Илија Петровић: Сачувати рођено огњиште… 1. део

Сачувати рођено огњиште… 

Одговор на једно делегатско питање у Скупштини (пост)бро­зловске Југославије, послужио је др Љубиши Дабићу као “окидач” да на­пише књигу “Елаборат о ревизији пројекта насељавања на Косову и Метохији (и Македонији) после Другог светског рата”.

И питање и одго­вор јесу из 1989. године, али је тема много старија и, што се чиње­ница тиче – и оних обухваћених књигом и, још више, оних које се тамо не помињу -, углавном непозната не само просечном “рад­ном човеку и грађанину”, већ и многима који би то по свом месту у научном и школском, стручном и управљачком свету у Земљи Ср­бији морали знати. Да не идемо даље од “Комунистичког манифе­ста”, стварног и “научног” упутства за уништење србског народа, творца људске цивилизације, које је Карл Маркс (1818-1883), је­дан од његових писара, сажео у “мисао” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.

На ту “мисао”, таква каква је, накачили су се и социјалисти по­текли из србскога народа, па ће Светозар Марковић (1846­-1875) знан као “отац со­цијализма” у Србији, али и изрод коме је било свеједно да ли ће у Србији владати Хабзбурзи или Обре­новићи, написати да је политика “јаке и велике Србије” у основи противна интересима србског народа. Ако и “претпоставимо сре­ћан случај да се великосрпска политика увенча успехом и да Ср­би­ја задобије Босну, Херцеговину, Црну Гору и Стару Србију, ма­ло би се нашло Срба који то не би сматрали за највећу срећу на­ше­г народа. Ми не делимо то мишљење… Политика ‘Велике Србије’ уједињава по форми умне и материјалне силе српског народа, а уствари све би те силе биле спречене и оковане. Народ би изишао из борбе… сиромашнији и разоренији но што је сада, а опет би ос­тао би опет окружен истим непријатељима којима је и сада окру­жен… ‘Велика Србија’ морала би куповати пријатељство у неп­ри­ј­атеља понижавањем и жртвовањем интереса свог народа” (Св. Марковић, Сабрани списи И, Београд 1960, 110-111).

Стварну вредност такве “мисли”, со­ци­ја­ли­стичке, први је ме­ђу Србима препознао Јаша Томић (1856-1922), пошто је верујући да би нова социјалистичка “наука” морала слу­жи­ти интере­си­ма оно­га народа у чијој ће се земљи примени­ти, наишао на отпор со­цијалистичких иде­о­ло­га са стране и оштро упозорен да се “у име интернационализма и опште­човечанске прав­де” мора оканити шовинизма, наци­о­на­ли­зма и патр­и­отизма. То је упозорење про­ту­ма­чено и схваће­но на пра­ви начин, тако да је Јаша свој разлаз са соција­лиз­мом и “окањивање” од њега врло уверљиво обра­з­ло­жио: “Брзо смо се от­ресли опсене и нисмо више до­зво­лили да нас воде социјалисти других народа”, они који су, по природи ствари, у својим земљама били националисти.

Нажалост, доцнији социјалистички (и комунистички) делат­ни­ци међу Срби­ма, од Димитрија Туцовића (1881-1914), свршеног београдског правника и бечког специјализанта, до отвореног ан­ти­србина и безименог и беспрезименог Јосипа Броза (1892?-1980), све су чи­ни­ли да марксенгелска “пресуда” о нестанку “реакцио­нар­них” Срба с историјске позорнице буде извршна.

Туцовић се у “интернационалну” политику уплео по оконча­њу Првога балканског рата и турског изгона из Праве Србије – Ко­сова и Метохије-, кад су се Арнаути (“они који се нису вра­ти­ли”, 1043. године, по доласку са Сицилије на данашњи простор), дотле турски послушници, упустили у побуну против новоуспо­ставље­них србских и црногорских власти. Како то пише истори­чар Ђоко Слијепчевић (1907-1993), “нису… према арбанашком становни­шт­ву примењиване никакве репресалије. Само тамо, где је изазиван неред и побуне морао је бити уведен ред. Управо само на изази­вања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим при­ли­кама свагде примењују. Власти су желеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у редован живот и рад” (Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освр­том на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 261). Туцовићев посао, како сам каже у предговору за своју студију Србија и Арбанија, био је “више из практичних потреба него из теорискога инте­ре­са”. Ван сваке сумње, практичне потребе настале су после кон­греса Социјалистичке интернационале у Базелу (1869), када је бал­канским соција­листима наложено да, “насупрот разобруча­ном шовинизму”, прокламују “братство свих балканских народа, рачунајући ту Албанце, Турке и Румуне”. У Туцовићево време, Ру­муни нису били интересантни социјалистима, Турци су управо били потиснути са највећег дела Балканског полуострва и није их у таквим условима било згодно бранити, а Интернационалин до­ма­ћи задатак односио се искључиво на Арбанију, пошто су, како Туцовић тврди, “заво­јевачком политиком српске владе према ар­ба­наском народу створени на западној граници Србије такви од­носи да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати” (Д. Туцовић, Изабрани списи ИИ Београд 1950, 56).

Туцовић не говори да су победе Србије и Црне Горе у бал­кан­ским ратовима осујетиле планове “о стварању једне арбанашке државе изван ужега арбанашкога етничкога простора”, нити по­миње да су Срби тада “повратили своје историјско тло на коме се налазе највећи и најзначајнији историјски и верско-културни спо­меници за које је везано најславније доба српске историје. Срби нису били против стварања једне арбанашке државе у природним етничким границама њиховим, али су били решени да заштите своје националне интересе, које су угрожавале арбанашке пре­тензије, које су биле помагане од Аустро-Угарске и Италије” (Ђ. Слијепчевић, Наведени рад, 247-248).

Није Туцовић помињао да Србија и Црна Гора “нису могле жртвовати своје историјско тло, да би Аустро-Угарска и Италија могле створити своју Велику Арбанију. Оне су, као победнице, тражиле и историјске и стратегијске границе и укидање граница између себе”. Износећи такве захтеве пред Лондонску конферен­цију сазвану децембра 1912. године, Срби су истакли да се не про­тиве организовању Арбаније као аутономне земље, иако су “по­бе­де српске војске и фактичко освајање арбанашке територије давале легитимну основу” да поседнуту земљу задрже за себе. Та­кав став Срби су наслонили чак и на своје “освајачко право”, буду­ћи да су својевремено и Турци дошли до Србске Земље осваја­њем. Они су, ипак, сматрајући да на првом месту морају стајати “историјски, етнички и културни разлози”, дали и своје додатне аргументе: “Већина у тим крајевима данас јесу Арнаути; али од половине 14. века па до краја 17. века била је та земља тако чиста српска и култивисана, да су Срби наместили своју Патријаршију у Пећи… Близу Пећи налази се српски манастир Дечани, најзнаме­нитији споменик српске архитектуре и српске побожности из 14. века. Просто се не може замислити да би седиште српске Патри­јаршије и да би се величанствени Дечани подизали у једноме кра­ју, у коме не би српски народ био у већини. Онај крај у коме су Пећ, Ђаковица и Дечани, то је најсветија земља за српски народ међу свим његовим земљама. Не може се замислити никаква цр­но­горска или србијанска влада, која би била у стању да ту земљу уступи било Арнаутима, било ма коме другоме; најмање би то да­нас било могуће, пошто је србијанска и црногорска војска у крва­вој борби отела од Турака и Арнаута ту своју земљу… Али и ту као и у осталим српским земљама северно од Охрида и у околини Белог и уједињеног Дрима Арнаути су скорашња колонизација, управо инвазија” (Исто, 255-256).

Ако већ све то занемарује, онда је сасвим разумљиво што Ту­цовић неће писати ни о трагичној чињеници да “ратови Србије и Црне Горе са Турском (седамдесетих година 19. века – ИП) не са­мо да нису донели ослобођење српскога народа него су на целом простору где су Срби и Арбанаси били измешани, још више за­тро­вали и погоршали односе између њих. Када су српски добро­вољци… ‘допрли до Грачанице на Косову и тамо се причестили’, поверовало се у то да је настало време ослобођења српскога на­ро­да… Не само да, овај пут, није дошло до ослобођења српскога на­рода, него се стање на целоме простору, на коме су били изме­шани Срби и Арбанаси још више погоршало. Још уочи Берлин­скога конгреса била је, под разним утицајима, појачана антисрп­ска атмосфера да би, после осни­вања Арбанашке лиге (1878-1881 – ИП), постала још затрованија” (Исто, 223). Године 1902, србски посланик у Цариграду извештавао је да су “остали неизмењени одношаји, до којих је довела политика, заснована на повлађивању Арба­наса, а у њима је управо корен зла које не допушта да се у Старој Срби­ји успоставе једном ред и мир бар онакви какви су у другим странама европске Турске. Најгора им је последица, што углед власти пада све ниже, а необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопа­с­ни­јем смислу те речи. Потпуно сигурни да им власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума, који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те је због њих стање у Старој Србији постало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више за­шти­ћени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и пљачкају; част се каља силовањима жена и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољи прохтев каквог осионог зулум­ћа­ра арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја прет­ставника власти, што се види и по смеру који је јасан до очиглед­ности. Па и некада хваљена толеранција турска према цркви са­свим се изгубила, јер су у последње време готово обичне појаве пљачкања цркава и манастира” (Исто, 227). Разулареност и само­воља арбанашког живља остали су основна и трајна обележја овога времена у Правој Србији, а убилачко расположење према Србима и похлепа на аустро-угарско и италијанско подмићивање довели су до тога да је “за скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину. ‘Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да је у време од првога српско-турскога рата 1876. до 1912. иселило у Србију пре­ко 400.000 Старосрбијанаца’, (од чега) само из Косовскога вила­јета око 150.000 Срба” (Исто, 223).

Прогон србског становни­штва из Праве Србије био је у Аус­троугарској тумачен са посебним задо­вољ­ством, с тим што је у јавности представљан као “српска зверства”. Руски војни изасла­ник при србској влади, пуковник Владимир Ж. Артамо­нов изве­штавао је о томе свој Генералштаб: “Антибеоградска хистерија у Аустро-Угарској поприма хомеровске размере. Све тамошње но­ви­не само пишу о ‘српским зверствима’, ископаним очима заро­б­ље­ника, мученим ‘мирним Турцима’ и силованим Албанкама. Крајње недобронамeрaн тон текстова допуњавају карикатуре на ко­јима су руке српских војника и официра у крви, у најмању руку, до лаката. Јавно мњење се непрекидно позива на ‘уништење раз­бојничког гнезда на обали Дунава’. У неким обла­стима Аустро­-Угарске већ је почела тајна мобилизација резервиста и подофи­цира који су служили у ‘алпским јединицама’. Од њих намеравају да формирају одреде добровољаца који би били послани у Ал­банију” (Вечерње новости Београд, Недељни додатак, 7. фебруар 1999, 2).

Насупрот томе, Туцовић ће се у свом удвориштву Интерна­ци­онали чврсто држати тезе да је арбанашка побуна с јесени 1913. године, “због које је Србија морала поново мобилисати близу три дивизије, класи­чан пример како се колонијални ратови изазивају. Окупација српске војске простирала се са истока до на саме капије клисура и кланаца. Она је раста­вила орача од њиве, стоку од паше, стада од појишта, село од воденице, купца и продавца од пијаце, околину од вароши, а читава планинска насеља од свога привреднога центра и житнице за исхрану… При тој побуни могли су се умешати многи домаћи и страни агенти, на које је влада с планом скретала пажњу јавности, али земљиште за евентуални утицај тих елеме­ната припремила је влада г. Пашића (Николе, 1845-1926 – ИП), одбијајући арбанаско становни­штво од себе ис­тим оним средствима којима се могла најбоље послужити да му положај олакша и да га себи привуче… И кад је буна избила, влада је… изјавила да ће Арбанаси бити ‘примерно кажњени’, буржо­а­с­ка штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извр­ши­вала. Арбанаска села, из којих су људи благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски кре­маторијуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разору­жа­вали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њи­хо­ву децу, жене и болесне. Верна слика тих варварстава изнесена је у дописима из Арбаније у Радничким новинама, у чланцима Крвна освета солдатеске и Црногорски бес. Још једном се пот­врдило да је народна побуна најпримитивнијих племена увек ху­ма­нија од праксе стајаће војске коју модерна држава против по­буне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу већ достој­но ступити у вла­сничко друштво Енглеза, Холанђана, Француза, Немаца, Та­ли­јана и Руса” (Д. Туцовић, Наведено дело, 124-126).

Тешко је замислити да би негде, некад и неко могао о својој земљи и о сопственом народу писати толико ружно као што је то чинио Туцовић. Но, ако је то било у интересу “међународног про­ле­таријата” и “револу­ције”, ако је тиме испуњаван “завет” Кому­ни­стичком манифесту и њего­вим творцима, онда се логичним може сматрати његов став да је “завојева­чки поход Србије на Ар­банију најгрубље отступање од начела зајед­нице балканских на­ро­да, а у исто време отступање које је плаћено најочи­гле­днијим поразом… У њему су до костију разголићене нетолеранције вла­с­ничких класа према другим народима, завојевачке тежње и гото­вост буржоазије да их спроводи најбруталнијим злочинствима каква су до сада извршивана само у прекоморским колонијама. На­пуштање начела зајед­ни­це балканских народа још при склапа­њу уговора о заједничкој акцији против Турске отерало нас је да се пребијемо и узаман сатиремо на врато­ломној Арбанији, а исте­рани из ње одбачени смо на Брегалницу да се варварски и сулудо кољемо са браћом… А када се арбанаска авантура хоће да правда от­сецањем од Солуна, а брегалнички злочин одбацивањем из Ар­баније, онда се мора да истакне да је узрок оба зла један и исти, наиме: завојевачка тежња буржоазије и власничких клика и фак­то­ра на Балкану” (Исто, 129-130).

И, да не би било забуне, арбанашка побуна није се догодила у Арбанији, како нам то сугерише Туцовић, већ на Србској Земљи, у Правој Србији, по Косову и Метохији, у крајевима који су током Првога балканског рата ослобођени од турске окупације; у краје­вима које Туцовић назива Арбанијом и у које, вели, Србија “није ушла као брат… него као освајач”, не “као политичар већ као груб солдат” (Исто, 131). Или, као што то “дописује” Триша Кацлеро­вић (1879-1964), Туцовићев саборац, гушење арбанашке побуне мо­же се назвати “једним од најнеугоднијих и најодвратнијих мо­мената у целој политици српске владе, колико срамном, толико и освајачком политиком” (Радничке новине, Београд, број 223. од 22. октобра 1913).

У својој “идејној нетрпељивости” према сопственом народу, која врло често прераста у мржњу, и са великим олакшањем завр­шавајући свој спис, Димитрије Туцовић ће записати да је “без­г­ра­нично непријатељство арбанаскога народа према Србији први по­зитиван резултат арбанаске политике српске владе… Завојевачко држање Србије, Грчке и Црне Горе није могло спречити ствара­ње аутономне Арбаније, али је оно тога најмлађега пигмеја на Балкану гурнуло да се још пре појаве на свет преда на милост и не­милост Аустро-Угарске и Италије”. Како ће се ствари даље одвијати, Туцовић не зна; пошто “поразом освајачке политике ни­је завр­шен ланац опасности и жртава по слободу српскога народа и будућност Србије”, у Србији би требало да се схвати, и он то све­срдно препоручује, “да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији поли­тич-­ки живот него што га је имала под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора” (Исто, 133). Србија на првом месту.

Туцовић је поменуо и Брегалницу – поред које је у Другом балканском рату вођена битка против Бугара -, али је зато прећутао сазнање да, “у тренутку кад се у свим деловима наше земље требало користити благодатима срећно повраћеног мира и приступити плодном раду, узнемирени смо са територије аутоно­м­не Арбаније оружаном повредом наше границе, пустошењем на­ших села и вароши. То сведочи да ново заснована Арбанија не ра­зуме суседске дужности. Ово нам је донело нове жртве, а предузе­тим мерама успело се да се нападачи брзо одагнају” (Стено­граф­ске белешке Народне скупштине Краљевине Србије 1908-1918, други редовни састанак, 4. октобар 1913, 1).

Срби су се са шиптарским злочинима срели и крајем јесени 1915. године, после одлуке србске Врховне команде да србска вој­ска бројнога стања нешто више од 220.000 војника и официра (уз њу око 200.000 избеглица и тридесетак хиљада заробљених непр­и­јатељских војника), под притиском аустроугарске, немачке и бугарске војне силе а у одсуству савезничке помоћи са солунског правца, крене у пробој преко Арбаније и Црне Горе, “преко сне­гом покри­ве­них клана­ца, по беспућу и козјим стазама”, и избије на море. У својој Историји Срба, Београд 1989, Владимир Ћоровић (1885-1941) записаће да се “па­дало од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе”. Ово последње потврдиће и тринаести том књи­ге Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца (Бео­град 1927), наводом да је “арнаутски живаљ, не­прија­те­љски рас­положен према нашој војсци… због пљачке раз­дра­жен и са оружјем у руци на­па­да наше војнике”, те да је у току 2. и 3. децембра дошло је до оштрих оружаних окршаја са њима. Нападнут са три стра­не, До­бро­вољачки одред је “преполовљен и сведен на 500 љу­ди”.

Да ли је до мора стигло, према енглеским извештајима, свега 70.000 србских војника или је србска Врховна команда покушала да себе охрабри цифром за 50.000 већом – споредна је ствар, али је извесно да се србска војска нашла на Солунском фронту без осно­ве за попуну. С искуством из пристизања добровољаца у балкан­ске ратове и током претходних месеци Великога рата, срб­ска вла­да је 17. новембра 1916. године донела уредбу о насељавању у “новим крајевима”, по којој ће се добро­вољцима у србској војсци, пристиглим из Америке додељивати државна зе­мља – “пет хек­тара плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити Србин, Хр­ва­т или Словенац” (Југословенски добровољци 1914-1918 – Србија, Јужна Америка, Север­на Америка, Ау­с­тралија, Француска, Италија, Солунски фронт, Збор­ник докумената, приредио Никола Поповић, Београд 1980, док. 84, 110).

С разлогом сматрајући да су бројни србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године оштећени по­де­лом на “америчке” и “остале” добровољце, добровољачка ор­га­ни­за­ција из Новог Сада, на самом крају октобра 1920. године, одр­жала је протест­ну скуп­шти­ну и захтевала “да се и до­бручанима (из Србског добровољачког корпуса из Одесе, који су ратовали у До­бруџи, у Румунији – ИП) од­мах дели земља за ову еко­номску го­дину и да и они осете благо­дати за своје пожртвовање” (Никола Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918­-1941, Нови Сад 1968, 162).

Требало је да прође више од четири године да би новосадска Застава могла ја­ви­ти да је Ми­нистарском савету Краљевине Ср­ба, Хрвата и Словенаца под­несен пред­лог да се добровољцима са Добруџе призна добровољачко пра­во. Пред­лог је усвојен и “нај­зад је прав­да победила. Признати су они људи ко­ји су много до­принели, како на бојном исто тако и на поли­ти­ч­ком пољу на­шем ослобођењу и уједињењу” (Застава Нови Сад, 21. јануара 1925).

Било је то у складу са једном представком пе­торице чла­нова Југословенског одбора од 9. јануара 1917. године, којом је од пред­сед­ни­ка Министарског савета Николе Пашића тражено да се и на добровољ­це из руског заробљеништва, а не са­мо из Америке, при­мени наредба о до­де­ли пет хектара плодне зе­мље за насељење. На полеђини примљене пред­став­ке, Пашић је забележио и потписао: “Прочитао у Седници и решили да се… сваком добровољцу, који се бу­де борио на фронту осигура 5 хектара плодне земље. О томе изве­стити одбор” (Југословенски добровољци у Русији 1914-­1918, напомена уз док. 127, 158).

С разлогом су ратници са Добруџе тражили да им се призна пра­во на до­бровољачку компетенцију јер су знали да је коман­дант До­брово­љачког корпуса ђенерал Михаило Живковић (1856­-1930) ту одлуку срб­ске вла­де об­ја­вио наредбом бр. 122. од 24. фебруара/9. марта 1917. године, те да право на пет хектара обрад­иве земље и на насељавање има “сваки добровољац Ју­гословен, који се у српској војсци бори противу непријатеља” (Исто).

Кад су већ сви србски добровољци, без обзира на то откуд су пристигли на ратиште, изједначени у правима на насељење, До­бровољачки гласник број 1-5/1940 могао је саопштити пози­вајући се на “проверене” податке До­бро­вољачког од­сека Мини­стар­ства војске и морнарице, да је “до 31. јануара 1940. го­ди­не издато 40.214 добровољачких уверења. Од тога било је 33.736 борачких и 4076 неборачких. На основу пресуда Државног савета још је изда­то 210 борачких и 17 неборачких уверења. При­зна­то је доброво­љачко својство и бившим четницима и усташима у ранијим ра­товима и то 2194 борачка и 180 неборачких уверења. На­води се да се очекује још око 1000 молби за издавање уверења до краја 1940. године. Према томе, по овом извору, укупно је било из­дато преко 41.000 добровољачких уверења, од чега око 38.000 до­бровољцима у 1. Светском рату” (Ђорђе Станић, Липар – Српска доброво­љачка колонија у Бачкој, Београд 1998, 206).

За евиденцију издатих добровољачких уверења, београдско Удружење ратних до­бровољаца… каже да је једино она “меродав­на и коначна”, иако то она свакако није јер су у њу мора­ли бити упи­са­ни само они добровољци који су добили земљу или об­вез­ни­це. За нај­већи део добровољаца погинулих током рата није имао ко да ос­т­ва­ри добровољачка права; нема добровољаца ко­ји су умрли без наследника, али не по грађанском праву, већ по прав­ним пра­ви­ли­ма посебно смишљеним за добровољце; нема оних ко­ји су бри­са­ни из спискова јер се на добијена имања нису насе­ли­ли у про­пи­са­ним роковима, као што се, на пример, десило Лазару Т. Бабићу из Крупе, у Далмацији, који је према писању Српског кола из 1929 (број 10) умро неки дан раније од туберкулозе задо­бијене у рату. И још је написано да он “оставља жену и незбри­нуту децу, а про­шле године одузета му је добровољачка земља, зато што се није благовремено на њу населио. Оправдање да је бо­лестан и да лежи на самртној постељи, ништа није му могло по­моћи”.

Највећи део “признатих” добровољаца насељен је у “новим областима” – по Маћедонији, Правој Србији (Косову и Мето­хији), Војводини Србској, Славонији. Кад је понестало “аграрне земље” за надељивање, Држава је не могући да одговори свом об­е­ћању датом кра­јем 1916. године, најпре приступила “преиспи­ти­вању” добровољачких права, по­времено је “брисала” неке од “при­знатих”, а бројне који су се касније “сетили” да су били добровољци и за то тражили признање, онемогућавала да то остваре. У так­вим условима, она је замислила да своју “аграрну” обавезу претвори у финансијску и развуче је на тридесет година, све тамо до 1968. го­дине, с тим што би будуће обавезе испуњавали порески обвез­ници кроз бу­џетске ста­вке предвиђене за покриће државних об­везница, новчаних – 50.000 динара за борце, а 30.000 за неборце. Био је то, поред труда да се призна и историјска истина, само за­ка­снели по­кушај да се исправи неправда која је србским добровољ­цима, и живима и умрлима, чињена претходних два­десет година.

Приступило се, дакле, издавању државних обвезница, тако да се од укупно 11.859 поднесених захтева до 17. августа 1939, у еви­денцији “учлањених” добровољаца нашло свега 5.995 лица којима су обвезнице издате до 31. августа 1940. године. Како су добро­во­љачки захтеви за издавање обвезница пристизали и даље, Ми­ни­с­тар пољопривреде у акту број 52940/ВИа/40 од 27 јуна 1940. го­дине пише да “до данас под­нетих молби за признање доброво­љач­ког својства око 60.000 од којих, према мишљењу шефа Доброво­љачког отсека у Министарству војске и мор­нарице, биће одбаче­но око 20.000 молби, тако да ће бити признато до­бровољачко својство још 40.000 лица”. Истовремено, он је утврдио “нов датум као услов за право на пријем обвезница дакле крај 1941, т. ј. 31 децембар 1941 а рок подно­ше­ња молби за пријем обвезница крај 1942, т. ј. 31. децембар 1942. (Удружење ратних добровољаца из Савске 9 у Београду не жели да зна за тај спис и уписане податке јер на њему, вели, нема пот­пи­са и пе­чата. А у то­ме спису, неи­меновани шеф Одсека ратне штете у Одељењу државних дугова и државног кре­дита, припремио је за Господина начелника истог тог Одељења један прелиминарни из­вештај о добровољачким захтевима и од­но­су надлежних држав­них органа према тим зах­тевима).

Било како било, у Удружењу ратних добровољаца дотле је евидентирано тек око 42.300 србских добровољаца, да ли насеље­них на обећану и добијену земљу или “надељених” државним об­везницама, а управо започети Други светски рат зауставио је не само очекивану процедуру за “упис нових чланова” у речено Уд­ружење, већ је Бугарима и шиптарским балистима (овима другим уз подршку италијанског окупатора) омогућио да из Маћедоније, односно са Косова и Метохије протерају у међувремену насељене породице србских добровољаца и колониста.

Уза све то, челници Кому­ни­стичке партије Југославије и по­велик број њи­хових идеолошких следбеника, уверених или заблуделих, понајвише србскога порекла, преживели су све ратне “офанзиве”, до­брим делом за­хва­љујући и страху званичног Лондона да би у Ју­гославији могле побе­дити србске националне снаге. Тај страх утицао је и на про­ме­ну енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у из­беглиштву, те је та влада, под притиском енглеске владе, мора­ла променити свој став према Ко­мунистичкој партији Југославије.

Те промене добиле су свој формално-правни облик већ 17. но­вембра 1943. године, кад је краљ Петар Други Карађорђевић (1923­-1970) потписао Уредбу са за­ко­нском снагом, којом су укинути Закон о заштити јавне без­бед­но­сти и по­ретка у држави и Закон о државном суду за заштиту др­жаве, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, запра­во, уредба о легализовању Комуни­с­ти­чке партије Југославије, после чијег до­но­шења више није мо­г­ло бити речи о било каквом озбиљ­ном суп­ротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југосла­ви­ји. Највероватније, и друго заседа­ње Антифа­шистич­ког већа на­родног ослобођења – Авноја (Јајце, 29. и 30. новембар 1943) сазвано је тек по­што је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу краљевска влада доне­ти, а с раз­логом ваља претпоставити да је и југословенско-арбанашки кому­нистички скуп у Бујану, у северној Арбанији, одржан тридесет дана касније, био приређен не би ли се, “за после рата”, судбина Косова и Ме­тохије уредила протеривањем преосталих тамошњих Срба и “поклонила” Арбанији.

“Офанзиве” су потрајале још неко време, а Национални ко­митет осло­бођења Југослави­је, чи­ји је председник био Јосип Броз, по­знатији као Тито, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, до­нео је Одлуку о при­временој за­бра­ни враћања коло­ниста у њихова ранија места жив­ље­ња. Не би ли се том чину дао душебри­ж­ни­ч­ки карактер јер су ко­лонисти углавном били Срби, одлуку је пот­пи­сао Србин, поп Вла­да Зе­че­вић, пове­ре­ник унутрашњих посло­ва, а њен текст, об­ја­в­љен у Службе­но­м ли­сту Демократске Федера­тивне Ју­г­о­сла­вије број 13 од 16. марта 1945. године, гласио је:

“У последње време, без одобрења народних власти примећује се враћање и пресе­ља­вање колониста (насељеника) који су раније били насе­ље­ни у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Вој­во­дини. Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се изл­а­жу трошковима, по­што још нису створени услови за њихов по­вратак у ра­ни­ја насеља, то с обзиром на све предње, а да би за­штитио саме насељенике од непотребног пута и излишних тро­шкова

Решавам:

1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живље­ња и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки од­бори указивати и даље сваку помоћ;

2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уре­д­бом, то ће бити бла­го­времено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели”.

Тим актом само на Косово и Метохију спречен је повра­так око 12.000 домаћинстава с око 60.000 члано­ва – колони­ста, међу ко­јима је био велики број србских ратних добро­во­ља­ца и њихових породица. Истом Од­лу­ком, неутврђеном али много већем броју рат­них до­бровољаца и њихових поро­дица за­брањен је повратак у Војводину Србску.

Стотинак дана касније, (рас)поп Влада Зечевић, ово­га пу­та у улози Брозовог мини­стра унутра­шњих по­слова, 4. јула потписао је ре­шење (објављено у Служ­бе­ном листу ДФЈ број 48 од 10. ју­ла 1945) којим се “за­бра­њује до да­ље на­ре­д­бе сва­ка продаја, ку­по­ви­на и задуживање по­љо­прив­ре­д­них земљишта, шу­ма, по­љо­пр­и­в­ре­дних згра­да и обје­ката, који се налазе на по­љо­привред­ни­м газ­дин­ствима без обзира да ли су она вла­с­ни­штво појединаца, уста­но­ва или пр­иватних пре­ду­зе­ћа”. Они­ма који решење не бу­ду пошто­вали, оштро је запрећено За­ко­ном о суз­би­јању недопуште­не шпе­ку­ла­ције и привредне са­бо­та­же.

И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председ­ништво Антифашистичког већа народног ослобођења Ју­гославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним ин­тересен­ти­ма у Македонији и Косов­ско­-метохијској области (Службе­ни лист ДФЈ број 56 од 5. авгу­ста 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили зе­мљу “као награду за услуге нена­родним режимима”, но­ви за­ко­но­давац смислио је врло једноставну законску одредбу: корис­ни­ци аграр­не ре­форме извршене пре 6. априла 1941. године на те­ри­то­рији Ма­ћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “гу­бе право на земљу ако им је била додеље­на земља приват­них власни­ка, сматрајући таквим вл­а­сником сваког земљо­радника ко­ји је ра­дио своју зем­љу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тап­и­ју” или је на њој радио као чивчија (кмет, бе­земљаш) или стални закупац, а нарочито ако је од­носни власник, Ма­ће­до­нац или Шип­тар, био политички еми­грант. У новоуспостављеним “осло­бо­ди­лачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маће­до­нац, јед­но­ставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и до­брово­љач­ка, дакле) до 1918. године била његова сво­јина, без ика­квих доказа и без било каквих правних сметњи по­ста­јао вла­с­ник те земље.

Обе поменуте одлуке првенствени су пример да Броз, онај који је по уласку у “ослобођени” Београд ставио на знање својим послушницима, међу којима су најбројнији били србскога порек­ла, да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”, није се “бавио” потписивањем антисрбских наредаба, уместо њега србску су­д­бину од­ређивали су туђински оку­патори, почев од хрватских и словеначких ко­муниста Еду­арда Карделија (Едварда Кардеља, 1910-1970) и Владимира Ку­пер­штајна (Бакарића, 1912-1983), уз потпору србских “мајстора за прљаве послове”, почев од Александра Ранковића (1909-1983), Милована Ђиласа (1911-1995) и бројних других, све до да­нашњих демократизованих комуни­ста, односно комуни­сти­чких демократ­а. Такви од­но­си према Срб­и­ма ус­по­стављени су по моделу про­ве­реном у разарању руског на­рода по­ доласку бољ­шевика на власт, а брозловска стратегија по­ка­зала се као дво­струко успешна: тамо где је то било лако “тех­нички изводљиво”, као у Маћедонији и Црној Гори – “репу­бли­канци” су “унапређени” у на­ције, а у Ср­бији где се таква “памет” није ни­ка­ко могла при­ме­ни­ти, шиптар­ска мањина на Косову и Метохији и повише мањина (најбројнија маџарска) у Вој­во­дини Србској по­слу­жиле су као изговор за про­глашење аутоно­м­них покрајина. Овим последњим “изу­мом” не са­мо да је тамошњој србској већини обешен камен о врат (кога се он­а више никад није успела ослободити), већ су успостављене и пози­ци­је са којих ће се лакше наставити са разарањем Србства.

Наставиће се…

Илија Петровић / Васељенска