Житија Ћирила и Методија и где је била Велика Моравија?

Житија Ћирила и Методија и где је била Велика Моравија?

Скоро сам купио једну књигу – ”Бугарске старине из Македоније” од професора Јордана Иванова, штампану 1931. у Софији, коју је издала Бугарска академија наука.

Књига је врло интересантна јер се преклапају многе ствари између историје Срба и Бугара што наравно није изненађење јер су Срби и Бугари практично до 19. века били један народ и говорили истим језиком.

Старо-словенски текстови

Кренуо сам да по мало читам на старо-србском или на старо-словенском како год вам драже. И једно и друго је исправно. Заиста је то био старо-србски језик у доба Немањића али треба да приметимо да Свети Сава у Законоправилу каже ”изнесох ове књиге на светлост словенског језика”. Из писања Светог Саве се види да је под одредницом ”Словени” подразумевао народе који говоре истим језиком тј. Србе, Бугаре, Влахе, Русе, као и Словене на северу који примише писменост преко Велике Моравије.

Одредница ”Словени” се односи на оне народе који познају ”слово” тј. који читају православне књиге. У Мирослављевом јеванђељу каже:

”Од искона, би слово и слово би од Бога и Бог би слово… ”

У средњем веку Душаново царство је обухватало и Србе и Бугаре, говорили су једним језиком и имали су владаре који су били у блиским породичним односима. Касније и под Турцима, оба народа остају под једном црквом и све до Вукових реформи говоре истим језиком.

Данас се често може чути и израз старо-србски, а Бугари кажу старо-бугарски. Ово помињем из разлога што примећујем да познавањем старо-словенског лако је читати бугарски текст, што је мени лично помогло око читања ове књиге и омогућило ми да ишчитам неколико житија и службу Кирила и Методија.

Скрећем пажњу на Житије и живот преподобнога оца нашег Кирила Филозофа, призренски препис из 15. века, из Гилфердингове колекције објављен 1858. године. Када се ишчита житије долази се до закључка да је званична историја, која се учи у школама о ова два словенска апостола просветитељства, Ћирилу и Методију, значајно другачија.

Другачија историја Ћирила и Методија

Право име Кирила је Константин и на почетку он је био свештеник, а Методије је био ђакон. Они су радили на покрштавању Словена и на преводу књига, тј. литургије и вероватно Новог завета на старо-словенски језик.

Историчари нису сигурни да ли су пореклом били Грци или Словени. Међутим оно што житије каже је потпуно јасно, а то је да је Ћирил рођен у Солуну као Бугарин, од оца Лава и мајке Марије. Отац је био официр ромејске војске, величина јединице којом је управљао је од 400-1000 људи.

Гомила глупости је написана код нас о њиховим житијима и када се мало загребе свашта се може пронаћи али ретко комплетна истина без тумачења која вуку на неку страну.

Прва мисија на Брегалници

Интересантно житије говори како Константин прво одлази на Брегалницу у данашњој Македонији и тамо обраћа у православље Словене и пише им књиге на словенском. Текст каже да је крстио на хиљаде људи, а у пар других житија се помиње прецизан број 4050 душа. О овоме нема ни речи у званичној историји.

Такође из овог дела житија види се у наставку како их поучава православљу и одвраћа их од Мухамедове вере. Треба напоменути да наши домаћи историчари често говоре како је прве муслимане на Балкан први довео цар Душан као своје савезнике наводно. Наравно да то није тачно. Ево управо овде имамо доказ да је муслимана било на Балкану и раније, а има још неколико примера и доказа да их је било на Балкану и пре цара Душана. Муслимане је на Балкан довео и населио цар Лав IV Казар још у 8. веку.

Казарски Крим и јевреји

Житије каже да су за следећу мисију Ћирило и Методије кренули из Солуна за Керсон на Криму у Црном Мору. Путовали су бродом из Цариграда Црним морем до Крима.

У Керсону су кренули са подучавањем новог писма али пише да су имали огромне проблеме од стране Татара и од стране јевреја (жидова). Интересантно је да на Википедији и у историјским уџбеницима нико не помиње Јевреје.

Оно што је познато је да је Керсон био седиште Казарског кагана који је био у савезу са Ромејом (Византијом). Такође је познато да је одређени део владајућих Казара био јеврејске вере.

Има ту пар интересантних детаља о мисији у Керсону. Каже се да су проучавали јеврејско учење и књиге и да су их подучили књигама Самарићанским и да су крстили ”тога и сина његовог”. Затим чују за мошти хришћанског свеца светог Климента, одлазе да их траже и на крају их проналазе. Када су пронашли мошти казарски ратници их гоне али они успевају да се укрцају на брод.

Након што напусте Керсон они одлазе ”на једно језеро у кавкаској гори” и тамо се сусрећу са књазом кагана, који окупља Сарацене и јевреје.

Филозоф са својим братом Методијем наводи злочести и јереси и објасни их. Када каган виде његова објашњења гласно рече да је филозоф божијом помоћи на земљи извргао жидовске гордости. Даље каже да је Константин филозоф (Ћирило), подучио све људе и кагана православној вери и крстио га. Каган га обасипа многим даровима и Константин успева да га измоли да ослободи многе хришћане робове.

Након ове мисије Ћирило и Методије се враћају у Константинград (Цариград).Овде бих направио примедбу. Када каже ”јевреји” мисли се на градско становништво и трговце јер истраживања говоре да је јевреја било само мећу елитом и нема доказа да је становништво масовно примило ту веру. Главни извори прихода тих јеврејских Казара су били убирање пореза на реци Волги и на ушћу Дунава, трговина робовима и штампање новца.

Остатак народа су Сарацени тј. Татари, тенгриске шаманске вере. Познато је да су Бугари и Угари који су упали на Балкан и Панонију били савезници Казарски. Руски народ, Срби на Балкану и Словени у Панонији су били покорени од стране Казара.

Покрштавање Руса

Чини ми се да се овај део житија вероватно не односи на главног кагана казарског већ да је ”књаз кагана” уствари неки руски вођа који је био вазал Казарског кана из Керсона. Њега и његовог сина Ћирило и Методије обраћају у православље. Ово се чини логично јер након тога креће борба Руса против Казара коју Византија подржава. Русија као држава ће се тек формирати када Казаре порази Свјатослав.

Напомињем да је ова сцена из житија јако слична каснијој сцени из историје Русије када у доба Владимира I, дакле век касније, Руси бирају између ислама, јевреја и православља и онда одаберу православље.

Сигурно је да покрштавање Руса је ишло у неколико фаза и рекао бих да је почело мисијом Ћирила и Методија 860. године, а завршило се 988. године са кнезом Киевске Русије Владимиром I Великим.

За нас је интересантан деда Владимира I – Свјатислав јер је управо он сломио Казаре у Керсону и протерао јевреје. Ово објашњава зашто је Крим данас толико битан за Русе и зашто се сада око те територије води рат и помињу се Казари и нова јеврејска држава. Свјатислав је победом над Казарима и њиховим вазалима вратио контролу над реком Волгом и порезима које су убирали јевреји. Да житије из Призрена не помиње случајно јевреје, доказ је што су у руском фолклору сачуване песме о овом периоду и победи над ”жидовском земљом” (земля жидовская).

Казари и њихови савезници (Бугари, Угари, Печенези, Татари) су покорили Словене источног Балкана (данашње Бугарске), Паноније (Мађарске и Румуније) и Русије. На Балкану они су покорили словенско становништво и створили Прво бугарско царство. Када се говори о досељавању Словена на Балкан уствари се мисли на те Бугаре и њихове помоћне трупе из руско-украјинских територија. Након мисије Ћирила и Методија Словени ових територија ће се ослободити спољних утицаја и чврсто се држати православља.

После победе над Казарима, Свјатислав у договору са Ромејским царем од кога је добио 15.000 унци у злату, креће против Бугара. Он са 60.000 војника и помоћним трупама Печенега напада бугарског цара Бориса II и побеђује га. Осваја ушће Дунава у Црно Море, што је био главни трговачки пут ка Цариграду и ту поставља свој главни град. Управо овај напад Руса на Бугаре који су били Казарски освајачи Балкана, доводи до слабљења Бугара што ће пар деценија касније довести до слома Бугарског царства. Тада ромејски цар Василије II побеђује бугарског цара Самуила. Ово ће имати огроман утицај на српску историју.

Поставља се питање казарског јеврејства и чини се да оно нема везе са правим јудејским племенима, већ се ради о старозаветним проповедима и талмудском учењу. Овај верски концепт који је истицао јеврејско првенство над хришћанима, а био у савезу са Ватиканом и муслиманима, неодољиво подсећа на дешавања на блиском истоку данас.

Запита се човек да ли је Самуило добио име од јеврејског Шамјуел? Познато је да су казарски владари били јеврејске вере, а Бугари казарски савезници. Интересантно Самуилова браћа су се звала Давид, Мојсије и Арон и носе старозаветна имена. Па просудите сами.

Кнез Коцељ

Житије кратко каже да су браћа после Крима, отишли код панонског кнеза Коцеља. За њега пише да је ”кнез Лјешки” (можда се мисли на Лехе – пољаке?).

Панонија је јасан географски термин. Напомињем да у мачванском региону постоји село које се зове Коцељево, а познато је да је та регија од 5. века припадала провинцији Панонија, чије је седиште било у Сирмијуму (Сремска Митровица). Треба имати у виду да је Методије пред крај живота постављен баш ту као епископ Сирмијума и ту сахрањен.

Једна теорија каже да је Коцељево добило назив по кнезу Коцељу. Уколико су Ћирило и Методије бродом ишли са Крима, могли су доћи бродом преко ушћа Дунава, па код Београда скренути у Саву и тако лако стићи до Коцељеве која је само пар километара удаљена од Саве.

Коцељеве територије су се наводно простирале и на север али ми заправо не знамо прецизно где су границе.

Житије каже да браћа Ћирило и Методије дођоше код кнеза Коцеља и ”поучише их правој вери, многе јеретике окренуше на праву веру”. Од кнеза Коцеља испроси многе заробљене хришћане и ослободи их.

Кнез Растислав из Велике Моравске

Житије даље каже да када су се Ћирило и Методије вратили у Цариград, где их је дочекало писмо које је кнез Ратислав (данас кажу Растислав) послао цару Михајлу којим их моли да му пошаље учитеље православне вере и крштења у ”Велику Мораву”. Затим каже житије, Ћирило и Методије су Растиславу донели књиге на грчком и словенском језику, па су их крстили у православну веру и научили их словенским књигама.

Е, сада се поставља питање где је Велика Моравија? Нажалост у нашим уџбеницима ћете сазнати да је то тамо негде у Чешкој и Словачкој, а наши научници уважавају само франачке изворе на латинском иако се изнова и изнова показује да су ти извори често фалсификовани или измишљени. Нажалост увек се више верује извору на латинском, а нашим житијима се сваки зарез гледа под микроскопом.

Читајући житије долазимо до закључка да је Велика Моравија у Панонији и то врло вероватно код Велике Мораве. На срећу постоје бројни страни историчари који управо тврде да је Велика Моравија на територији Србије.

Према теорији Петера Пишпеки Нађа, централно подручје Велике Моравске налазило се на територији данашње Србије, а сама Велика Моравија је настала уједињењем словенских племена — Бодрића и Словена настањених уз Мораву и Тимок, који су се у 9. веку отцепили од Бугарске и ставили се под заштиту Франачког царства.

Словачки историчар Јуриј Скелнар тврди да се стара Моравија налази не само у Мезији (Србији), већ и у Панонији. Као аргумент користи Константина Порфирогенита који каже да се Велика Моравија налази између Трајановог моста у Сирмијуму и Београда. Скелнар такође наводи франачке изворе који тврде да је Методије постављен за епископа Паноније.

Он је објавио књигу 1784. године у Братислави која се зове ”Vetustissumus magnae Moravie situs et primus in eam Hungarorum ingressus et incursus” (Наслов: Најстарија локација Велике Моравије и прва инвазија и долазак Мађара).

Поред Скелнара, сличне теорије су имали и историчар Имре Боба професор из Вашингтона (САД) који је написао Moravia’s History Reconsidered: A Reinterpretation of Medieval Sources) 1971., Јернеј Копитар, аустријски историчар Фридрих Блумбергер, Чарлс Боулс и Мартин Едгер.

Као што видите неки од највећих историчара модерног доба тврде оно што је логично и записано у житију да је Велика Моравија кренула од ушћа Велике Мораве и Дунава. Ипак, то не спречава наше школске уџбенике и историчаре да тврде супротно.

И опет се сусрећемо са фалсификатима и изменама. На пример наш археолог Владислав Поповић је вршио ископавања у Сремској Митровици 1966. и ископао је цркву коју је препознао као идентичну Методијевој катедрали. Међутим, касније мења мишљење и смешта њену градњу у 11. век. На ово чудно закључивање упућује амерички историчар Имре Боба.

Затим постоје ”Фалсификати из Лораха” које чини скуп папских докумената које су фалсификовали монаси за бискупа Пасауа 971. године који говоре о Моравији. Ту се може видети да у старим документима стоји да је Моравија уствари у Мезији (данашња Србија), а век касније је померена у Горњу Панонију. Ово је објавио румунски историчар Александру Мадгеару.

Нећу даље ићи у образлагање овог питања јер мислим да је јасно да је отимање о Велику Моравију постало политичко питање. Иначе Велика Моравија је пропала због упада Мађара који су били Казарски вазали што је још један доказ како се мисија Ћирила и Методија претворила у верски рат у коме су се Словени борили за слободу од пре свега Татара и јеверјских владара са Крима, а затим и борбу за своје писмо и цркву што Ватикан и Франачки племићи нису дозвољавали.

Направио сам мапу могуће Велике Моравије према старијим изворима који обухватају Мезију са сливом Велике Мораве и Панонију, са седиштем у Сремској Митровици.

Дакле ради се о времену када је казарска Бугарска освојила већи део Србије, један део људи је дошао из области Велике Мораве и ставио се у данашњој Војводини и Славонији у Франачку службу. Проблем је настао када су покушали да им наметну латинску литургију и писмо због чега они траже помоћ од ромејског цара који шаље Ћирила и Методија.

Стари франачки извори кажу да је територија Велике Моравије у Мезији тј. слив велике Мораве и део Војводине са Фрушком гором све до Дунава, са седиштем у Сремској Митровици (Сирмијуму). Иначе Фрушка гора и носи назив по Фрузима – Францима вероватно из тог времена.

Побуна Срба и Словена против Казара са истока и Франака са запада се десила у стишњеној Србији. Након мисије Ћирила и Методија, та културна побуна се проширила преко Славоније и данашње Аустрије, преко Чешке и Словачке, све до граница Немачке, Пољске и Украјне.

Та побуна и културни покрет ће ујединити прото-словене који су раније били познати под разним називима као Сораби, Сурби, Срби, Сирби са Чесима, Словацима, Лехима (Пољацима) који су и иначе сви говорили сличним језицима. Они ће за тренутак сви узети нови назив Словени. Од тада у историји полако бледе стара српска имена и сви заједно се називају Словенима.

Назив ”старо-словенски” никако не одговара непријатељима уједињења Словена јер је идеја о уједињењу свих Словена страшна за запад и Ватикан. Зато се инсистира на локалном карактеру да је то уствари”старо-бугарски” или ”старо-србски”.  Сматрам да је назив ”старо-словенски” језик исправанији јер одражава циљ мисије коју су Ћирило и Методије имали, а то је да се спречи покрштавање свих Словена.

Старо-словенски није стао само на границама Велике Моравије већ се читав културни покрет проширио међу свим Словенима – на територијама данашње Пољске, Немачке, Русије, Румуније, Албаније…

Уједињење Словена око једног језика у Великој Моравији се никако није свидело Ватикану и Францима, као ни Казарима. Казари са утарско-татарском коњицом ће упасти у данашњу Мађарску, а Ватикан ће вековима водити крваве ратове покрштавања Словена не би ли разбио Словенске народе окупљене око једне цркве и језика. Казаре ће победити Руси, а Бугаре покрстити Грци. Ватикан ће покрстити већину западних словенских земаља – Чехе, Пољаке, Словаке, источне Немце, Литванце, Естонце и на крају и саме Мађаре јер је нестала казарска матица.

Папа и мошти Светог Климента

Житије каже да је Ћирилу стигло писмо од архиепископа римскога Адријана. Интересантно не назива га папом већ архиеписком римским како и јесте било по православној номеклатури тога времена. Тада још увек није било јасног црквеног раскола али је већ постојала одређена напетост између Рима и остатка православне цркве.

Док су били у Керсону Кирило и Методије су пронашли мошти Светог Климента I. Свети Климент је био четврти римски епископ кога је по казни цар Трајан прогнао на Крим. Климент је на Криму постао утицајан па је Трајан наредио да се убије, бачен је у море са сидром око врата.

Папа Адријан је те мошти добио на дар од Цариграда и служио је службу над свецем, пронео његове мошти кроз град и на крају је мошти положио у цркви Светог Климента.

Житије каже да је папа даривао Ћирила и да су њему долазили да се поклоне многи Ћирилови ученици из Паноније и ”Мораве”. Папском одлуком била су осуђена два епископа Фармос и Кондрах. Њему долазише жидови и многи епископи јеретички и сви ће бити посрамљени. Многи становници Рима су њему долазили и били су поучени православљу. Затим он позва своје ученике епископе Саву, Ангелара, Горажда и Наума да их поучава православној вери и затим премине у Риму. И би сахрањен у цркви Светог Климента у Риму.

Избеглиштво у Бугарску

Методије је два пута позиван у Рим да се разреше сукоби са франачким племством, први пут 873. године и други пут 878. године. Франачки извори тврде да је папа забранио литургију на словенском језику. Оно што је сигурно је да 878. године Методија на месту епископа у Сремској Митровици замењује бискуп Вичинг из Швабије који одмах протерује његове ученике. Од тада је из угла римокатоличке цркве свако ко врши литургију на словенском јеретик.

Након смрти Методија норманско – франачки племићи преузимају Сирмијумску епископију и тада Ћирилови ученици Наум, Горажд, Сава и Ангелар беже из Паноније у Бугарску и оснивају код Охрида школу да описмене будуће свештенике. То је почетак настанка Охридске архиепископије.

Бугари су христијанизовани из више фаза. Прво је Борис I покушао да добије круну од папе, па је због тога Ромеја послала морнарицу и избила је криза због које је Борис ипак крштен православно. Затим је Борис II наставио да комуницира са папом, због чега се десио поход руског кнеза Свјатислава.

Свакако најачи хришћански утицај за Бугаре има оснивање Охридске архиепископије јер ће имати највећи утицај на сам народ.

Где је гроб Методијев?

За Методија житије каже да је архиепископ ”вишније Моравије”. Каже се да је (Х)Адријан папа римски поставио архиепископа Методија на ”стол апостола Андроника”. Житије даје временски оквир и каже да је то било у време грчког цара Василија и бугарског кнеза Бориса.

Седиште апостола Андроника је било у Сирмијуму, данашња Сремска Митровица. Иначе већ је било текстова у медијима о томе да се гроб Светог Методија налази негде у Сремској Митровици али у књизи Јордана Иванова наиђох на један податак који анализира запис у Проложном житију св Методија из 1330. године писаном у манастиру Лесново. Тамо каже да је светац положен у великој цркви Моравској и да лежи у стени код олтара. Јорданов каже да би то требало да је негде код ушћа Мораве у Дунав, које се налази иначе у близини Смедерева и Костолца.

С обзиром да је након Методија сирмијумска епископија изгубљена за православље јер је на место епископа постављен римокатолички бискуп Вичен из Швабије који је протерао све Методијеве ученике, сасвим је могуће да су Методијеве мошти померене из Сирмијума на неку сигурнију територију са друге стране Дунава. Зато можда мошти треба потражити и у манастирима између Смедерева и Костолца јер постоји запис да су ученици Методијеви ту прешли реку.

Нема помена о глагољици

Иако данас кажу да је Ћирило измислио глагољицу, а његови ученици ћирилицу ово звучи врло натегнуто и о томе у житијима нема помена. Извор тој тврдњи су папски и франачки списи.

Рекао бих да појава два писма, ћирилице и глагољице, на Балкану сведочи о борби Рима и Цариграда за утицај над Словенима. Ова ситуација ће се поновити и касније у 19. веку са ћирилицом и латиницом којом се разара културно јединство становника Балкана.

Могуће је да је Ћирило који је умро у Риму и сахрањен тамо под утицајем Ватикана заиста направио глагољицу, коју су његови ученици једно време ширили по Балкану. Надам се само да Ћирило није био уцењен, држан у кућном притвору и полако трован. То нећемо знати јер се ради само о мојој фантазији. Ипак, оно што знамо је да је каснијих векова глагољица преживела искључиво на територији Хрватске у католичким манастирима. Чини се да је јака Немањићка држава одбацила глагољицу и задржала се на писму које је су Ћирило и Методије створили.

Постоји теорија и да је глагољица писмо светог Јеронима али овој теорији недостаје доказ тј. неки спис старији од доба Ћирила и Методија, а то до сада није пронађено.

Закључак

Јасно је да су Ћирило и Методије били на мисији ширења православља и спречавања туђих утицаја. Преводом књига на словенски и дозвољавањем литургије на словенском језику Ромејско царство је хтело да очува свој примат и спречи утицаје Рима, јевреја и муслимана. Житије управо то потврђује.

Многе ствари у призренском житију су у супротности од онога што пише у уџбеницима. Ћирило и Методије прву мисију обављају у Македонији, Ћирило је бугарског порекла и то пише у српском извору из 15. века. Затим имају проблеме са јеврејима и на Криму и у Риму, што је потпуно непоменуто у уџбеницима. Затим место Велике Моравске и територија кнеза Коцеља се највероватније налазе у данашњој Србији или барем ту почињу – негде између ушћа Дувана и Саве и ушћа Дунава и Мораве. Затим нема помена о два писма већ јасно пише да су донели словенске књиге.

На почетку сам рекао да сам почетник у старо-словенском и размишљам ако ја као почетник ишчитам ове ствари које се не помињу у историји, замислите шта један озбиљан историчар може да уради, кад би хтео/смео. Не сматрам да је то због неке моје памети, већ зато што није популарно размишљати својом главом и писати нешто што је против генералног наратива у академској заједници. Зато седимо у мраку за многе ствари.

 

Извори:

• Житије Кирила филозофа, Гилфердинг 1858., српски спис из Призрена XV век
• Житије Светог Методија, Станиславов пролог из манастира Лесново 1330.
• Булгарски старини из Македонија, проф. Јордан Иванов, 1031. Софија
• Vladislav Popović, Sirmium – grad careva i mučenika. Sabrani radovi o arheologiji i istoriji Sirmijuma. Edicija Blago Sirmijuma, knj. 1. Ur. Dušan Poznanović. Sremska Mitrovica: Blago Sirmijuma – Beograd: Arheološki institut, 2004.
• Šafařík, Pavel Josef (1863). Sebrané spisy Pavla Jos. Šafaříka, Díl II. Starožitnosti slovanské okresu druhého (in Czech). Praha: Temský.
• Boba, Imre (1971). Moravia’s History Reconsidered: A Reinterpretation of Medieval Sources. Martinus Nijhoff.

Милош Станић 

БОНУС ВИДЕО: