Илија Петровић: Опрезно с “ослобођењем”

Ко је у правом тренутку, 29. јула 2024, био “код куће”, могао је сазнати да се “Председник Србије Александар Вучић састао с амбасадором Руске Федерације Александром Боцан-Харченком”, те да су том приликом “договорили заједничко обележавање 80. годишњице победе над фашизмом и ослобођење Београда” (https://vaseljenska.net/2024/07/29/vucic-s-bocan-harcenkom-dogovorena-zajednicka-proslava-80-godina/).

Што се “победе над фашизмом” тиче, Србима најпознатији поражени фашисти – под било којим називом да су препознатљиви –, већ подуже доказују својим наводним победницима да они, наводни победници, баш и не разликују победу од пораза, нити пораз од победе. То доказивање утолико је успешније што га западни “победници” – под непосредним туторством ранијега главног пораженика –, прећутно прихватају “унапређењем” своје демократије у фашикратију.

Али, зато, ослобођење и “ослобођење” Београда нешто је сасвим друго, можда и због тога што је овај потписник, у време кад је имао десет-дванаест година, из неких београдских новина (“Политике” или “Борбе”) сазнао за поруку коју је совјетски генерал Владимир Жданов, радио-везом, послао своме југословенском колеги Пеку Дапчевићу: “Приђи ка мње завтра утром на чај в Бјелграђе” – поруку која казује да је Црвена армија већ обавила ослободилачки посао и којом се негира партизанска самохвала да су “Пекове дивизије заузеле Теразије”.

Ако се већ нису истакли у ослобађању, комунистички идеолози одлучили су да оформе Сремски фронт, како би показали да између фронталног рата и партизанских, герилских окршаја нема разлике. А за тај фронт почели су да се по Србији мобилишу голобради момчићи, они који пре тога ни­су имали никаквог војничког искуства (не рачунајући ту игру жмуре), понајмање за фронтално ратовање. Они су, напросто, послати да, као мета немачким и (уста­шким) снајперима и за чишћење мин­ских поља (уместо оваца), из­ги­ну на Сремском фрон­ту и да се тиме Србија биолошки осакати. Овог потписника вишедеценијски струковни и планинарски пријатељ Марко Јосимовић (1929-2014), из Сремске Каменице, и сам СремскиФронтовац, али срећан што је, по Пробоју, са “сво­јом” јединицом могао стићи до границе с Аустријом, причао је, су­зних очију, да се нагледао “ратничких” сцена у којима су његови вршњачки саборци – неки мало старији, неки и мало млађи –, избезумљени дуготрајном “фронтовском” атмосфером, “из чиста ми­ра” напуштали заклоне и излазили на чистину где би им “добро­до­шлицу” исказивао по­кој­и метак са друге стране. После скоро шестомесечног “фронтарења”, резултат удруженог злочиначког подухвата комунистичких другова и другова њихових другова, био је стравичан: на споменику у Адашевцима исписана су имена нешто више од тринаест хиљада жртвоване деце, док неки истакнутији историчари говоре друкчије: Веселин Ђуретић (1933-2020) помиње 30.000, Антун Милети­ћ (1931) говори о 89.000, а Новица Војиновић (1927-2002), рачуна да их је тамо побијено свих 180.000.

Но, да се вратимо ономе једином “ослободилачком” стиху на коме је заснована и читава београдско-ослободилачка “наука”, на Википедији представљена трима простопроширеним реченицама: “Београдска операција (или Београдска офанзива) представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала од 12. до 20. октобра 1944. године и представљала је део опсежног оперативног плана Трећег украјинског фронта Црвене армије и Прве армијске групе НОВ И ПОЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији и настављајући се гоњењем непријатеља кроз Срем. Здружене јединице НОВ и ПОЈ и Црвене армије нанеле су у овој операцији немачкој Групи армија Србија тежак пораз, ослободиле Београд, главни град Југославије и велики део Србије”.

Опа, бато, ништа Кадињача, ништа Неретва, ништа Сутјеска, ништа Сремски фронт, ништа СедамОфанзива… – ослобађање Београда “представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату”, вођену до закључно 20. октобра 1944. године, упркос томе што се Јосип Броз, познатији као Тито (непознатог и имена, и презимена, и порекла, и године рођења, умрлог 1980) у улози врховног команданта партизанских војних снага, што значи и наводне Прве армијске групе НОВ (народноослободилачке војске) и ПОЈ (партизанских одреда Југославије), “досетио” да у Београд наврати са немалим закашњењем, 29. октобра. Учинио је то и тако јер му високо ценећи своју строго поверљиву наредбу партизанским командантима и комесарима (са потписом једнога од својих истакнутијих послушника), под бројем 39 издату 27. децембра 1941. године, баш и није било стало да се са Немцима среће, макар и у пролазу.

Радило се, заправо, о наредби којом је, “под претњом смртне казне”, објашњено да се “против окупатора комунистичке јединице не могу бори­ти, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу (комунистичку, партизанску – ИП) целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст”.

Истом том наредбом указано је да “и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас”.

Наређена “бесмисленост” није се ни тицала усташког “модерног наоружавања”, она је врло поштовала споразум којим су, јуна 1935. године – а тај “споразум је остао… и за време рата, па чак и после рата” –, “вођство Хрватског народног Усташког по­крета и вођство Комунистичке странке у Краљевини Југослави­ји” преузели “дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ И СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО”. Образложено је то же­љом “Хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма”, и историчним објашњењем “југословенских” ком­униста “да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток””.

На таквом антисрбском неуму усклађеном са другосветским ратним подухватом Адолфа Хит­лера (1889-1945?) да спре­чи “даљи при­лив словенске крви… уништи милионе ове инфе­ри­орне ра­се, која се множи попут гамади” и користећи сва расположива средства “спре­чи даљи пораст словенских народа”, успостављена је и партизанска ратна “технологија” – оружана борба против легалне Југословенске војске у Отаџбини познатије као четници. “За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити”.

Да се Титови послушници не би премишљали, у поменутој “антифашистичкој” наредби недво­сми­с­ле­но је ис­так­нуто да је “личност Драже Михаи­ловића (ђенерала по имену Драгољуб, команданта Југословенске војске у Отаџбини, 1893-1946? – ИП) и његов ошт­ри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима пого­тово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе све­укупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуз­да­ње и вера у по­бе­ду слабе сваког дана код наших бор­бе­них једи­ни­ца, а тим пре што сви резултати наших до сада во­ђе­них бор­би са чет­ницима, забеле­жени су код ове команде као по­све равни нули. (Баш тако: “посве равни нули” – ИП). Последице овак­вих по нашу ствар поражава­ју­ћих неуспеха, без об­зира на изнете чињенице, односно ауторитета Ми­хаиловића, вођ­ство ове коман­де у многим правцима може са пра­вом пригова­ра­ти партизанским командантима и пол(итичким) ко­ме­сарима…да су се у до­садашњим војним и поли­тичким акци­ја­ма… у свему пока­зи­вали кукави­ч­ки и не­спо­собни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пу­них двадесет го­ди­на спремали”.

Ако не противречимо сврставању немачког нацизма и хрватског усташтва у фашизам, онда на Брозов (комунистички, партизански) “антифашизам” треба гледати као на оруђе западнога света да Србе, творце људске цивилизације, почетни народ-мајку чији је језик, србски, језик-мајка, уништи до последњег, преузме њихова цивилизацијска достигнућа и прогласи их својом “тековином”.

На трагу тој истини био је и Роберт Макдауел (1894-1980), високо рангиран обавештајац у америчкој Канцеларији за стратешке услуге током Другог светског рата, “амерички патриота и пријатељ Срба… последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже-Михаиловића… у јесен 1944” (неко ће приметити да није био “за везу” већ се бавио прикупљањем обавештајних података интересантних западним савезницима), уверен “да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпора Хитлеру и његовим слугама у Југославији”. Као историчар “од заната” (био је професор на Унивезитету Мичиген, у Америци), своја сазнања о ратним збивањима на Балкану изложио је у рукопису чије је штампање, 1970. године, забранила америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА).

Подразумева се да је деловање неког официра за везу, без обзира на његово лично схватање прилика и односа на “везном” терену, условљено војно-политичким ставовима високог државног органа који га је и делегирао на ту функцију. Па ће Макдауел подсетити да је Константин Фотић (1891-1959), југословенски краљевски амбасадор у Вашингтону – за кога Самнер Велс, тада амерички државни подсекретар, његов савременик, рече да је “један од најдалековидијих и најспособнијих европских државника садашње генерације… и један од највећих ауторитета за европска питања у Сједињеним Државама –, после разговора с америчким председником Франклином Рузвелтом (1882-1945), 5. маја 1943. године, записао да “Председник… лично има поверења у генерала Михаиловића”, да је “политика владе Сједињених Држава према оба герилска покрета у Југославији увек званично описивана… искључиво војним разлозима”, те да америчка Влада “никада није поклањала веру оптужбама да Михаиловић сарађује са непријатељем, али је на њу ипак утицао све већи британски отпор према Михаиловићу”. Не само из тога, већ и из личних сазнања, Мекдауел ће констатовати да, иако је “у периоду рата… снажно саосећао са националистима у Југославији и био уверен у исправност њихових циљева”, председник Рузвелт “из недовољно јасних разлога никада није био у стању да се одупре шарму и самоувереностуи с којима је премијер Черчил (Винстон, 1874-1965 – ИП) заступао сваки свој аргумент у ратној политици” (Р. Макдауел, Стрељање историје, Београд 2012, 190).

Упркос таквом Рузвелтовом ставу, америчко министарство спољних послова (Стејт департмент) наставило је “да политику према Југославији води независно од господина Черчила”. Крајем марта 1944, Фримен Метјуз из Стејт департмента, према Фотићевом запису, “објаснио је својим британским колегама да је америчку политику према југословенским герилцима државни секретар јасно изложио у изјави од 10. децембра 1943. године, када је нагласио да ће Сједињене Државе подржати сваког ко се бори са Немцима, и да се неће мешaти у унутрашњу политику у Југославији… Влада Сједињених Држава… признаће сваку владу коју именује краљ Петар као владу Југославије” (Исто, 192).

Могло се из Стејт департмента тако причати јер се тамо или није знало или није разабрало да је по­највише страх званичног Лондона да би у Југославији могле побе­дити србске националне снаге, утицао и на про­ме­ну енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у из­беглиштву. А под притиском енглеске владе, свој став према Ко­мунистичкој партији Југославије морала је променити и иста та ју­гословенска Краљевска влада.

Те промене добиле су свој формално-правни облик 17. новембра 1943. године, кад је краљ Петар Други Карађорђевић (1923-1970) потписао Уредбу са за­ко­нском снагом, којом су укинути двадесетак година стари Закон о заштити јавне безбед­но­сти и по­ретка у држави и Закон о државном суду за заштиту др­жаве, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке партије Југославије, после чијег до­но­шења више није могло бити речи о било каквом озбиљ­ном суп­ротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југосла­ви­ји (Илија М. Павловић, 27. март 1941 : Критички осврт на књигу Живана Кнежевића, Београд 1997, 72-73), а није ис­кључено да је и друго заседање Антифа­шистичког већа на­родног ослобођења (Авноја, Јајце, 29. и 30. новембар 1943) – на коме Србија није имала својих представ­ни­ка, те су о њеној судбини тамо одлучивали они који су планирали њен суноврат и који ће касније то и остварити “ослободилачком” окупацијом –, сазвано тек по­што је његовим вођама било дојављено какву ће уредбу југословенска краљевска влада донети.

Но, вратимо ли се званичном америчком ставу да ће “Сједињене Државе подржати сваког ко се бори са Немцима”, ваља погледати на кога се та подршка могла односити. Крајем октобра 1944. године, Дража Михаиловић уверавао је Макдауела (и предлагао да он то пренесе “надлежнима”) да би “англо-америчку интервенцију у Југославији, зарад стављања под контролу и партизана и националиста (Југословенске војске у Отаџбини, познатије као четници – ИП), с добродошлицом дочекали не само он и друге националне вође у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори , Далмацији, Лици и Словенији, већ и већина партизанских руководилаца у тим крајевима, осим можда у Црној Гори” (Р. Макдауел, Наведено дело, 194-195). То се схватање поклапало с оним што је Макдауел и пре доласка у Југославију (августа 1944) сазнао “од пријатељски расположених партизанских официра на дужности у Каиру: да се у свим крајевима које су партизани држали локално, умерено партизанско вођство све више разочаравало Титом и његовим ‘Шпанцима’ (ветеранима Шпанског грађанског рата који су се борили на страни комуниста). Наиме, ти партизански извори су се умногоmе слагали са нашим сопственим проценама да би, уколико би Савезници заједнички подржали Михаиловића, он био у стању да уједини земљу око циљева слободе и прoгреса” (Исто, 195).

Све то пренесено је америчком обавештајном Штабу на терену, преко њега и Британцима, али је, “на несрећу, премијер Черчил тада инсистирао на мом (Макдауеловом – ИП) опозиву из Југославије и повратку, под забраном јавног говора, у Вашингтон, где је потом председник Рузвелт поново подлегао његовом утицају” (Исто).

Макдауелово повлачење из Југославије није могло зауставити истину јер су и британски и амерички обавештајни кругови “са терена” и даље извештавали да се “главнина националних снага под заповедништвом Михаиловића углавном налази у источној Југославији, у близини и дуж немачких саобраћајних и других објеката и ресурса од највећег војног значaја, док су “главнина Титових јединица и комунистички утицај ограничени на области у западној Југославији (највећим делом у усташкој Хрватској – ИП) … од малог или никаквог значаја за Немце у погледу комуникације или експлоатације богатстава”.

Макдауел је, дакле, био искључен “са лица места”, али понешто од онога чему је лично сведочио или је сазнао из саопштења других, заслужује да буде дато у наставку, најчешће без коментара, како се овом потписнику не би замерило за пристрасност.

***

“За свој оружани напад на Југославију, априла 1941, Хитлер је употребио 33 најбоље немачке дивизије, са приличним снагама за подршку… У периоду релативно малих отворених напада националних снага на немачке трупе у Југославији 1943. и у првој половини 1944… наши ратни документи показују да су Немци у Југославији имали највише 15 дивизија слабијег састава са укупно 140.000 људи… уз три СС дивизије састављене углавном од домаћих мањинских група, укупне јачине око 40.000 људи, и око 30.000 локалних квислинга – Хрвата, Словенаца, муслимана и Срба… Октобра 1944, британска контраобавештајна служба известила је да осим трупа које се повлаче из Грчке и Албаније, немачку регуларну окупациону војску за Југославију чини 13 дивизија, укључујући три СС дивизије, као и снаге локалних марионетских режима, то јест укупно 144.00 људи. По истим изворима, међутим, у децембру немачке снаге у Југославији с квислиншким јединицама, бројале су укупно око 350.000 војника… Осамдесет до осамдесет пет одсто немачких борбених јединица… било је стално стационирано у Србији… Преостaлих петнаест до двадесет одсто… било је стално стационирано у северозападним областима земље, као подршка домаћим марионетским снагама у борби против локалних националиста – од Лике на сверу до Црне Горе на југу – као против главнине партизнских јединица, углавном концентрисаних у војно неважним планинским областима западне Босне и Херцеговине, подаље од главних немачких јединица” (Исто, 54-56)

