СУДБИНА КРИМА И НЕСТАНАК ПРИЈАТЕЉСКИХ ОДНОСА СА УКРАЈИНОМ – ДЕО 1

После државног удара у Кијеву, фебруара 2014. године, више није било сумње: Русија није имала право да заговара територијални интегритет Украјине, која је отворено почела да уводи законе против сопственог руског народа. Русија је имала обавезу да заштити своје Русе у Украјини. Није то била жеља “злих Руса”, како то обично говоре на Западу, који су Украјину од некада братске државе, створили антируско чудовиште. Међутим, проблем иде дубље у прошлост, чак и раније од Беловешке шуме 1991. године, у којима се задржавао статус кво, у време сецесије совјетских република.

У Беловешкој шуми руски, белоруски и украјински председник, децембра 1991. године, договорили су се да се не мењају границе совјетских република. Те године огласио се и прессекретар председника Руске ССР, Павле Вошчанов 26. августа 1991. године: “Руска ССР није ставила под сумњу уставно право сваке републике и народа на самоопредељење. Међутим, постоји проблем граница, то што није решено њихово питање, а које је могуће само уколико се потпише међусобни уговор о савезничким односима. У случају престанка добрих односа између република, Руска ССР оставља за собом питање о промени граница”.

Сличних позиција придржавали су се и многи други политичари у Русији, међу њима и тадашњи градоначелник Санкт Петербурга, Анатолиј Собчак, који је говорио: “републике, утемељивачи СССР-а, после тога како су они сами анулировали договор из 1922. године о стварању СССР, дужни су да се врате на границе у којима су се налазили до стварања СССР-а.” Међутим, тадашњи председник Русије, Борис Јељцин, под снажним притиском русих либерала и колективног Запада, одмах је прецртао било какву могућност промена граница и речи свог секретара. Тако су престале било какве приче о границама бивших република СССР. Истина, постојала је добра идеја да ће новооснован Савез Независних Држава помоћи у побољшању односа братских народа и држава. Тада ни Запад још увек није притискао Украјину у покушајима да је одврати од Русије.

Резултатом договора од децембра 1991. године било је решено да Русија губи велики део својих историјских територија, не само на западу, него и на југу. Украјина је распадом СССР највише добила, зато што је од децембра 1922. године и стварања Совјетског Савеза, њена територија порасла на 1,5 пута (са 440.000 кв.км на 603.700), а становништво два пута (са 26.230.000 на 51.370.000). Између осталог, то је “захвалност” Лењина, који је 1919. године присајединио Украјини Доњецко-Криворошку совјетску републику, без референдума и жеље народа који је живео на тој територији. Касније су присоједињења настављена за време Стаљина и Хрушчова.

Интерес Запада за просторе некадашњег Совјетског Савеза појавили су се врло брзо. Већ 1994. године главни идеолог односа према, у почетку Совјетског Савеза, а затим и Руске Федерације, Збигњев Бжежински, у свом чланку “Прерано партнерство”, објављеном у часопису Foreign Affairs, напао је, по његовом мишљењу, прилично меки курс тадашњих америчких власти према Русији. “Без Украјине, Русија не може бити империја, док са подкупљеној и подчињеној Украјини, Русија аутоматски постаје империја”, писао је Бжежински. Даље продужује речима да Русији треба дати шансу за постојање, “не као империја, већ попут Француске, Енглеске или постосманске Турске, као обична држава”. Другим речима, Бжежински је јасно ставио до знања да Русија са Украјином може бити превише јака (тј. империја), а без ње само једна од многих држава. Занимљиво је овде да Бжежински није навео САД као “обичну државу”, стављајући до знања да Русија и друге земље нису у рангу са Америком, што значи да оне не могу да одлучују о судбини света. Управо у том тренутку родила се идеја, која је јако деловала на спољну политику САД: да се не деси реинтеграција Украјине у организацију под контролом Москве. Тако је започео пројекат “анти-Русије”.

Не тако давно, децембра 2021. године, председник Kissinger Associates и бивши саветник председника за Русију и Евроазију, Џорџа Буша млађег, Томас Грем, рекао је у интервју Интерфаксу: “Ми смо од самог почетка оградили Украјину од враћања руској традицији. И тада смо почели да размишљамо о проширењу НАТО на исток, када смо јавно говорили о добрим односима са Русијом. У том тренутку смо почели да размишљамо о проширењу евроатланских институција, првобитно у војној области, убеђујући европске савезнике да се занимају интеграцијом источноевропских држава у политичку сферу Европе. Ми смо разумели, уколико до интеграције Русије у нашу сферу не буде успеха, ми ћемо чак и тада бити у бољем положају, него што смо били 20-25 година раније, када је Совјетски Савез заузимао огромну територију централне Евроазије и представљао екзистенцијалну претњу САД. Ми смо користили слабост Русије, посебно 1990-их да би реализовали наше геополитичке интересе, на рачун Русије и то на веома болном месту за званичну Москву – на постсовјетском простору. И шта ми видимо сада – то је покушај Русије да установи свој утицај на том истом простору. Кључна држава ту је Украјина”.

Занимљиво је да су у Москви тога времена, дуго веровали да вашингтонски “јастребови” раде све то по инерцији, јер су предсрасуде остале из совјетског периода, када су постојали неоријатељски односи између СССР и САД. Званичници у Москви су били убеђени да колективни Запад, пре свега САД, види нову Русију као партнера, а не као главног непријатеља. Чинило се, истина, да је политика Хладног рата завршена и заувек пребачена у архивске документе. Лидери Русије, Борис Јељцин и касније Владимир Путин, показали су јасну спремност на конструктивни дијалог са Западом, чак интеграцију и стварање јединствене економске и политичке структуре за Европом и САД.

Путин је не тако давно, у једном интервјуу признао огромну наивност у односну према Западу: “Имао сам наивну представу о томе што цео свет разуме шта се десило у Русији, што је она постала сасвим друга држава, што више нема идологијских сукоба. А то значи да нема основа за конфротацију, чак и ако произилази нешто негативно од западних држава према Русији (делимично смо видели очигледну подршку сепаратизму и тероризму на територији Русије, што сам ја као директор ФСБ видео). По наивности сам веровао да је то само разлика у мишљењу и деловању нас и Запада. Они су навикли да се боре са Совјетским Савезом и продужили су… Било је то наивно мишљење.” Касније је Путин увидео да су, у ствари, још од распада СССР-а западни политичари хтели продужити са распадањем и Русије. У том мислу Украјина је била дужна, да ради по идејама Бжежинског и његових пријатеља, тј. да активно учествује у том руском уништењу.

Милан Стојановић / Васељенска

Тула, Русија

БОНУС ВИДЕО: