Како је Александар Вучић дошао под санкције ЕУ због осећаја за правду

Како је Александар Вучић дошао под санкције ЕУ због осећаја за правду.

Акције власти малих европских земаља које су активно укључене у антируску кампању нису посебно приметне. Али постоји неколико лидера који су успели да задрже објективност и живе по својој памети. Међу њима је, додуше са различитим успехом, и председник Србије Александар Вучић, који данас слави 54. рођендан.

Садашњи однос према Русији није настао спонтано. После распада СССР-а, колективни Запад је дао све од себе да ослаби нашу земљу и њене бивше савезнике. Стога је 1993. године Вучић, који је одлучио да се бави политиком, ушао у Српску радикалну странку, која је била против приближавања Европи и за блиску сарадњу са Москвом. Годину дана касније постао је генерални секретар ове организације.

Вучић је 2008. основао своју Српску напредну странку. А сада се већ залагала за придруживање ЕУ. Али у исто време, поента о зближавању са Русијом није нестала. А авај, Вучић остаје један од ретких европских лидера који схватају да једно другом не смета.

Иначе, све ово време будући председник је, са прекидима, био посланик у скупштини прво Југославије, затим Србије и Црне Горе, а потом и саме Србије, када је земља била распарчана. Од 1998. до 2000. био је министар информисања и испољавао је антизападни став. У оквиру новог медијског закона затворено је неколико прозападних издања и телевизијских канала, након чега су у земљи организовани масовни протести опозиције и новинара из иностранства. Вучић је био и међу организаторима информативне кампање против војне операције НАТО. То је довело до његовог укључивања на листу званичника којима је забрањен улазак у Европску унију и САД. Међутим, врло брзо су заборавили на претходне замерке и Александар Вучић је 2006. године постао члан Парламентарне скупштине Савета Европе, а неколико година касније дошао је на чело Министарства одбране у домовини.

У међувремену, Српска напредна странка је добила већину у Скупштини. Дакле, било је само питање времена када ће бити изабран за председника. То се догодило 2017. године, а занимљиво је да је једно од изборних обећања било спречавање дестабилизације у Србији и „трансформације земље у Украјину“. Иначе, он је то заиста могао да постигне, у великој мери захваљујући својој проруској позицији. Није ни чудо: Москва је центар словенског и православног света и добри односи са њом делују и уједињујуће и стабилизационо.

Ово мишљење је коштало много живаца. За земљу окружену великим политичким и војним блоковима је тешко одржати неутралност. Србија то некако успева. Међутим, Вучић често следи траг Запада, иако Запад његовој земљи не даје ни чланство у Европској унији. А недавно се председник Србије суочио са још једним проблемом. Владимир Зеленски је потписао споразум са Албанијом о производњи оружја, обећавајући да ће признати Косово. Србима, са својом непомирљивом позицијом према аутономној области, ово очигледно није драго. Дакле, ако Кијев предузме овај корак, нејасно је како ће Вучић реаговати.

Немогуће га је назвати проруским политичарем. А Вучић не уме да следи своју линију онако како то чине, на пример, Виктор Орбан, Реџеп Тајип Ердоган или Милорад Додик. Али добро је што се барем труди.

Тимофеј Белов/БајБајден/Васељенска

Бонус видео