Обележене 32 године од убиства Срба у Подравању: Злочинци затрли целе породице
сребреница(фото:Михаило Меденица/ИН4С)
Обележене 32 године од убиства Срба у Подравању: Злочинци затрли целе породице.
Међу убијеним пре 32 године у Подравању осам је чланова породице Перендић, по седам Маринковић и Шарац, те по четири Николић и Јовановић.
“Жалосно је да за злочин над Србима у Подравању, као и за бројне друге злочине почињене над српским цивилима у Сребреници и околини, нико од Бошњака није одговарао, док су за страдање бошњачких војника Срби кажњени са више од 1.000 година затвора, што показује да међународни и домаћи судови и тужилаштва раде пристрасно, оптужујући само Србе. Српски народ је изгубио поверење у њихов рад” – истакао је Миловановић.
Више од половине убијених у Подравању били су цивили жене, старци, деца, непокретне и слепе особе.
На данашњи дан пре 32 године јаке муслиманске снаге из Сребренице и Жепе опколиле су разуђено планинско село Подравање и његове засеоке, пресекле једину путну комуникацију према Милићима и кренуле у артиљеријско-пешадијски напад.Наоружани мушкарци пружили су отпор и борба је трајала цијели дан. Убијена су 32 мештанина, а након борбе прса у прса у вечерњим часовима мали број преживелих, међу којима и неки лакше рањени, пробили су се и успели живи да изађу из окружења.
Група српских бораца из овог села била је у окружењу и док су имали везу са надлежном командом тражили су да их гађа и побије артиљерија Војске Републике Српске да не би живи пали у руке непријатељу.Срећом, издржали су до ноћи и преживели јер су се успели извући захваљујући добром познавању конфигурације терена.
Братуначки професор Милош Митровић, родом из Подравања, раније је рекао Срни да су му на данашњи дан убијени мајка Ружа, која је имала 65 година и стриц Михајло, који је касније нађен без главе.Његов стриц Драго Митровић преживео је усташко клање у Другом светском рату и живио без моћи говора са траумама.
“Поново је прије 32 годину ухваћен и заклали су га потомци оних који су га клали 1941. године. То је јединствен случај да један човек доживи два клања у два рата за 67 година живота” – навео је Митровић.
Он је истакао да су неки Срби били близу скривени и чули да му је кољач рекао “преживео си ’41, а сада сигурно нећеш” и одсекао му главу, што значи да га је лично познавао.
Милојка Бибић је тог дана остала без браће Рада и Милована, оца Милоша и мајке Дикосаве Маринковић.
“Муслимански војници опколили су и напали село са свих страна, а онда су уз неописиву галаму и узвике „Алаху егбер“ упали у село и убијали све што су стигли” – присећа се Милојка кобног дана када је безуспешно покушавала да извуче рањену браћу и родитеље из окружења.
Према њеним речима, муслимански војници убијали су све редом – жене, децу, старце, као да су знали да никада неће одговарати, “али постоји и Божија казна, ако их већ Хашки трибунал и правосуђе БиХ не желе процесуирати”.
Она је истакла да је сраман однос међународног и правосуђа БиХ, који суде само Србима, а за њену породицу која је убијена у свом селу само због тога што су били Срби, нико не одговара и правде нема ни након 32 године од злочина и 29 године од завршетка рата.“Нема ништа од државе у којој је овако правосуђе, у којој злочинци живе слободно, јер их штите тужиоци, који не желе да подижу оптужнице, скривају документацију, опструишу процесе и на крају обавештавају јавност да нема доказа за подизање оптужница, у којој судије по различитим аршинима деле правду и опструишу истраге” – сматра Бибићева.
Навела је да се знају имена жртава и да је задатак тужилаца да прикупе доказе и подигну оптужницу, јер су позната и имена убица, о чему постоје сведоци, што тужиоцима олакшава посао.Међутим, како каже, тужиоци опструишу и на све начине омаловажавају српске жртве, њихове породице и цели српски народ, никоме не одговарају нити сносе одговорност за свој нерад и једнострани, непрофесионални однос према послу и правосудној професији.
Цвијетин Шарац је раније причао да му је тог трагичног дана погинуо 30-годишњи син Митар недалеко од куће и заробљен стриц Веселин који је преживео страховита мучења и тортуре и убрзо након размјене преминуо од последица премлаћивања.Он се повлачећи сакрио у једну шикару и гледао убијање цивила те након три дана се извукао на слободну територију и дошао у Милиће.
Драгутин Шарац раније је рекао Срни да му је брат Веселин причао да га је у логору тукао лично Насер Орић кога је познавао јер је ишао у школу са његовим сином.
Преживели су закључили да су у нападу на Подравање учествовале комшије муслимани из суседних села који су их познавали и поименично дозивали да изађу из кућа.Свих 120 кућа и остали привредни и помоћни објекти у селу су спаљени, а претходно је опљачкана сва српска имовина.
Као знак сећања на страдале мештане и сроднике преживели становници Подравања изградили су цркву у којој обављају верске обреде и парастосе за настрадале којима су у знак захвалности на зиду храма поставили спомен-плоче са њиховим именима.У Подравању, Јасенови и њиховим ретко насељеним засеоцима скоро сви становници који су умрли након рата преминули су од неке врсте карцинома. Мештани претпостављају да је то последица деловања НАТО-а и УНПРОФОР-а на овом простору током ратних година и неке врсте контаминације подручја.
Глас Српске
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Страшне судбине србске!
Постоји једно место код Сребренице “Шарена Буква” које је у другом светском рату, у захвату чишћења садашње источне РС од стране припадника усташке црне легије под командом “францетића” буквално прогутало стотине Срба. Ти несрећни Срби који су бежали од распомамљених кољача сатерани су на ивицу бездана који је дубок више стотина метара, а који сам ја посетио и нисам баш добро сагледао јер се бојим висине, тако да су ти мученици изабрали смрт скакањем у амбис него ли да буду масакрирани од усташког ножа.
Још увек не постоји никакав споменик тим жртвама изопачених потурица за разлику од муслиманских који све своје, и наводне, жртве величају као страдалнике, гробље у Поточарима код Сребренице је један такав пример.
Да ли ће се наћи неки Србин да ово истражи и напише неку монографију о овом злочину?
Баш имамо непросвећену власт, било би боље да је писменија!