Веизовић: Прокси рат у Србији – бриселски сценарио, хрватска логистика и дубоки студентски наклон за Пицулу

Ретко који документ — под условом да има потенцијал да изазове геополитичке импликације — може бити тумачен ван контекста савременог тренутка и изоловано од других догађаја, чак и ако ти догађаји, на први поглед, не делују међусобно повезани, што јасно показује развој догађаја у случају студентских протеста Србија-Брисел.

На трилатералну декларацију о војној сарадњи коју су 18. марта у Тирани потписале Хрватска, Албанија и тзв Косово, хронолошки се надовезује најава Хрватске о увођењу обавезног војног рока, а затим и недавно потписан, такође у Тирани, војни споразум, овај пут између Албаније и Велике Британије а који подразумева заједничку производњу војне опреме. Искуство нас опомиње да овакав след догађаја није случајан, и да би, ако не мотивисан српским питањем, у перспективи могао имати везе са Србијом. На то упозорава и чињеница да Србија фокусирана на унутрашње конфликте, чији инспиратори долазе и из суседне Хрватске – питање увођења војног рока оставља, бар за сада, ад акта. Непромишљено?
Unwise?

УТОЧИШТЕ ОД „ПРОГОНА“

Протести у Србији, који у континуитету трају три године, а који су радикализовани након пада надстрешнице у Новом Саду, нису, указују чињенице, самоникли српски феномен. Више од Срба, бар када је реч о логистици, у њиховом спровођењу и организацији учествовали су Хрвати. Један од главних радикализатора последњег протеста је и професор Филозофског факултета у Новом Саду, Динко Грухоњић, радо виђен гост на трибинама у Хрватској, предавач и агитатор чија улога у невладином сектору упућује на отворену сарадњу за колегама из суседне државе. Чињеница да син професора Грухоњића студира у Загребу, фин је прилог анализи његових веза за Хрватима.

Сам протест одржан у Србији 15. марта виђен је као окидач са радикализацију на начин да дође до избијања нереда и грађанског рата. Међутим, захваљујући Безбедносно-информативној агенцији, и брзој реакцији медија, до тога није дошло, али је уследило хапшење више лица која су раније довођена у везу са хрватским службама. Две особе које се сумњиче да су учествовале у овој операцији су и Мила Пајић и њена колегиница Доротеа Антић, које су се, зачудо, у дану хапшења, нашле са Грухоњићем у Дубровнику, одакле се још увек нису вратиле. Наиме, држава Хрватска им је пружила утичиште, од како наводе – политичког прогона.

Ово је тек један сегмент који сведочи о сарадњи хрватских странака и невладиног сектора са српском прозападном опозицијом. Прецизније би било рећи да је „партнерство“ старије од случаја две студенткиње, а да се најновији заплет надовезује на дугу историју безбедносних интрига којима је пословично склона Хрватска. У садашњим констеалацијама логика је следећа: Хрватска се војно опрема, и истовремено чини све да Србија поклекне под притиском наметнутих немира.

ОД МОГ СЕЛА ДО БРИСЕЛА

Међутим, колико далеко је отишла та подршка, најбоље се видело током тзв студентске тркачке туре до Брисела под паролом „Од мог села до Брисела“.

Још се студенти који су возили бицикле у Стразбур нису ни вратили у Србију, а мегапленум, сачињен од неименоване групе људи (можда чак и представника служби друге државе), конспиративно одсечен од осталих учесника протеста због наводне заштите организационе структуре, објавио је нови план – пут у Брисел. Овај пут, студенти ће трчати. На страну колико је понижавајућа идеја коју може да прихвати само рајински менталитет навикао да неком служи и да се клања онима који га деценијама систематски уништавају, овај потез био је потребан и како би изазвао емпатију међу политички неопредељеним становништвом Србије и најавио захтев студената да се распусти Влада Србије и распишу нови избори, где ће они, као нова снага, заменити истрошену прозападну опозицију, која није у стању да обнови поверење код народа.

Индикативан код ове „трке до Брисела“, јесте одабир путање, али пре свега логистика која укључује смештај, организацију пута и дочеке широм Европе, а коју је једним делом обезбедила држава Хрвтска, а другим, већим делом хрватска организација.

ДОЧЕК У ГРАДУ ГДЕ СРБА ВИШЕ НЕМА

Студенти су из Новог Сада кренули штафетни маратон према Осијеку који је био прва тачка стајања. На Тргу Ватрослава Лисинског у Осијеку, дочекали су их хрватски студенти из Иницијативе Студент уз студента. Колико је ово понижавајућа акција говори и то да су студенте дочекали искључиво Хрвати, будући да у Осијеку нема ниједног Србина.

Домаћини су били једногласни у мишљењу да је ово велики знак помирења и да иде у прилог коначној ревизији историје јер ће бар млађе генерације имати храбрости да признају срамне злочине које је чинила српска војска над становницима овог града. Града, кога ни највиспренији ревизионисти не ми могли ослободити историјски потврђеног злочином пред међународним судом. Чак је и суд у Хрватској осудио генерала Бранимира Главаша због језивих злочина почињеним над Србима у овом граду.

Следећа станица била је Вировитица, где је студенте дочекала хрватска певачица Северина, што је пропраћено масовним одушевљењем. Истовремено, тај дан у Србији се обележевао дан пробоја затвореника из Јасеновца, највећег концентрационог логора у НДХ, где је страдало преко пола милиона Срба, Рома и Јевреја.

СТИД ОД СРПСКИХ ЗАСТАВА

Град Вараждин је сам организовао дочек за блокадере из Србије. Наиме, општина Вараждин је о свом трошку организовала дочек и смештај. Упадљиво да се током хрватске туре није завијорила ни један српска застава.Уместо застава, учесници су изабрали крваве шаке како ваљда не би увредили домаћине који попут Северине заговарају тезу о геноциду у Сребреници и наводе како су Срби једини који су чинили злочине над другим народима, и то све из етнички очишћене Хрватске од Срба. Вишак учтивости младих Срба који су донедавно марширали по српским градовима са симболима наше историје и идентитета – ваљда је налагао да се не помене ни пробој из Јасеновца .

Из Хрватске испраћени, у Аустрији су дочекани од стране хрватске дијаспоре. У самом Грацу, међу организаторима нашла се студентска хрватска заједница, а посебно се издвојила група студената са катедре за славистику.

Између Беча и Граца, један град као станица за преноћиште посебно је привукао пажњу. Оберпулендорф. Мало место, налик војвођанским селима, и насељено хрватском емиграцијом. Студенте је у Оберпулендорфу на паркингу сачекала само екипа Н1 телевизије. Након изјава за медије, студентима је неко дојавио да им је дозвољено да извесно време проведу на главном Тргу, где је такође било уочљиво, да су заставе којима су били огрнути током трчања, склоњене.

ПОМОЋ ХРВАТА У ЕМИГРАЦИЈИ

Оно што су прозападни медији, који су пратили ову српску студентску експедицију, пропустили да помену јесте да су храну и смештај у овом граду обезбедили чланови хрватске културне задруге са седиштем на ободу Оберпулендорфа, у селу Велики Бористоф, под називом KUGA ([https://www.kuga.at/hr/o-kugi/](https://www.kuga.at/hr/o-kugi/)). Према изјавама које су домаћини дали медијима, ова хрватска културна задруга бави се промоцијом хрватске културе и повезивањем Хрвата у дијаспори. Разлог због кога су прихватили да угосте српске студенте, како наводе, био је позив једне неименоване бивше хрватске студенткиње са катедре за славистику, која је објаснила да је важно пружити гостопримство српским студентима ([https://vaseljenska.net/2025/05/03/od-varazdina-do-brisela-kako-hrvatska-sluzba-preko-kulturnih-centara-i-fakulteta-usmerava-srpske-studente/](https://vaseljenska.net/2025/05/03/od-varazdina-do-brisela-kako-hrvatska-sluzba-preko-kulturnih-centara-i-fakulteta-usmerava-srpske-studente/)).

Упркос томе што је Беч аустријски град са највише Срба, на дочеку студената једва да је било две стотине присутних и међу њима, најмање Срба. Оно што је посебно упадало у очи, а што се могло лако видети из разговора са присутнима, јесте да је већина оних који су дошли да сачекају српске студенте, из Србије отишла почетком двехиљадитих, односно за време режима ДОС-а. Како и сами наводе, нису упознати са политичком ситуацијом, не знају шта се дешава у Србији, чак се и не прате политичка дешавања, али сматрају да су неопходне промене. Зашто, ни то не знају. Већи број присутних чак није из Србије, нити је икада живео на територији Србији.

НЕКА НОВА ЈУГОСЛАВИЈА, И НЕКЕ СТАРЕ ХРВАТСКЕ ТЕЖЊЕ

Поред тако шаренолике публике, присутна је била и омладина из некакве револуционарне комунистичке партије чији је лидер млади Хрват, упарађена заставама комунистичке Југославије. Истовремено, у пратњи Аустријанаца, студенте блокадере дочекала је министарка спољних и европских послова Аустрије Беате Мајнг Рајзингер. Она је на скупу одржала говор, наводећи да су студенти који иду ка Европи – будућност коју Аустрија поштује и цени.

Ипак, најупечатљивији утисак била је група хрватских студената који су пратили српске трчаке од Осијеква до Беча, а затим и до Брисела. Они се нису самоиницијативно окупили и решили да неким тамо српским студентима пруже подршку, већ су логистички усмерени од стране државе Хрватске али и од хрватске академске заједнице у дијаспори.

Једна од кључних фигура ове организације јесте професор на катедри за славистику у Бечу, Иван Рончевић, Хрват пореклом из Осијека. Отворено за медије, он је говорио о својој подршци, утицају на студенте и важности путовања српских студената у Брисел. Рончевић је навео и да је са својим студентима, на које је упутио репортере истраживачких медија, радио и реферате на тему геополитичког контекста на Балкану у смислу помирења и отварања пута ка стварању неке нове Југославије, где би наравно Србија поднела највећу жртву на уштрб националних интереса, јер како сам каже – највећа претња помирењу и добрим односима јесте национализам владајућег режима.

СИМБОЛИКА ДАТУМА

Отужна је чињеница да су Срби стигли у Беч уочи датума када се обележава један од највећих злочина почињених над Србима у новијој историји. У злочиначкој акцији Бљесак страдало је 283 Срба, а преко 15000 је расељено. Хрватска тај дан слави као национални празник, а српски студенти, можда и у незнању, дали су свој допринос ревизији историје која од жртава прави злочинце а од очигледних и светски признатих злочинаца жртве. Занимљиво да је читаво путовање у Брисел скопчано са катедром за славистику чиме се открива хрватска позадину целе организације. Од Граца, преко Беча и све до Брисела, управо је академска заједница катедре за славистику била кључна за организацију. То нису теорије у домену претпоставки, већ чињенице које су утврђене са терена и из разговора са студентима славистике и самим професором Иваном Рончевићем.

ПИЦУЛИНО ЗАДОВОЉСТВО – НЕКА НИЈЕ МОСКВА

Поред врло добро познатог словачког европосланика Владимира Билчика и Тање Фајон, који су српској јавности познати по антисрпским ставовима, највише пажње студентима су посветили хрватска европосланица Биљана Борзан, Предраг Фред Мартић и наравно известилац Европског парламента за Србију Тонино Пицула. Пицула, одушевљен српским студентима, изразио је наду да је ово прилика за помирење и признање злочина српског народа, али и да је тренутно једина прихватљива и светла тачка за ЕУ студентска иницијатива, будући да српски председник не може тежити уједно и паради у Москви и путу ка евроинтеграцијама.

Поред симболичних датума изабраних за путовање у Брисел, као што су пробој заробљеника из Јасеновца и годишњица злочиначке акције Бљесак, на дан доласка студената у Брисел, у Москви је одржана Параде победе над фашизмом. Чињеница коју је уважио потпредседник Европског парламента, Мартин Хојсик, рекавши да је „пумпај – европска Србија“ и да је пут студената, који је обележен и новим нултим захтевом – расписивањем избора- јасно показао њихов одабир, односно факт да су студенти у Бриселу, и да нису шетали ка Москви, чиме су очигледно одабрали своју политичку идеологију.

НУЛТИ ЗАХТЕВ

Иако су протесте а касније и студентске блокаде, јавности пробали да презентују као свенародни бунт, а пре свега бунт младости, епилог трке у Брисел био је нулти захтев студената за излазак на изборе. Сваком и површном познаваоцу политичких прилика у Србији, било је јасно од самог почетка да ће се протести тако завршити. Ипак, епохална објава стигла је такорећи из Брисела, као да је чекала нечије одобрење.

Као по наредби, све прозападне опозиционе странке и НВО покрети, устукнули су пред овом одлуком, у смислу да све своје капацитете предају у руке студентима, док ће се они у потпуности повући правећи место за ту „нову“ политичку снагу.

Међутим, протести нису престали, прешли су, како сами студенти наводе у „нову фазу борбе“. А једна од њих је и захтев да се пусте оптужени за насилно рушење уставног поретка и покушај изазивања грађанског рата. Међу оптуженима је и нова хероина, Марија Васић, професорка социологије, лична пријатељица Динка Грухоњића, бивша жена Ненада Чанка и мајка Милана Чанка који отворено заговара сепаратизам, одвајање Војводине и признање тзв Косова, уједно и чланица Покрета Слободних грађана. То је уједно и захтев идеолога студентске странке Тонина Пицуле, који је истовремено пружио уточиште двема студенткињама које су под потерницом.

Протести, иако јењавају, неће престати, што није ни лоше, јер ће у потпуности оголити намере опозиције која кроз наводну студентску борбу покушава да обуче ново рухо и делује из позадине. И трајаће, све до избора, јер су протести постали нови вид изборне кампање, али и први у историји прокси ратова који Хрвати, без личног присуства, воде у Србији.