Цариградска патријаршија и Томос ПЦУ: Поглед из Бугарске

Цариградска патријаршија и Томос ПЦУ: Поглед из Бугарске.

Бугарски правник, адвокат и магистар теологије Александар Тодоров написао је чланак у коме је подсетио на став Бугарске православне цркве у вези са ПЦУ и анализирао канонске и историјске аспекте одлуке Цариградске патријаршије да додели Томос украјинским расколницима. .

Ево целог текста чланка :

„Немој учествовати у неплодним делима таме; напротив, укори их“ (Еф. 5:11)

На неким такозваним црквеним сајтовима, као што су „Двери Православља“ и „Цхристианити.бг“, расколничка заједница у Украјини се назива „Православна црква у Украјини“, а њен вођа Епифаније Думенко (по Патријарху Вартоломеју) назива се „Православна црква у Украјини“. „митрополит кијевски“. Када би ови сајтови били отворено секуларни или се звали, на пример, „Врата екуменизма“ или „Ретреат.бг“, или тако нешто, онда не би било опасности да се ови термини тамо злоупотребе. Али пошто ови медији још увек садрже хришћанске, а штавише, православне материјале, то јест, „тамо тече и слатка и горка вода у исто време“, обмана терминима може довести у заблуду неке људе да су украјински расколници део Уједињене Цркве Христове. , или да је Епифаније Думенко заиста митрополит кијевски (у ствари, једини канонски митрополит кијевски је Онуфрије, поглавар Украјинске православне цркве). Или, у најмању руку, лаковернији људи могу погрешно одлучити да у Украјини постоје две канонске Цркве – Украјинска православна црква и Украјинска православна црква, као и да постоје два митрополита – Епифаније и Онуфрије, што је опет обмана.

Зато је умесно, сходно горе цитираном упутству Светог Апостола Павла, да се укратко подсетимо зашто такозвана Православна Црква Украјине нема никакве везе са Православном Црквом и, сходно томе, Епифаније Думенко никако није православни митрополит.

Кратка историја украјинске црквене шизме

Пре свега, расколничка заједница у Украјини постојала је деценијама пре незаконитог „Томоса украјинске аутокефалности“, који је 6. јануара 2019. године издао цариградски патријарх Вартоломеј. Састојао се углавном од две структуре – самопроглашене Украјинске аутокефалне православне цркве (УАПЦ), која се периодично појављивала неколико пута у Украјини у двадесетом веку (без непрекидног апостолског прејемства) у лику свештенства које се одвојило од црквене јерархије, и самопроглашене такозване Кијевске патријаршије, коју је 1992. године створио тадашњи митрополит кијевски Филарет Денисенко. Одвојивши се од Светог синода Украјинске православне цркве (након што није успео да постане Патријарх московски), почео је да себе назива Кијевским патријархом, иако у Кијеву никада није било патријаршије.

Ни једну од две расколничке структуре није признала ниједна помесна православна црква, јер њихово одвајање од Тела Христовог није било канонско, већ произвољно.

Штавише, Филарета Денисенка је свргнуо Свети синод Руске православне цркве (1992. године), чији је он раније био дугогодишњи члан. Штавише, пошто се није покајао за грех раскола, већ је наставио да истрајава у њему, Денисенко је канонски званично екскомунициран из Цркве (1997).

Цариградски патријарх такође није био у евхаристијском општењу са Филаретом и украјинским расколницима, пошто је свима било јасно да је њихов раскол заснован на национализму и властољубљу, а истовремено у Украјини постоји канонски Свети Синод Св. канонска Украјинска православна црква, која је аутономна, тј. самоуправна Црква, коју су увек признавале све Помесне Цркве. УПЦ не само да је могла да кува Свето миро (у овом тренутку УПЦ самостално кува Свето миро – прим. уредника), које је добила од Московске Патријаршије, већ је и до данас била административно и духовно контролисана од стране њеног Св. Синода у Кијеву.

Однос патријарха Вартоломеја према украјинским расколницима до 2018

Тако је, на пример, цариградски патријарх Вартоломеј писао московском патријарху Алексију Другом у свом писму од 26. августа 1992. године поводом свргавања кијевског митрополита Филарета (Денисенка): „Наша Света Велика Црква Христова, признајући искључиву потпуност надлежност у овом питању Ваше Пресвете Руске Цркве, прихвата одговарајућу саборну одлуку о претходном изнетом, не желећи да Вашој Цркви – сестрици прави никакве тешкоће.

У другом писму Патријарха Вартоломеја патријарху Алексију Другом од 7. априла 1997. године поводом анатемизације (изопштења) Филарета (Денисенка) стоји : „Примивши од вас информацију о поменутој одлуци, обавестили смо о томе јерархију нашег Васељенског престола и замолили да убудуће нема црквеног општења са овим лицима“.

Дана 04.07.2009, на састанку са московским патријархом Кирилом у Истанбулу, патријарх Вартоломеј је „обећао да се неће мешати у послове украјинског православља и да неће примити у заједницу украјинске расколнике на челу са непризнатим кијевским патријархом Филаретом “ . Неканоничност двеју расколничких група – УАПЦ и такозване Кијевске патријаршије – препознају и уредници издања Двери.бг .

Патријарх Вартоломеј је 2016. године више пута изјавио да признаје митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија као јединог канонског примаса Украјинске православне цркве. Конкретно, такву изјаву је дао на јавним слушањима током Сабора Предстојатеља Помесних Православних Цркава у јануару 2016. године .

У априлу 2018. председник Украјине Порошенко је заједно са украјинским расколницима Филаретом и Макаријем упутио петицију патријарху Вартоломеју да се Украјинској цркви додели аутокефалност – али не канонска, истинита, већ расколничка, лажна.

јун 2018. На састанку са делегацијом Украјинске православне цркве (МП) „Патријарх Вартоломеј је изјавио да не жели да се меша у послове УПЦ, да верује и верује да у Украјини постоји само једна канонска Црква, а све друге организације које себе називају црквама нису признате – то су расколничке групе. Још једном је наглашено да се бивши митрополит кијевски Филарет, који је на челу такозване Кијевске патријаршије, у Фанару посматра као особа која је извршила раскол .

Однос патријарха Вартоломеја према украјинским расколницима после 2018

Међутим, убрзо након овог патр. Вартоломеј мења свој став и сада је спреман да легитимише расколнике.

У октобру 2018. Цариград је неканонски и независно „поново поставио“ непокајаног расколника Филарета и његову групу (под условом да то може да уради само канонска Украјинска православна црква МП, од које су расколници отпали – такође зато што је за рестаурацију потребно покајање и исповедање , а не тражење решења у Цркви).

Председник Украјине Порошенко састао се 3. новембра 2018. године у Истанбулу са патријархом Вартоломејем. Као резултат тога, 15. децембра 2018. године у Кијеву је, на иницијативу патријарха Вартоломеја, створена нова црквена структура – ​​„Православна црква Украјине“ (ПЦУ), на челу са Епифанијем (Думенком), који је претходно био „рукоположен ” расколника Филарета.

Коначно, Цариградска патријаршија, којом председава цариградски патријарх Вартоломеј, званично је потписала такозвани „Томос о аутокефалности“ украјинске расколничке организације под називом „Православна црква Украјине“, са својим предстојањем Епифанијем Думенком.

До 2018. године чак је и сама Цариградска патријаршија признала да се ПЦУ састоји од расколника. Међутим, 6. јануара 2019. године расколници из ПЦУ и Цариградске патријаршије ступили су у литургијско општење и Томос је званично уручен.

Сасвим је природно да је Богојављење тада у ПЦУ унело познати екуменски инструмент за разбијање Православља – нови стил, који је логичан наставак политике одступања од црквених канона . И као и увек, када се помесној Цркви наметне нови стил, то се дешава уз помоћ безбожне световне власти, која у Украјини прогони канонску Цркву.

Једина разлика у Украјини је што су нови стил тамо усвојили расколници, а не права (и једина) Православна Црква у Украјини – Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем.

Оцена Томоса са становишта канона Цркве

Сходно томе, предметни „Томос” је неканонски и правно неважећи, јер је објављен ван надлежности Цариградске патријаршије. Његово ослобађање представља кршење Предања и следећих канона, који захтевају да лица свргнута и изопштена буду поново примљена у причешће од стране исте Цркве која их је збацила и изопштила:

– 15 Аве. Антиохијског Сабора („Ако било ком епископу, оптуженом за било какав злочин, суде сви епископи овога округа, а сви једногласно донесу једну пресуду против њега, онда нека му ни на који начин не суде други епископи, али нека једногласна одлука епископа округа остане чврста“);

– 118. авенија Картагинске катедрале („Ко је био изопштен из црквеног општења у Африци и тајно ушао у прекоморске земље са циљем да ступи у причешће, изгубиће степен клирика“);

– 5 Аве. Првог Васељенског Сабора („Онима које су епископи, у свакој епархији, удаљили од црквеног општења, било да припадају свештенству или чину лаика, морају се судити, поштујући правило које налаже да они који су сами екскомуницирани, а други нису били прихватљиви“);

– Посланица Афричког савета папи Целестину („Испунивши прво дужност дужног поштовања, молимо те, господине брате, да од сада нећеш лако дозволити онима који одавде долазе да дођу до твојих ушију, и да се нећеш удостојити од сада примити у причешће оне који су од нас изопштени, јер ће ваша преподобност згодно утврдити, да то одређује и Никејски сабор, јер ако се то поштује у односу на ниже свештенство и мирјане, Сабор још више жели то треба поштовати у односу на епископе, нека се они који су изопштени у својим епархијама не примају у општење са вашом светошћу, с намером, и зато што то није прикладно.

Признање украјинских расколника од стране патријарха Вартоломеја је неважеће као да је он, на пример, на захтев бугарских световних власти (у Фанару – прим. аут.) признао Христофора Сабева за бугарског патријарха, с обзиром да Бугарска православна црква има канонског патријарха и Светог Синода, што нису тражили од њега (патријарха Вартоломеја – Ред.) да дели правду у Бугарској цркви.

Томос и границе надлежности

Томос је антиканонски, пошто цариградски патријарх нема право да даје аутокефалност Украјинској цркви, а из другог разлога – Посебном повељом цариградског патријарха 1686. године, Украјина и Белорусија су као митрополије пренете у Московска Патријаршија. Оне. више од 330 година све православне аутокефалне цркве су без икаквих примедби и резерви признале да је Украјинска црква под црквеном јурисдикцијом Московске патријаршије, а не Цариградске патријаршије. Дакле, Московска патријаршија је мајка Црква за Кијев, а не Цариград.

То произилази из 17. правила 4. Васељенског сабора и 25. правила 6. Васељенског сабора, према којима је рок застарелости евентуалних спорова о надлежностима тридесет година. Овај рок застарелости је истекао више од 10 пута, а за ових 330 година цариградски патријарх никада није преузео власт над Украјинском црквом. А након истека овог рока застарелости, било каква јурисдикциона права цариградског патријарха над Украјином су искључена.

Самовољно укидање Повеље из 1686. године и неканонско уступање права јурисдикције над територијом Украјине од стране Цариградске патријаршије, као и давање „аутокефалности“ Православној цркви Украјине, је акт мешање у туђу канонску територију и у потпуној је супротности са светим канонима Православне Цркве који не дозвољавају кршење граница надлежности и постојање више јурисдикција на истом простору.

Једнострано и произвољно мешање једне помесне аутокефалне Цркве у унутрашње ствари друге је кршење правила и канонски преступ, који је осуђен таквим светим правилима као што је 2. канон Другог васељенског сабора („Обласни епископи неће продужавати своје власт на цркве ван своје области, и нека не мешају цркве…“) и 8. правило Трећег васељенског сабора („нико од најбогољубивијих епископа није проширио власт на другу епархију“).

Чак и када би цариградски патријарх имао право да да аутокефалност у Украјини (што је могао да уради само уз сагласност осталих Патријаршија), она би морала да буде додељена локалној канонској цркви којом управљају митрополит Онуфрије и Свети синод Украјинска православна црква (али они то нису тражили), а не расколничка структура.

Реакција других Цркава на Томос за ПЦУ

Санкција неканонског општења са изопштеним расколницима, коју је до сада подржавала Цариградска патријаршија, представља потпуни прекид литургијског општења са овим последњима, по познатом канонском правилу: „ко служи са изопштеним, мора сам бити изопштен“ (10. и 11. е правило Светих Апостола; 2. правило Антиохијског сабора).

Управо то је урадила Руска Православна Црква у складу са својом „Синодалном декларацијом“ од 15. октобра 2018. године, као и канонска Украјинска Православна Црква у складу са ставом 5. своје „Резолуције“ од 13. новембра 2018. године.

Српска православна црква помиње и прекид комуникације са Цариградском патријаршијом у ставу 5 своје званичне уредбе „Став СПЦ о црквеној кризи у Украјини“ од 13. марта 2019. године .

Да су све Помесне Цркве тако реаговале, по светим канонима, онда би украјински раскол предвођен Патријархом Вартоломејом био очигледан и нецрквеним људима. Али, нажалост, због процеса отпадништва од Бога и од жеље за Царством небеским, многи епископи се плаше да прокажу патријарха Вартоломеја, којег сада подржава свет, да не би упали у невоље овде на земљи. Али да ли Бог угоди њиховом ћутању?

Већина епископа Грчке и Александријске Цркве пала је до те мере да украјинским расколницима не само да нису разоткрили, већ су чак и признали „Томос“ и ступили у општење са њима…

Питам се да ли је неко од њих размишљао о томе какав бол представља њихова издаја за митрополита Онуфрија и канонске украјинске епископе, свештенике и мирјане?

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука (УПЦ) назвао је одлуку Синода Грчке цркве (о признању Томоса и расколника) „издајом Христа “ .

„Опрао си руке своје, као Пилат, али си упрљао своје срце. Наше цркве се плене, наше парохијане бију, крв се пролива на нашој земљи. А ово је „само почетак болести“ (Матеј 24:8). Док ви филозофирате о Христу и теологији у угодним кабинетима о Богу, на ваш подстицај ће нас побити за Христа… Бог вас чуо, рекли сте Истину – не. Намерно сте ишли против Истине… Јеврејски Синедрион осуђује Христа на смрт из… баналног разлога – да не би изгубили удобне услове за живот… То чине и грчки епископи. Боље је пустити Тело Христово – Цркву – да пати него да изгубимо своје европске плате, удобност, добре односе са оним џеповима из којих примамо плату…” пише он.

Они епископи који ступају у литургијско општење са украјинским расколницима показују да су изгубили љубав према својим сабраћима канонске Цркве у Украјини, који су од 2018. године били подвргнути репресији, батинама, затварању, прогону од стране световних власти и расколника у Украјини. Занимљиво је како ће се ћутљиви епископи правдати чињеницом да не само да нису дигли глас у подршку прогоњеним православним хришћанима у Украјини, већ су чак прешли на страну расколника, тј. гоничи? Чини се да се обистињују речи Христове: „А пошто се безакоње увећава, охладнеће љубав многих“ – Мт. 24:12.

Однос према Томосу у Бугарској

Неки хришћани у Бугарској, не желећи да буду прогоњени или клеветани због исповедања истине, лукаво прикривају украјински раскол речима „Свети синод Бугарске православне цркве се још није изјаснио о питању Православне цркве Украјине“. тј. као да је канонски статус ове расколничке структуре нејасан и зависи од саопштења Светог синода. Ово, наравно, није тачно. 

Расколничка природа ПЦУ, као и канонска/правна неваљаност „Томоса о аутокефалности” који је издао патријарх Вартоломеј, објективне су чињенице а не предмет субјективног суда. Они не зависе од оцене овог или оног локалног Синода. Сваки епископ, као и помесни Синоди, подлежу Васељенској Цркви Христовој и њеним правилима. Из тог разлога, чак и ако Свети Синод Бугарске Православне Цркве донесе одлуку о признању ПКП за део Цркве, а дрски „Томос“ о аутокефалности 2019. године важи, ова одлука Светог Синода биће ништавна. из два разлога: прво, зато што би то било у супротности са горњим канонима; друго, пошто у чл. 69, ст. 2 Статута Бугарске Православне Цркве директно стоји да су одлуке Светог Синода неспорне само ако нису у супротности са догматима и канонима Свете Православне Цркве.

О догматским кршењима Томоса

Безакони „Томос“ од 01.06.2019 садржи не само канонска, већ и догматска кршења. Таква је, на пример, лаж да је цариградски патријарх поглавар свих помесних Цркава: „…изјављујемо да аутокефална црква Украјине признаје за свог поглавара (κεφαλην) свети апостолски и патријарашки васељенски престо, као и други патријарси и поглавари.“ (из текста Томоса) . Ово и друга догматска кршења у „Томосу“ размотрићемо у посебном чланку, а као објашњење ових одступања Цариградске патријаршије ограничићемо се на цитирање три светитеља двадесетог века:

„Били смо веома постиђени и зачуђени што се… Поглавар Цариградске цркве, а да нам се претходно није обратио као законски заступник и поглавар целе Руске православне цркве, умешао се у унутрашњи живот и послове аутокефалне Руске цркве. Свети сабори (2. и 3. правило Другог васељенског сабора) признавали су цариградском епископу само првенство у части, али нису и не признају његово првенство у власти.

(Свети Тихон Исповедник, Патријарх московски и све Русије, Посланица Цариградском Патријарху Григорију ВИИ, јул 1924)

„Васељенска патријаршија, која је изгубила значај Ступа истине и сама постала извор подела, а истовремено захваћена претераном жудњом за влашћу, јадан је призор који подсећа на најгора времена у историји Цариградска црква“.

(Свети Јован Шангајски, из његовог извештаја „Положај Православне Цркве после рата“, Акти Другог сведијаспорског сабора Руске православне заграничне цркве, Београд, 1939, стр. 389-394)

„Васељенски патријарси су се одавно удаљили од православља. Па они су заиста издајници…“

(Свети Серафим Софијски, Живот и учење, Православни класици, 2016, стр. 74).

Закључци

У закључку, подсетимо да познати словенски митрополит Јоаникије није дозволио свештеницима своје епархије да ступе у литургијско општење са Цариградском патријаршијом, а посебно са украјинским расколницима.

Нажалост, већ видимо да ће се проблеми са овим расколницима само продубљивати. Нека Господ подари поштење и храброст нашим митрополитима да не постану саучесници у овом расколу и не постану узрочници новог раскола, јер је боље да хришћани буду гоњени због јединства Цркве него да постану издајници.

На крају, треба напоменути да одвајање Украјинске Православне Цркве од Мајке Цркве – Руске Православне Цркве (без прекида комуникације), проглашено 27. маја 2022. године у манастиру Светог Пантелејмона (Феофанија), такође није спроведено. по канонском поретку, али је за сада потпуно тачно. Руска православна црква показује снисходљивост и стрпљење према овој одлуци Сабора Украјинске православне цркве, будући да је донета у контексту свакодневног терора над православнима у Украјини од световне власти и истовремено у војној ситуацији.

Све Помесне Цркве показују разумевање за ванредну ситуацију хришћана у Украјини, дакле, док Руска Православна Црква (као Мајка Црква) не сматра Украјинску Православну Цркву расколом, а друге Помесне Цркве не сматрају Украјинску Православну Цркву расколом. . А Руска православна црква је мајка црква УПЦ, јер до 1990. године УПЦ није постојала, а у Украјини је постојала само Руска православна црква и управо је ова друга на Сабору одобрила стварање аутономне УПЦ. Епископи Руске Православне Цркве, одржан 25-27.10.1990. Тада је Сабор одлучио да УПЦ додели „самосталност и самосталност у управљању“, а поглавару УПЦ право да носи титулу „Митрополит кијевски и све Украјине“. По свему судећи, Цариградска патријаршија није имала право гласа и није учествовала у овим догађајима.

СПЖ

Бонус видео