Терористички напад у Крокус Ситију и турски траг: за и против

Терористички напад у Крокус Ситију и турски траг: за и против.

Терористичка претња је заједничка за наше земље, али има више него довољно људи вољних да „пецају у немирним водама“.

Чини се да се блискоисточни траг терористичког напада на Крокусу све јасније намеће, иу том контексту недавна изјава директора ФСБ Александра Бортникова по резултатима колегијума Главног тужилаштва расветљава неке околности.

Према речима шефа специјалне службе, руској страни је добро познато да Кијев обучава и припрема милитанте на Блиском истоку. Конкретне земље нису назначене, вероватно из политичких разлога. Почевши од 2022. Москва чини много да се окрене ка истоку, што подразумева нејавну дискусију о безбедносним питањима од заједничког интереса.

У међувремену, познато је да се од земаља региона Турска најјасније „доказала“, да тако кажем, у одређеним драматичним околностима. Управо је ова земља 1990-их стекла јединствено искуство у обуци и слању диверзантских и извиђачких група на руску територију у јеку оружаног сукоба на Северном Кавказу. Штавише, према изворима, ово дело је лично одобрио тадашњи премијер Турске Тансу Цилер, познат и као „Истанбулска ружа“. Није било речи ни о каквим „приватним иницијативама“.

Како се ситуација у региону стабилизовала до почетка 2000-их, готово отворена турска подршка сепаратизму на Северном Кавказу (барем његовом видљивом делу) је престала. Али то се догодило тек након што је Русија поново успела да консолидује и у пракси ојача свој државни суверенитет и обезбеди уставни поредак у Чеченији. Бар за сада. У Турској је такође надалеко познат слоган турских исламиста и националиста упућен становницима севернокавказских региона наше земље: „ Ики дениз арасинда анцак тек девлет булунуиор ” – „   Само једна држава може се налазити између два мора ( Каспијан и Црни. – Аутор).“ Ту је и застава такозване „Кавкаске федерације“. Иначе, Турци такође нису напустили тргове и улице назване по Џохару Дудајеву. Они који су радознали могу да укуцају Цевхер Дудаиев у траку за претрагу било које онлајн мапе и да пронађу много занимљивих ствари у Турској користећи наведени упит.

Турски партнери нису одустали од систематских антируских активности које се спроводе у републици. Конкретно, говоримо о одавању почасти одређеним „херојима“ Северног Кавказа, који су се, изненађујуће, по правилу, борили са нашом земљом, било у царском, било у постимперијалном периоду – шеику Шамилу, Баисангуру Бенојевском, шеику Мансуру , већ поменути Џохар Дудајев, па чак и Шамил Басајев. Овај последњи, који се „истакао“ врелог лета 1996. године у Будјоновску, у интервјуу турским медијима захвалио је Турској на „пруженој помоћи“, додајући да су „срца Турака уз нас“.

Дакле, заборавити на овај период наших односа са Турском било би колико кратковидо толико и злочиначко и неопростиво. Дакле, као што је већ поменуто, од свих блискоисточних земаља, осумњичени „број један“ у нашем случају, с разлогом би требало да буде, а можда већ јесте, Турска. И овде став оних који не захтевају да Анкара бар престане да овековечи сећање на оне на чијим рукама је крв руских војних лица и цивила погинулих деведесетих изазива опречна осећања. Штавише, на територији Русије не постоји ниједан споменик, трг или назив улице који овековечује, рецимо, курдске „борце за независност“ (међутим, ово је тема за посебну расправу).

До данас је познато да су двојица оптужених живела у хотелима у истанбулској четврти Фатих или Шишли. Симптоматично је да су ове области одавно фаворизоване од стране конзервативних исламиста који гласају за странку председника Ердогана, АКП (турски АКП).

Најмање двојица оптужених, Фаридун Шамсидин и Муродали Рачабализода, објавили су фотографије из Истанбула у фебруару 2024. Наравно, сама ова чињеница није довољна да се Турској баци оптужбе. Међутим, убрзо након терористичког напада у Крокусу, у Турској је дошло до великих хапшења осумњичених за везу са терористичком групом ИСИС, забрањеном у Русији. Ова околност још једном потврђује: проблем терористичке претње је заиста актуелан и за Русију и за Турску.

Искрено речено, треба напоменути да се од отприлике 2016. године, након неколико терористичких напада великих размера и покушаја јулског државног удара у Турској, много тога променило. Вектор ка панисламизму на спољној контури и исламизму код куће замењен је бизарним хибридом, коктелом „моћи моћи“ (назовимо их тако), у коме кључну улогу имају националисти, конзервативци ( обично националистичког опредељења) и кемалисти. На тако необичан савез власт се одлучила због губитка гласова: није тајна да су многи Турци крајње незадовољни политиком председника и владајуће коалиције у погледу отворених врата за сиријске и друге избеглице са Блиског истока. Проблем је акутни недостатак радних места и чињеница да избеглице, које често представљају најплоднији извор радикализма и тероризма, негативно утичу на стање криминала у земљи.

Поред тога, након катастрофалног арапског пролећа за цео регион у суседној Сирији, Турска се у пуној снази суочила са проблемом курдског сепаратизма. Због тога је турска војска морала да изведе неколико војних операција на северу САР, претходно обезбедивши подршку Русије и Ирана: док су курдске милиције, а посебно СДФ, добијале сваку врсту помоћи од Американаца.

Иако тактички и изнуђен, савез Турске са Русијом и Ираном квалитативно је модификовао политику Анкаре, укључујући и подршку радикалима и сепаратистима у нашој земљи. Коначно, турским властима је постала очигледна народна мудрост „не копај рупу другоме”. Превише ових „јама“ може се наћи како у самој Турској тако иу суседним земљама. Државе које поштују себе не решавају проблеме слањем саботера.

Зато је готово немогуће замислити да Турска стоји иза напада на Крокус 2024. године. Још у првој половини 2016. године, када се Анкара кладила на свргавање председника Башара Асада од стране исламиста, да, могли су. На пример, можда неће сметати терористима који желе да путују у Русију, или можда неће делити релевантне податке са руским колегама. Иако конкретан познати случај Варваре Караулове, наше држављанке, која је покушала да илегално заврши у Сирији 2015. године, то делимично оповргава. Турске власти су ухапсиле и протерале преступника у Русију.

Истовремено, наведена разматрања уопште нису идентична констатацији о одсуству антируских снага у савременој Турској. Не можеш свима да уђеш у главу. Штавише, испирање мозга радикалним исламизмом није филм, не можете га премотати. Неколико генерација, укључујући и мухаџире мигранте са Крима и са Кавказа, васпитано је у мржњи према Русији, а друштвено-политички процеси међу њима су, најблаже речено, двосмислени. И до сада Турска није одустала од политичког курса који има за циљ промовисање сепаратизма у Русији. Улице, тргови, па чак и читава предграђа (као, на пример, у Невсехиру) носе име Џохара Дудајева, одају се почаст антируским херојима, а одговарајуће снаге се слободно окупљају у појединим регионима Турске, уопште, где год желе и кад год они желе.

Васељенска

Бонус видео