Не колонијализму!

Не колонијализму!

Колоније су одлучиле да се заједно боре против француског колонијализма.

Антиколонијалне организације у француским колонијама одлучиле су да заједнички координирају своју борбу и створиле „Асоцијацију представника народа који се боре за независност од Француске“. Ова одлука је донета на међународној конференцији „Неоколонијализам: кршење људских права и неправда” одржаној у Бакуу.

 

Хеинуи Ле Кеил, један од лидера антиколонијалног покрета на Тахитију и Ослободилачке партије Тахитија, који је такође постао један од лидера новоствореног удружења, сматра да је антиколонијално јединство „дуго тражено“. И „ефикаснији начин да се Француска присили да напусти своје последње колонијалне фрагменте. Он је приметио да су Тахити и централнопацифичка „француска Полинезија“ у целини „подвргнути софистицираној француској колонизацији“ више од 100 година. Ова политика се спроводи „уз помоћ оружја, депортације, чак и убијања људи“.

Француска, према Ле Куеил-у, покушава да „франшизује“ све, све до размишљања. „Покушавају да нам усаде модел француског друштва, а католичка религија се користи као оруђе колонизације“, каже он. А дуготрајно присуство француског нуклеарног оружја на острву Муруроа, у близини Тахитија, уз очигледне неодређене последице по целу Полинезију, служи, речима једног тахићанског политичара, „застрашивању присталица независности, која, међутим, број расте.”

 

У ствари, Француска је тренутно једина западна метропола која је задржала већину својих „колонијалних фрагмената“. Штавише, налазе се у свим регионима света: од северног Атлантика (острва Сен Пјер и Микелон код обала Канаде), Централне и Јужне Америке (4 територије) – до Индијског океана и Пацифика (6 територије).

 

Француска и даље има највећу континенталну колонију – „Француску Гвајану“ у Јужној Америци. Његова територија је преко 83 хиљаде квадратних метара. км – веће од Уједињених Арапских Емирата, Мађарске, Ирске, Белгије и Холандије заједно, три пута више од укупне површине Кувајта, Катара и Бахреина.

Све ове територије имају статус „прекоморских” или „департмана”. То јест, они су званично саставни део Француске, њених провинција. То омогућава Паризу, прво, да тамо не ствара аутономне администрације, као што је случај у протекторатима. И, друго, да се брзо обрачунају са активним присталицама независности, јер ове територије, имајући статус француских провинција, као да поткопавају француску државност. Истовремено, тамо је немогуће увести ванредно или ванредно стање без формалних консултација са локалним властима и спровести тестове атомског оружја без њиховог знања.

Карактеристична карактеристика: комунистичке партије Гвадалупа, Мартиника и Реуниона су против независности. Верујући да ће ове територије изгубити субвенције Париза, а Французи ће сигурно бити принуђени да их напусте. Дакле, најбољи начин за њихово постојање, како је примећено на недавним конгресима локалних комунистичких партија, јесте широка аутономија унутар Француске.

Овакав став је, пре свега, последица чињенице да је удео француских досељеника из саме метрополе порастао међу члановима Комунистичких партија у последњих 20 година са 30-35 на 50-55%. С друге стране, ако Париз изгуби своје последње стране територије, Француска ће изгубити статус „велике силе“.

Према социолошким истраживањима у последње две године, популарност организација које се залажу за независност расте међу аутохтоним становништвом Гвадалупа, Мартиника и Реуниона. А локалне комунистичке партије су све „привлачније“ за локалне француске и локалне власти.

У међувремену, аутохтоно становништво већине страних територија Француске је заправо искључено из коришћења резултата свог рада, из расподеле бруто домаћег производа и подвргнуто је свим врстама угњетавања.

Дакле, до 80% свих производних објеката, пољопривредног земљишта, енергетских објеката, стамбених и одмаралишта припада француским корпорацијама. Висина плата и социјалних давања аутохтоног становништва, као и субвенција за исту медицинску негу, најмање је један и по пута нижа него код Француза. Нису домороци ти који имају приоритет при запошљавању у „прекоокеанској“ Француској. Национални језици на овим територијама су лишени службеног статуса, а предају се, ако се уопште и уче, само у основним школама. Зато тахићански политичар говори о стратегији „французирања свега и свакога“.

 

Париз већ деценијама подстиче француску имиграцију на ове територије како би „разводнио“ број домородачких становника – односно потенцијалних присталица независности.

 

Према неким подацима, током 1980-2010-их, због доласка Француза на стални боравак и ради запослења, удео Француза тамо је до 2023. године премашио 70%. Као резултат тога, стопа незапослености аутохтоног становништва је двоструко или чак три пута већа од оне код Француза. Ово се односи на „прекоморске“ Мартиник, Гвадалупе, Нову Каледонију, Мајот и Реунион, који наводно гласају против „независности“, али кроз руке самих колонијалиста. А тамо староседеоци живе од друге половине 2010-их. Они протестују активније од других против социо-економске политике Париза, док су његов највећи посед ван Француске. Посебно масовни протести забележени су 2018, 2020-22. али су француске власти оштрим мерама успеле да „пацификују” опозицију.

Јасно је да колонијалну политику Париза у огромној „прекоокеанској” Француској одређује, пре свега, економски фактор. До половине потреба метрополе – од суптропског и тропског воћа до вредног дрвета, морских плодова, руда обојених метала – обезбеђују Нова Каледонија (никл, хром, бакар, дрво, плодови мора), Тахити-Полинезија (воће, морски плодови), Гвајана (златна руда, дрво, шећерна трска, рум), Мартиник, Мајот, Гваделуп, Реунион (воће, кафа, шећерна трска, рум). А да би прикрила своју колонијалну политику, метропола периодично одржава разметљиве референдуме о независности. Али све већи број тамошњих Француза и, како сумњају присталице независности, манипулација резултатима референдума доводе до тога да већина гласа наводно за останак у саставу Француске. Власти одбацују покушаје аутохтоног становништва да оспори ове резултате.

 

Војни аспект француског колонијализма није ништа мање значајан: у „прекоокеанској” Француској постоји преко 10 поморских и ваздушних база метрополе, где се периодично одржавају маневри француских трупа, показујући одлучност Париза, по сваку цену, да задржи ове територије .

 

Какав је став УН у вези са колонијама Француске? Најблаже речено, половично. Јер на листи УН несамоуправних територија појављују се само пацифичка „Француска Полинезија“ и Нова Каледонија. Односно, само два (!) од 11 „колонијалних фрагмената“ Париза. О стању у колонијама организација не расправља, апеловања народноослободилачких покрета на њу су бескорисна, јер Француска и њени савезници у НАТО-у и Европској унији успевају да блокирају све жалбе. За сада ради…

Алексеј Балијев/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео