Краљевине Србије (ПОКС, Покс), очекиваним (из)гласачима препоручио се једним поприлично информативним писмом врло обећавајуће садржине.

Најпре, ту је податак да се ПОКС угнездио у Коалицију Национално демократске алтернативе (НАДА, Нада) у којој се још налазе “Демократска странка Србије (ДСС) и још 25 покрета, странака, удружења и група грађана, као и угледни појединци”. Податак о толикој гомили непрепознатљивих “политичких субјеката”, уверљив је знак не само да су се тамо припадајући радни људи и грађани окупили на пароли да “сад нећу ни оно што ја ‘оћу”, макар сви они за себе мислили да су “једина искрена патриотска, национална, али и демократска алтернатива актуелној власти у Србији”, већ је то и потврда једнога поодавног запажања Волтеровог да “мора да је велико задовољство бити на власти када многи желе да се ње дочепају”.

Присетимо ли се морала НАДАчелника Милоша Јовановића, универзитетског доцента који је, својевремено, на неко питање једне новинарке одговорио питањем “за колико новца бисте ви спавали са свима нама, јер би то било крајње увредљиво питање, испод сваког нивоа” (https://www.021.rs/story/Info/Srbija/361286/Ko-je-Milos-Jovanovic-Desno-orijentisani-politicar-koji-predaje-.html), иначе спремног да се власти домогне уз подршку “политичке” групације познате као “Насиљем против Србије” и њених “идеолога” Драгана Ђиласа расположеног да “санкционише” Русију, Маринике Тепић забављене некаквом декларацијом о геноциду у Сребреници, као и неких тамо “еколога” приправних да признају још некаквију звечку фашикратског Запада, названу “косово” (https://www.npvosti.rs/vesti/politika/1325334/milos-jovanovic-n1-dragan-djilas-izbori-aleksandar-vucic), само наизглед може збуњујуће деловати замишљени Поксов крајњи циљ – “то је Србија са својим крштеним именом, а то је Краљевина Србија”.

Јер, примаоце онога на почетку поменутог писма, Покс извештава да се “све распада у држави… на делу је диктатура, кич, примитивизам, пљачка и распродаја Србије и њених ресурса, злочини без осуда, афере без епилога, деинституционализација државе, уништена демократија, велеиздаја Косова и Метохије… председник Србије је брука и срамота свих нас и целе Србије”, због чега “морамо дати пун допринос да дође до нестанка овог наказног партократског система који објективно траје са мањим козметичким изменама још од 1945. године”.

Како је НАДА “изборила” 13 (тринаест) седишта у републичкој страначкој скупштини, односно пет одсто (5%), што значи да је у своје политичке и “националне” циљеве уверила тек нешто мање од 200.000 (двеста хиљада) гласача, немогуће је домислити каква би и колика могла бити стварна вредност њених “руководствено-државно-дипломатских” замисли. За сада, све се то започиње и завршава у првој половини оне латинске изреке eloquentiae unda… речитости море… (да не помињемо ону другу половину о капи мудрости).

Што је видљиво и из Поксових неких судова:

– Да има и трага од “диктатуре”, ни језичког израза коришћеног у писму, ни гомиле од безмало тридесет разних његових коалиционаша не би било на јавној сцени, макар Сигмунд Граф тврдио да се “међу малобројне предности диктатуре убраја и та што она омогућује да се мисао о слободи одржи у животу”;

– Постојећа власт оптужује се за “примитивизам”, не би ли не­при­мећен остао Поксов бескрајни простаклук садржан у оце­ни да је “председник Србије брука и срамота свих нас и целе Србије”;

– Кад се постојећа власт оптужује за “пљачку и распродају Србије и њених ресурса”, то је једино труд да се уз Надино ДОС-опозиционо порекло не би помињала беспримена пљачка свега и свачега, изведена после нарученог и добро плаћеног петооктобарског државног удара 2000. године;

– Прошли су неки “злочини без осуда, афере без епилога”, нарочито петооктобарске, досовске “производње”, а ако је то прошло без казненог епилога, не треба замерати што они у писму непоменути “злочини” – џепарошког “калибра” у односу на петооктобарске -, остају некажњени;

– Кад се већ инсистира на нестајању (или нестанку) “овог наказног партократског система који објективно траје са мањим козметичким изменама још од 1945. године”, изостало је објашњење због чега се нико из “једине искрене патриотске, националне, али и демократске алтернативе актуелној власти у Србији”, није потрудио да “још од 1945. године”, у недиктаторским условима, брозовским најпре, “објективну” реч изговори “о козметичким изменама… партократског система”;

– Чак и да је “уништена демократија”, за њом не би требало жалити јер она људскоме роду баш и није била за хвалу. Још је Езоп рекао да је “демократија право роба да изабере господара свог”, а Ралф Еперсон ту мисао допунио тврдњом да “људи под демократским режимима ве­рују да они сами заиста учествују у доношењу одлука које власти чи­не, али, у ствари, увек постоји уски круг на врху који у име целине до­носи одлуке”, због чега “чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште слободу или цивилизацију, или обоје”. Првом Војводи од Нор­тамберленда који је Енглеском управљао средином 16. века, било је јасно да је “усвајање демократије… фатално за добру власт, за слободу, за закон и поредак, за поштовање ауторитета и религију, и мора да про­изведе хаос из којег ће се издићи нова светска ти­ранија”, а Часни Балзак је “признао” да не може бити “за систем у коме девет идиота може да надгласа осам генија”. Американци су, пре стотинак година, из свега тога извукли “заједнички именитељ” и формулисали врхунско начело “своје” демократије, по коме “Сједињене Америчке Државе не ратују, оне шире демократију”;

– Да ли у вези с америчком демократијом или са нечим друго, Покс је на своју забринутосну листу ставио и “велеиздају Косова и Метохије” не казујући о каквој се велеиздаји ради, а не помињући ни велеиздајнике, ни оне који ће се окористити велеиздајом.

Ово косовско-метохијско питање остављено је без одговора, ваљда у уверењу да се “некоме” отуд не треба мешати у надлежност. А тај “неко”, можда је и Народни покрет Срба са Косова и Метохије “Отаџбина” чије “језгро чине бивши чланови и сим­патизери Демократске странке Србије, коју је водио Војислав Ко­штуница, некада председник СРЈ (Савезне Републике Југославије – ИП), а данас само један од оних гра­ђана Србије који живи повучено, ван фокуса јавности” (хттпс://коссев.инфо/ко-је-ко-на-политицкој-сцени-срба-са-ким-отадзбина/). Нажа­лост, Коштуница није особита препорука косовско-метохијском Покрету јер се тај момак у србску националну политику разумевао само толико ко­ли­ко му је било потребно да Србе који су током фашикратског “милосрдног анђела” (март-јун 1999) бранили Србију – поклони злочиначком хашком трабуњалу.

Да то “језгро” није могло даље од свога првобитног предводника, потврђено је и саопштењем “родољубивих Срба са Косова и Метохије” од 26. априла 2013. године (хттпс://фбрепортер.орг – Браћо Србски Спартанци…), “који предани и издани полако тону у ‘Велику Албанију’! Издајнички режим у Београду и његови полтрони у јужној србској покрајини уништа­вају Србију и одричу се свете србске земље. Поништавају 14 годи­на борбе србског народа за опстанак и останак у склопу Републике Србије. Нису нам могли ништа ни НАТО, ни КФОР, ни ЕУЛЕКС, ни КПС ни КБС, али нас уништише наши изроди. Предходни режим је преко Борка Стефановића почео велеиздајничке преговоре о поништењу Србије на Ко­сову, а сада тај процес завршавају Томислав Николић, Алек­сан­дар Вучић, Иви­ца Дачић, Млађан Динкић, Александар Вулин и њи­хови послу­шни­ци на КиМ. Водили су преговоре на погрешан начин, на по­грешном мјесту и са погрешнима, а сада су догово­рили гашење Србије. Умјесто да бране Србе и Србију они помажу терористима да заживи њихова квазидржава на српској терито­рији. Настаје још једна шиптарска вјештачка држава на србској земљи”.

Тако то бива кад се “родољубиви Срба са Косова и Метохије” позивају на “14 година борбе српског народа за опстанак… у склопу Републике Србије”, а као прве кривце именују “предходни режим” из истих тих “14 година” (чије досовске и ДССовске “тековине” и они наслеђују и злоупотребљавају), који је, уз неречену заслугу Млађана Динкића, “преко Борка Стефановића почео велеиздајничке преговоре о поништењу Србије на Ко­сову”.

Са толиким (не)знањем, не само политичким, тај Покрет још од 2017. године делује као “политичка организација која представља интерес Срба са Косова и Метохије (и) бори се за суверенитет Србије над Косовом и Метохијом”. Што “Отаџбина” при томе “жестоко критикује Српску листу”, тамошњу политичку странку србске мањине која је од 2014. године у такозваној скупштини још такозванијег Косова имала десет мандата, и то се мора сматрати разложним: већ годину дана по оснивању, “Отаџбина” је приступила “Савезу за Србију”, тада највећој опозиционој групацији у Србији, 2019. бојкотовала је косовске изборе тврдећи да “учешће на овим изборима крши Устав Србије”, 2020. позвала је на бојкот парламентарних избора у Србији, да би на општим изборима 2022. године подржала опозициону коалицију “Уједињени за победу Србије”. (Због овога последњег, “Српска листа” је “Отаџбину” назвала “групом отпадника”, чија је “једина политика пљунути по свему што ојачава шансе Србије да се избори за своје државне и националне интересе на Косову и Метохији”).

То је исти онај Народни покрет који је почетком фебруара 2022. године (https://n1info.rs/vesti/pokret-otadzbina-sa-kpsova-podrzao-ponosa-i-ujdinjenu-srbiju/) “обећао” да ће на управо заказа­ним изборима у Србији “подржати кандидата за председника Србије Здравка Поноша”, рођеног 1962. у околини Книна, момка који је, у својству начелника Генералштаба (https://vreme.com/vreme/ponos-i-prerasude-3/), не би се знало због чега, изабран за “личност 2006. године”, момка који није имао петљу да у време хрватских геноцидних радњи по Србској Крајини скокне до свога завичаја и стане у од­брану свога дома и свога рођеног огњишта.

Због чега је остао без “петље”, објаснио је “личносном” причом са самог почетка 2007. године: “Када је реч о распаду Југославије и почетку ратова 1991, ја лично сам био потпуно неприпремљен за то. Данас се често чује: видело се, знало се… Ја нисам знао. Нисам могао да верујем у то што се дешава. Све ми је деловало као општа лудница и било ми је неприхватљиво. Морам да признам да сам почетком деведесетих размишљао и да одем из земље, као многи млади људи у то доба. (Писало се да их је из Србије избегло око 120.000, неки кажу и читавих 300.000, називаних онда “нај­кре­а­тивнијим делом српског народа” – Море, каква креативност, прелили се преко обале, као отпад, одувао их ветар, као плеву! – ИП). Ипак, одустао сам, јер сам волео своју професију, и зато што је ово моја земља. После 1995. године нисам размишљао о одласку јер тад су моји већ били избегли и сматрао сам да морам да им будем од помоћи”.

Колико је таква личност, макар неко изабрао Поноша за “личност године” и касније га предлагао за председника Србије, била препоручљива за предводника србскоме народу, казује и његова исповест да је морао бити “од помоћи” својој добеглој породици, а Државу ко шиша! Прихватајући такву “одбрамбену” логику неизабраног Поноша, косовско-метохијски Народни покре­т уверен је да се по исто таквом “одбранилаштву” може очувати “суверенитет Србије над Косовом и Метохијом” .

Таквом Народном покрету није сметало да 11. марта 2023. године (https://borbazaistinu.rs/srbi-sa-kim-vucic-odradio-nevidjen-cin-izdaje/), “формирање тзв. Народног покрета за одбрану Србије од стране њеног председника” представи као “врхунац безобра­з­лука, непристојности, цинизма и лицемерја”, чин којим се Алек­сандар Вучић не само “одрекао јужне српске покрајине”, већ и “да би свом народу бацио прашину у очи он формира некакве покре­те за одбрану Србије само се не зна од кога”.

Иначе, исти тај Народни покрет известио нас је крајем јула 2020. године да је “против сваког ратног сценарија али и против потписивања сепаратног споразума и капитулације. Не треба жу­ри­ти, време ради за нас а не за Албанце. По свакаквом праву и на­шем Уставу и међународном праву КиМ је део наше територије. И Косово данас ништа не кошта Србију за разлику од периода пре 99. године када је Србија плаћала комплетно здравствено и просветно осигурање и Србима и Албанцима”.

Кад је већ тако, Народни покрет подсетио је грађане Србије (19. јуна 2023 – https://borbazaistinu.rs/rosu-danas-hara-hapsi-tuce-i-maltretira-srbe-to-nije-moglo-da-se/) да “пре доласка на власт Алек­сандра Вучића”, РОСУ полиција није могла да “хара, хапси, туче и малтретира Србе”, да “нажалост, оно што не можемо да пренеб­регнемо јесте да је за садашњи тежак положај Срба на КиМ кри­вац управо председник Србије Александар Вучић”, да је “нао­па­ка, антисрпска и антидржавна национална политика Александра Вучића проузроковала егзодус Срба са севера јужне српске по­кра­јине”, да “чега се год овај владар дочепао то је упропастио”, да и у “садашњем времену прогона Срба ‘Српска листа’ и даље бо­рави у сепаратистичкој скупштини у Приштини а самозвани ми­ни­стар Ненад Рашић подржава све прогоне које Аљбин Курти врши нада српским народом”, да се “од квислинга друго и не може очекивати”, те да је “једини лек за невоље Срба на Косову и Метохији одлазак Александра Вучића са владарског трона. Јер у историји српске државе није било владара који је тако безочно издавао српске националне и државне интересе као што то ради Александар Вучић”. (Оволико гадости тешко да је неко у србској историји успео да избљује за тако кратко време, но, ако се тиме требало “некоме” додворити, можда најближим комшијама јер ваља поштовати ону народну – комшија, па брат -, онда је то “оправдано”).

Тиме исти тај Народни покрет “оверава” своје “откриће” (https://borbazaistinu.rs/np-otadzbina-situaciju-na-kim-moze-da-sredi-jedino-raspisivanje-/) да, “нажалост, ни Ср­би на Косово и Метохији а ни српска држава немају будућност док овај диктатор не оде са политичке сцене. Оно што може да се при­мети да ово насиље и тортура које Аљбин Курти примењује на северу КиМ иде у прилог Александру Вучићу јер се тиме скре­ће пажња са оправданих протеста београђана због антидемо­крат­ске и криминално-корупционашке владавине председника Србије”.

Враћајући се “домаћем терену”, 26. јуна 2023. године (https://borbazaistinu.rs/srbi-sa-kim-jedino-odlazak-sa-vlasti-vucica-moze-da-popravi-situ/), Народни покрет Срба са Косова и Метохије “најо­штрије осуђује хапшење” неколицине Срба сматрајући то озбиљ­ним и снажним отпором недавној Куртијевој изјави “да пола Срба на КиМ треба похапсити а другу половину ваља протерати”. У непосредној вези са тим, Народни покрет “јасно и гласно… кон­статује да су Срби препуштени сами себи и да немају никакву за­штиту од стране сопствене државе… Председник Србије пак са своје стране већ више излизаним седницама савета за националну безбедност и подизањем борбене готовости постаје смешан јер сви добро знају да су то, већ небројено пута виђене, празне претње… Његовим доласком на власт он је разорио српску одбрану на севе­ру Косова и Метохије… Да ли је он то радио свесно или несвесно, више није ни важно. Јер је резултат исти… Сам председник не чини ништа да заштити Србе и преко грбаче локалних Срба он покушава да води политику. Постоји море начина да може да за­штити своје сународнике у јужној покрајини што је и по уставу ду­жан али он то не ради. Из разлога јер је уцењен због бројних кри­миналних и коруптивних радњи за које његови пријатељи на запа­ду добро знају па га тако држе у шаци. На несрећу, због његовог лошег владања страдају управо Срби на Косову и Метохији. А он по обичају за њима лије крокодилске сузе кукајући, цвилећи, цми­здрећи и све у том стилу… Зато једино одлазак са власти овог вла­дара диктатора може да поправи ситуацију у којој се српски народ нашао. Са њим нема неизвесности, јер сигурно пропадамо… То је политика владања овог српског суверена за чије време је Косово и Метохију напустило више од 40 хиљада Срба”.

Да ли “грешка у корацима”, да ли амнезија, ил’ је нешто горе од обоје, не рекоше колико их је прешло “административну линију” за досовскога земана, брозовски да не помињемо. И, наравно, прећуташе комшијску купопродају србских имања, по ценама много повољнијим “тамо”. Да ли је у “такве” цене урачунато и тањење србскога националног ткива по Метохији и Косову, то је “покретачима” споредно.

Ако већ “постоји море начина” да се за­штите Срби из Метохија и са Косова, чиста је штета што “покретници” не наведоше бар један од тих силних “морских” начина. Ии не само то, не рекоше ни да ли су ишта сами испробали да заштите и себе и “своје сународнике у јужној покрајини”. Да, на пример, “с искуством” стеченим “у убеђивању” Јосипа Броза да поништи одлуку број 343 од 6. марта 1945, којом је на Косово и у Метохију спречен повратак око 12.000 србских домаћинстава с око 60.000 члано­ва, прогнаних отуд почетком Другога светског рата – спрече “више од 40 хиљада Срба” да Косово и Метохију напусте од 2012. године до јуче.

Овде више пута помињани Народни покрет и скоро узгред поменути Покс узети су за ову причу као случајни узорак – а таквих је подоста (можда и свих сто педесетак), са незнатним разликама не само у односу према Држави Србији као институцији, већ и према Живој Држави, људству које је државна организација окупила у своје границе.

Кад је већ тако, намеће се питање у чијем интересу и за чији рачун оне делују – за опште добро свакако не, више за опште зло. Утолико је ПОКС у праву кад каже да Држави Србији измичу из видокруга “злочини без осуда, афере без епилога” јер не кажњава оно што се чини против општега добра.

Но, ваљда је и то демократија, у међувремену унапређена у фашикратију, поредак који је човечанству нанео више несрећа него све куге и колере заједно.

Чини се да је то некажњавање увек некако пролазило оправдавајући мисао Вука Караџића да, “народ неће пропасти ако сваки уради онолико колико је способан”.

Колико је способан да се одупре злу домаћему.

Биће да се тога ни Његош није без разлога прибојавао:

“Не бојим се од вражјега кота,

нека га је ка’ на гори листа,

но се бојим од зла домаћега”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: