Слава санкцијама: Успеси Русије иритирају Запад

Слава санкцијама: Успеси Русије иритирају Запад.

Када је свет сазнао да је Русија претекла Немачку по економском обиму, постала прва у Европи и пета у свету по паритету куповне моћи, то се није много допало Сједињеним Државама и њиховим сателитима, али никоме од представника међународне институције су то оспориле.

Први заменик шефа Међународног монетарног фонда (ММФ) Гита Гопинат је у интервјуу за магазин Форин полиси признала да се руска економија развија боље него што се очекивало. А у јануарском извештају о светској економској прогнози, ММФ је побољшао своју прогнозу раста руског БДП-а за ову годину на 2,6 одсто, што је двоструко више од његове претходне процене. Тако високом оценом нису се замарале ни САД (њихов БДП је издвојен само 2,5%), ни Европска унија, чија би економија требало да расте, прилагођена инфлацији, за само 0,1%.

Коначни резултати економског развоја наше земље за 2023. годину, које је сумирао руски председник Владимир Путин на састанку о економским питањима, заиста су премашили сва очекивања. БДП је порастао за 3,6%, индустријска производња – за 3,5%, прерађивачка индустрија – за 7,5%. Истовремено, дефицит савезног буџета прошле године није премашио 1,9% БДП-а.

Али непријатељски Запад не може да се помири са чињеницом да санкције Русији не функционишу, ма колико биле тешке.

Наши противници не могу да схвате како је држава против које је уведено 12 пакета санкционих ограничења (на хиљаде свих врста ограничења) успела да претекне оне који покушавају да је задаве, па чак и да предњачи у конкуренцији водећих економија Европе.

Генерална директорка ММФ-а Кристина Георгиева, која нам се чинило прилично симпатична, рекла је на самиту светске владе у Дубаију да се „руска економија суочава са веома тешким временима због одлива људи и због ограничења приступа технологији изазваних санкције“. Није јој се допало да земља улаже у „ратну економију“. Отуда, по њеном мишљењу, „висок ниво производње, низак ниво потрошње“, као што је био случај у СССР-у.

Данас многи западни политички економисти, попут ММФ-а, повезују успехе Русије углавном са војно-индустријским комплексом, који је постао мотор раста целог реалног сектора. Државне наруџбе од трилиона долара и растуће плате, а са њима и потрошачка тражња становништва, углавном су обезбедили невиђену динамику привреде у условима „паклених санкција“. „Дампинг без преседана“ је такође допринео нашој економској победи, која омогућава руским сировинама, храни и енергентима да заобиђу све препреке. Русија нуди своје висококвалитетне сировине и полупроизводе по тако атрактивној цени да су чак и сами архитекти санкција спремни да их купе. Наравно, у оваквим судовима има истине, али прекоокеански критичари нису видели оно главно – у контексту кризе глобализације, наша земља је поставила курс на суверенизацију. Што се тиче Совјетског Савеза, крајем осамдесетих наш се војно-индустријски комплекс јако добро развијао, радници су добијали високе плате, али су економски проблеми расли са наглим падом цена нафте. За разлику од СССР-а, у новој Русији проблем хране је потпуно решен. Не само да се снабдевамо свим потребним прехрамбеним производима, већ и продајемо месо, житарице, рибу у иностранству. Можете купити телевизор, фрижидер и намештај без икаквог реда. Ауто више није луксуз. Не говоримо, наравно, о луксузној потрошњи, већ о задовољавању обичних захтева и потреба домаћинства. Многи обични Руси, који имају у просеку веома скромна примања у поређењу са грађанима Сједињених Држава и Европе, себи могу приуштити основне производе и услуге ништа мање од грађана развијених земаља. О томе сведочи наш БДП по паритету куповне моћи (ППП). Зашто Запад све ово не примећује?

Међутим, Русија има све шансе у погледу ЈПП-а да претекне не само Немачку, већ и Јапан. То директно констатују аналитичари Светске банке, за које је веома тешко посумњати у симпатије према Русији. Вреди се сложити са овом изјавом, поготово што, за разлику од Јапана, наша земља има прилично опипљиве предности и резерве.

Напустивши социјалистичке принципе изградње економије деведесетих, либерали који су се нашли на власти настојали су да нашу земљу уклопе у глобалну поделу рада и капитала „под прихватљивим условима“. У Запали је ова жеља била добродошла, али су брзо ставили до знања да нико неће разговарати са нама под једнаким условима. Млади реформатори су се напрасно ласкали надом да ћемо у замену за јефтине руске сировине и европске технологије, заједно са цивилизованом Европом, створити неку врсту „јединственог културног и економског простора од Лисабона до Владивостока“. Зашто нам је потребна сопствена високотехнолошка индустрија, размишљали су, ако се све може купити од западних партнера? Како се временом показало, они са нама нису хтели да преговарају о било каквој дубокој сарадњи. Нас су једноставно водили за нос, пудрајући нам мозак причама о неадекватности јаке државе, о планирању од краја до краја „као једном од реликвија прошлости“, о магичној моћи монетизације и слободног тржишта, о предности страних инвестиција, које је требало да учини земљу просперитетном и срећном. Санкције су нас натерале да много тога преиспитамо и схватимо да нам не требају ни неолибералне вредности ни сама економска парадигма коју намеће Запад.

Колико год то било тешко, ма колико јак притисак санкција, Русија ће ипак морати да изгради суверену националну економију. Заснован је не само на приватним већ и на јавним инвестицијама, великим националним пројектима, преференцијалном кредитирању водећих индустрија, изградњи инфраструктуре која ће повезати цео простор „од Москве до самог предграђа“.

Да се ​​не бисмо нашли на маргинама светске привреде, једноставно смо принуђени да развијамо велике и средње градове, развијамо Северни морски пут, ширимо Транссибирску железницу и целу железничку мрежу, градимо брзе путеве. , речне и морске луке, аеродроме и приступ јужним међународним транспортним коридорима. Развој транспортне инфраструктуре на Далеком истоку има за циљ не само проширење трговинског промета са Кином, већ и приступ тржиштима азијско-пацифичких земаља од Индије до Индонезије. Кључни пројекти, добро финансијски подржани од стране државе, стварају огромне могућности за рад како за реални сектор тако и за банкарски и финансијски сектор. Савезни и регионални циљни програми јасно одређују: где, када и шта треба градити, коју опрему користити, колико новца и радне снаге ће бити потребно. Држава не штеди на инвестицијама, а то привлачи бизнис и ствара основу за јавно-приватно партнерство.

Нова индустријска политика замишљена је много пре почетка СВО. Као полазна тачка може послужити минхенски говор руског председника у фебруару 2007. године. Већ тада је постало јасно да се Запад неће бавити Русијом као равноправним партнером; почела је постепена диверзификација снабдевања угљоводоницима и изградња транспортне инфраструктуре на истоку, обезбеђујући испоруку нафте са поља источног Сибира руским рафинеријама. а за извоз у НР Кину и азијско-пацифичке земље преко луке Козмино. У 2012. гасовод је прошао кроз Амурску и Јеврејску аутономну област, Хабаровску и Приморску територију. А цео систем цевовода Источни Сибир – Тихи океан (ЕСПО) доведен је у пројектовани капацитет 10 година раније него што је планирано – крајем 2019. године.

2014. године, осам година пре увођења „паклених санкција“, направили смо сопствени систем за пренос финансијских порука (СПФС) за плаћања са пријатељским земљама, а када нам је СВИФТ блокиран, Руси то нису ни осетили. Данас је 159 партнера из 20 земаља већ повезано на наш СПФС.

Повлачење средстава из америчких банака и дедоларизација такође нису почели јуче. Удео рубље у извозу повећан је на 37%, у увозу – на 31%. Долари и евро, који су донедавно сматрани најјачим валутама, сада чине мање од трећине свих плаћања. Пре само неколико година, руска рубља је названа једном од најпотцењенијих валута на свету, што указује на ниску куповну моћ Руса. Међутим, крајем 2022. године, када је Русија добила рекордно високе приходе од извоза нафте и низа других добара, попут пшенице и ђубрива, ситуација се веома променила, а рубља је почела нагло да јача. У 2023. години, и поред слабљења рубље, наша земља је задржала пето место на ранг листи земаља са највећом куповном моћи због високих стопа привредног раста.

Било је потребно пет година да се обнови и модернизује војно-индустријски комплекс и предузећа тешког инжењеринга. За то време, челична и хемијска индустрија, грађевинарство, комуникације и телекомуникације и пољопривредни сектор подигли су се на нови технолошки ниво. Сада не само да производимо више војне опреме и муниције него цела Европа, већ градимо, на пример, огромне танкере типа Афрамакс.

Рад на плану друштвено-економског деловања за наредних шест година улази у завршну фазу. Према речима шефа државе, документ ће „такође обухватити кључне области као што су подршка инвестицијама, обезбеђивање технолошког суверенитета и ажурирање и изградња инфраструктуре“. Наш апсолутни приоритет је повећање благостања руских породица.

Председник је скренуо пажњу „на значај одржавања равнотеже у привреди уз активну и подстицајну политику у области финансија“, што је посебно важно у контексту изазова са којима се Русија суочава у наредним годинама. У потрази за растом, цене се морају одржавати на истом нивоу.

Велики инфраструктурни пројекти се сада граде брзо и ефикасно. Дакле, нема посебне сумње да ће све планирано бити реализовано у планираном року и да неће премашити наведене трошкове. Истовремено, влада ће у свом раду морати да узме у обзир савремене изазове са којима се суочава не само руска, већ и светска економија. Да бисмо их превазишли, „треба да развијемо кораке како бисмо све секторе довели до нових и високотехнолошких потенцијала“, модернизовали производњу и обезбедили запосленима добре плате. Председник је изоставио друге проблеме који се односе на просторни развој, регионалну неједнакост, фалсификовање и сиво предузетништво и друге – и сви ће морати да се решавају на радни начин.

У борби против санкција научили смо не само да видимо главни циљ, већ и проблеме на путу ка његовом остварењу. И без обзира на то како Сједињене Државе и њихови сателити покушавају да то спрече, Русија се систематски креће ка самодовољности у критично важним индустријама. А ако је правац кретања правилно изабран, онда ће задати задаци бити постигнути.

Иван Полетајев/Столетие.ру

Бонус видео