***

Дејвид Мартин, канадски социјалиста и новинар, у рату припадник британског ваздухопловства, који је “имао приступа аутентичним и важним британским специјалним изворима”, у књизи Аlly Betrayed, Издати савезник, објављеној у Њујорку 1946. године, пише да су сви британски и амерички официри који су били у вези са Дражом Михаиловићем, “извештавали да огроман део српског народа подржава (његов) покрет и да он заслужује савезничку подршку. Последица тога била је да је приличан број савезничких официра у додиру са партизаним био заиста запањен разликом између стварности партизанске демократије и верзије коју су пропагирале новине и да такво стање нису могли да прихвате. Појединци су својим извештајима то не само критиковали већ и осуђивали. Не желећи да учествuју у томе, неки су тражили смену, или премештај. Од шездесетак америчких официра који су неко време боравили код партизана, безмало сви су тамо дошли са великим симпатијама за тај покрет. Данас, међутим, тешко би се и за шесторицу њих могло казати да су присталице партизана. Наиме, савезнички официри код Михаиловића су без изузетка извештавали да имају пуну слободу кретања, да нису ни под каквом присмотром, нити да их ико на било који начин ограничава. Насупрот томе, официри за везу код Тита су већином држани под сталном присмотром…… а после августа 1944, често су имали третман притвореника” (Исто, 60-61)

***

У предговору за наведену Мартинову књигу, Ребека Вест (право име Сисили Изабел Ферфилд, 1892-1983), енглески новинар и путописац, записала је:

“Дужност комуниста била је да Михаиловића дискpедитује, нарочито код представника југословенске професионалне војске, што је чинило део њихове партијске линије… да се дискредитују сви покрети осим оних којима су руководили они… Никад досад није вођена тако срамна кампања клевета и лажи као што је била комунистичка против Михаиловића; а левица је готово без изузетка, комунистичка или не, само отварала уста гутајући те гнусобе. И мада сам социјалиста,, морам признати да се левица последњих неколико година показала као добар чувар светих начела Слободе, Братства и Једнакости – али само као пас који држи батеријску лампу у зубима док лопов проваљује у сеф… Наратив Дејвида Мартина није потпун… али се строго држи чињеница. Пошто сам црпела податке из других извора, ја то сведочим и тврдим – Михаиловић је био честит човек и, будемо ли му одани као Дејвид Мартин, и ми се сврставамо уз Добром а противу Зла” (Исто, 60).

***

Међу тактичким аспектима неконвенционалног ратовања које је генерал Михаиловић сматрао битним, било је извођење великог броја мањих саботажа на широком простору, које дбро и унапред осмишљене, далеко више шкоде непријатељу од силовитих удара. Немачки експерти са којима сам разговарао о томе по завршетку рата препознали су то и сами из искуства са совјетским саботажама, називајући их доктрином ‘стратешке концентрације и тактичке дисперзије’. Послератне провере на терену, које је вршила америчка војна инжењерија, поткрепила је генералову тезу да то везује непријатељске снаге уз логистичке проблеме произишле из њихове раштрканости, што често умањује снагу непријатељевог одговора… Доктрину и тактику генерала Михаиловића и српских националиста… немачка Врховна команда сматрала је одговорним за озбиљно смањење снабдевања својих трупа на фронтовима, дотура стратешких сировина Немачкој, као и за везивање немачких трупа критично потребних за одсудне битке 1941. и 1942” (Исто, 76-77).

***

“Највеће признање националистичким операцијама у стратешки одлучујућем периоду 1942… долази од немачких војних и политичких служби. Тако генерал Валтер Кунце, тадашњи командант Југоисточне Европе, у свом телеграму од 10. јула 1942. описује генерала Михаиловића као ‘најопаснијег непријатеља’. Хајнрих Химлер, шеф Гестапоа, написао је у писму од 17. јула 1942. да је основа за било какав успех у Србији и целој Југоисточној Европи – Михаиловићева ликвидација” (Исто, 86).

Наставиће се…

Илија Петровић / Васељенска