Странчарењем разбија се Србство: Сва та Српска национална већа

“Србија је вечна док су јој деца верна”.
Слободан М. Драшковић (1910-1982)

Србска национална већа, она већ заборављена

Википедија нас учи да је “Српско национално веће Косова и Метохије изабрано политичко и координационо тело које делује као представник Срба на Косову и Метохији”, а само из податка да је неки момак од 1999. у њему обављао председничку дужност, можемо закључити да је оно основано баш те године.

Како је на сајту “Стање ствари” објављено 29. новембра 2023. да је у Београду формирано Србско национално веће (СНВ) Косова и Метохије, као разложну ваља прихватити чињеницу да је оно Веће из 1999. године, ко зна због чега и када, нестало са националне и политичке сцене.

Помињање Србског националног већа Косова и Метохије, да ли ондашњег, да ли данашњег, на исто му изађе, прилика је да овај потписник, с искуством идејног зачетника СНВ из Книнске Крајине (оформљеног 25. јула 1990) и творца (на Божић 1991) и идеолога СНВ Славоније, Барање и Западног Срема (све до тренутка кад су га локални “владари” прогласили за туђинца у тој Србској Области), испише коју реч о смислу и улози тако названих тела, или органа, или институција.

О стварању и деловању онога првог, книнског, “радног” назива “једно србско национално тело”, својевремено је записано и следеће:

“Крајем јуна 1990. године, професор Јован Рашковић до­шао је у Нови Сад (пратио га је само Милан Бабић), са циљем да у Новосадској фа­брици каблова уговори набавку једног персоналног рачу­нара за потребе Србске демократске странке у Книну. У подужем политичком разговору вођеном том приликом, било је речи и о деловању Заједнице општина у Книну. Упи­та­о сам Рашковића и Бабића зашто у Босанском Грахову не издеј­ствују одлуку о прикључењу те општине книнској Заједници. Обојица су, као по команди, упала примедбом да је то немогуће јер се ради о општини ‘из друге Републике’. У томе и јесте драж… треба узбудити духове и у Сарајеву, и у Загребу, и у Београду. Могла би се, по тој логици, прикљу­чити и општина у Босанском Петровцу, или у Дрвару, рекоше. Дабоме, и оне остале, додајем, а затим би се укључио Вуковар, па Бели Манастир, укључили бисмо Бачку Паланку и Жабаљ. Та­ко би се поново на окупу нашле територије бивше Војне краји­не, а једно србско национално тело које би се тада формирало, артикулисао би интересе свега србског народа на том простору; овога пута била би то Србска Крајина”.

Месец дана касније, на Србском сабору у Србу, фор­мирано је Србско национално вијеће Крајине, а при крају децембра 1992. године, Милан Бабић, пошто је у међувремену са крајишке сцене уклонио Јована Рашковића док је националним послом боравио у Америци, потпуно је обезвредио улогу ове новостворене институције, рекавши да је основни зада­так Вијећа био “да се организује и распише референдум о изјашњавању за аутономију. Српско национално вијеће је тај задатак испунило и, практично, самим чином орга­низовања референдума и конституисањем заједнице српских општина, престало је да функционише”. Рекао је тако јер је јавности хтео да стави на знање како међу Србима са западне стране нема никога важнијег од њега.

Истина је била нешто друкчија: Србско национално вијеће конституисано је као извршни орган Србског сабора, политичког представништва србског народа у Хрватској, које је про­гласило “ништавним за српски народ у Хрватској све уставне и законске промјене које негирају његов суверенитет као народа и умањују његово аутономно право”. По дефиницији, Србско национално вијеће “представља самостални орган који између два засједања Српског сабора спроводи одлуке Српског сабора и Декларације (о суверености и аутономији Српског народа у Хрватској)”, те се бави питањима “о којима ће се изја­шњавати Српски сабор и плебисцитарно Српски народ… питањима бит­нијим за његов положај у Хрватској и Југославији, као и дру­гим питањима која се тичу остваривања српског суверенитета и аутономности”.

Вијеће формирано у Славонији, Барањи и Западном Срему (СлБаЗС), представљено као “једини легитимни орган српског народа” у тој Области, преузело је на себе да заступа “интересе тог народа у свим преговорима везаним за будућност Југославије и будућ­ност српског народа у садашњој Републици Хрватској”. Као такво, оно је позвало “хрватску браћу да испуне најсветију људску дуж­ност и ‘к познанију права’ доведу све своје екстремисте задоје­не антисрпством подсјећајући да су се сви до сада започети ра­то­ви завршили и надајући се тако да ће доћи крај вишевје­ков­ном ге­ноциду над Србима у Хрватској и ирационалној мржњи ‘хр­ват­ских народних бораца’ према свему срп­ском”, а од “при­па­д­ника других народа којима је судбина додијелила да по­ред Срба живе у тој Земљи тражи се и очекује да српском народу не учи­не ништа што не би желели да и Срби њима учине”. (Док је Вијеће деловало, локалне политичке странке обуставиле су своје активности, ниједна од политичких групација из Србије није са њим ступила у контакт, а неке су се чак потрудиле да своје деловање, најчешће деструктивно, прошире и на ову Србску Област).

Зарад земљописног одређења, дописује се овде да је оно крајишко Вијеће основано у Србу, у изворишној долини реке Уне, на подручју општине Грачац/Лика, и онда и сад у Хрватској, а Вијеће СлБаЗС у Шидским Бановцима, сремском селу које је по злосрећној брозовској подели из 1945. године припало општини Винковци, у Хрватској. Оно прво, из Срба, конституисано је пет-шест дана касније, у Книну, а за његовог председника изабран је Милан Бабић, тада председник книнске општинске Скупштине. Оно друго избрало је свог председника три месеца касније, кад је већ било извесно да се хрватски оружани напад на србско цивилно становништво не може избећи и кад се сматрало неопходним да неко у име Вијећа иступа званично.

Косовско-метохијско Србско национално веће

За разлику од такве “локалне” процедуре, Србско национално веће Косова и Метохије оформљено је 26. новембра 2023. године, на Сабору СНВ, у хотелу “Младост” у Београду, подалеко од Косова и Метохије, а за његовог председника изабран је др Ненад Којић (1977) из Београда, професор у Академији техничко-уметничких струковних студија. Учињено је то по калупу који им је три и по године раније понудио историчар и уне­зве­ритетски професор Милош Ковић из Београда, на десетак-петнаест колометара од Београда стварајући Покрет за одбрану Косова и Метохије и прихватајући његову председничку функцију.

Није сапштено ко су и одакле чланови косовско-метохијског СНВ, да ли из Београда и околине или, можда Срби благовремено избегли с Косова и Метохије, да ли интелектуалци заинтересовани да своје научно или стручно деловање наставе у “безпритисним” условима, да ли пословно признати грађани забринути за очување своју течевине.

У оба случаја ради се о пресељењу по личном избору, с тим да такав избор, овакав или онакав, искључује избегличин повратак у завичај. Могуће је да избеглице при томе не рачунају са слабљењем својих веза са старим крајем, али је несумњиво да оне тим чином врло брзо пресецају сопствене ко­ре­не и, истовремено, у подсвест потискују разлоге због којих је до­шло до самоампутације од сопственог народносног стабла. И не само то, жу­ри се са заборављањем браће којој не би мрско “на страшну мјесту постојати” – по узору на ону епску дружину “што се не хће у ланце везати / то се збјежа у ове планине / да гинемо и крв проливамо / да ју­на­ч­ки ама­нет чувамо / дивно име и свету слободу”.

По прилици, Његош је знао зашто је то рекао и зашто баш тако. У коментарима Горском вијенцу, овим се стиховима не придаје посе­бан значај, али се ни као примисао не среће тумачење да је избе­г­ли­штво, а нарочито избеглиштво без повратка (као и сеоба без по­вратка), својеврстан вид везивања у ланце. И то је доказ да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли “у слободу” – временом претвара у роп­ство сопственој савести.

Ако су и једно и друго Вијеће на западној страни створени не би ли се порадило на буђењу националне свести тамошњега србскога становништва, током брозовског једноумља затомљене скоро до непрепознатљивости, али и рачунајући на потпору србских институција и личности у још увек постојећој Југославији, косовско-метохијско Веће рачуна само на себе, на своје неименоване чланове и на своје нерасположење, чак мржњу према постојећим институцијама у Србији и појединцима у њима. Малецким делом, то се нерасположење исказује не би ли се њиме ублажиле сумње или недоумице око сопственог избегличког избора, а уистину – то је настојање да се прилагоди логици оних који у затеченој средини гласно исказују своју наводну забринутост за избегличин завичај.

Видљиво је то мало из званичне изјаве новоформираног Већа да је “српски народ са Косова и из Метохије одлучио да обнови рад Српског националног већа, као представничког тела које ће, са свим патриотским, националним и демократским снагама у Србији, бринути о виталним интересима нас Срба на КиМ, и које никада више неће дозволити да издајници и калкуланти одлучују о нашој судбини, неће дозволити да партијски интереси превладају национални”, а у потпуности из тврдњи Момчила Трајковића, да ли члана тог Већа, да ли “брижника” за његово стварање и постојање, али зато, по избору југословенске Владе (2001), председника Савезног комитета за Косово и Метохију, односно председника Србског националног форума (основаног у Грачаници 2014), организације “чији је циљ окупљање интелектуалне елите косовских Срба и решавање проблема српске заједнице”, да је актуелна власт у Београду ‘марионетска’, коју су, како је рекао, креирали светски центри моћи с циљем да Косово постане независна држава и то без Срба”.

Ако је “окупљање интелектуалне елите” у питању, није лоше назначити да онај слој који себе радо назива интелектуалцима, најчешће и не зна или не жели да зна о чему се ради. Тако се, примера ради, почетком јуна 1992. године могло десити да позиве једног дела србске опозиције да Србија и Југославија пруже помоћ србском народу у Србској Крајини, београдски Унезверитет противећи се “Милошевићевом фаши­з­му” про­гласи за “позив на ратни обрачун”, “фашизам” и “споради­ч­не подстицаје на терористичке акције”. Нажалост, и оном његовом делићу који заиста јесте интелектуалан а “признаје” да се не бави политиком и не припада некој од странака, дешава се, и у нашим данима, да се свечани говори не би ли деловали што будилачкије, не одричу уобичајене опозиционе формуле о постојању “страшног албанског терора над српским становништвом на Косову и Метохији, који је потпомогнут издајничком политиком српских власти у Београду”, те да су “најновији догађаји непосредна последица погубних потеза Александра Вучића” чија власт уместо да тамошње Србе заштити, “ређа нова поразе, проглашавајући их, наравно, победама”. Да не заборавимо онај страну-две раније поменут Покрет за одбрану Косова и Метохије створен потписима скоро седамдесеторо истомишљеника, од тога више од половине са титулама проф. др), на пароли “да је режим у Србији, на челу са председ­ни­ком наше напаћене државе, ушао у последњу фазу предаје јуж­не српске покрајине великоалбанском покрету”, чему се “током осам година аутократске владавине није нашла политичка снага кадра да стане на пут овом историјском безумљу”.

По несрећи, и једно и друго и треће уклапа се у век старо упозорење Арчибалда Рајса, великог при­јатеља србског народа, на опасности од оно­га слоја ко­ји се у Србији, с великим страхопо­што­вањем, зове инте­лиген­ци­ја, слоја ко­ји себе смат­ра надмоћним у односу на оне ко­ји не распо­ла­жу универзитет­ск­ом дипломом: “Истинска интели­ге­н­ција је природан да­р и прои­с­ти­че и из духа и из срца. Обични се­љак може да буде сто пута ин­те­ли­гентнији од универзитетског про­фесора са пола ту­цета ди­пло­ма… Част је непозната вред­ност на берзи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелиген­ције’ би хладно жртвовали слобо­ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лич­но било од кори­сти… Она је сејачи­ца раздора када треба сједиња­ва­ти… Уместо да гради, она је разгра­ђивала. Она је жари­ште трулежи и искварености”.

Шта то (не) зна Момчило Трајковић

Трајковићу је то (и још понешто), можда, било непознато, па је рекао да “прихватање и спровођење Бриселског споразума, Вашингтонског и немачко-француског споразума, као и Охридске мапе пута, представља прву фазу на пројекту формирања тзв. Велике Албаније”, те да “одржавање данашњег скупа Срба с Косова и Метохије у Београду, говори о хипокризији у којој смо се сви заједно нашли, а у коју нас је довела ауторитарна, арогантна и примитивна политика једног човека – моћника Александра Вучића, који је један од креатора и извршитеља погубне политике Београда, међународне заједнице и Приштине према Косову. Стратегија ове власти је издаја националних и државних интереса чиме ће лишити наш народ будућности. Ова власт је доведена од страних центара моћи и наметнута наивном и изманипулисаном српском народу, како би ти исти центри моћи довршили давно започет процес одузимања Косова и Метохије” (хттпс://станјествари.цом/2023/11/29/на-сабору-снв/).

Поред тога што у државним институцијама у Србији и појединцима види “издајнике и калкуланте”, новостворено косовско-метохијско Веће чисто паролашки “обећава” да ће “о виталним интересима нас Срба на КиМ” бринути у спрези “са свим патриотским, националним и демократским снагама у Србији”. Како се не казује које су то “снаге”, обично добро необавештеном читаоцу оставља се да закључује да, ако то нису ове садашње, окривљене за издају и калкулантство, онда су то оне које су, по вољи и налогу фашикратског Запада, Србији на грбачу заселе 5. октобра, на брзину опљачкале све што се могло, а касније, по силаску са “дароване” власти, почеле да се окупљају у безбројне назовиполитичке групације несрбске и антисрбске усмерености.

Могло се, наравно, јер је тој сорти “нововласних политичара” припадао и Момчило Трајковић, наводни брижник за косовско-метохијске Србе – и не само за њих. Мало и за себе, барем према ономе што је, примера ради, 25. августа 2018. године, под насловом “Ко је Момчило Трајковић и како се овајдио ‘бранећи’ Србе на КиМ”, писао београдски “Информер”:

“Док су Срби страдали и подносили терор Приштине он је српску земљу за милионе евра препродавао Албанцима…Искористио је то што је био директор ‘Ратара’ да за себе на превару прибави најскупље земљиште… По багателним ценама, за 70 или 100 евра по ару куповао је земљу по брдима Косова, која је била у власништву ‘Ратара’. Ту исту земљу потом је користећи свој положај и несређену ситуацију у покрајини, мењао за много скупље земљиште уз путеве које је вредело неколико десетина хиљада евра по ару. Када се са својим пајташима домогао земљишта, препродавао га је Албанцима за силне милионе… док се он богатио, српска земља је распарчавана и препродавана Шиптарима. Зато данас у Чаглавици и другим местима готово да нема Срба, а на тим парцелама су Албанци подигли куле и градове” (https://informer.rs/vesti/politika/394695/jos-jedan-veliki-patriota-ko-je-momcilo-traklovic-i-kako-se-ovaj)..

О његовом “заштитничком” деловању говорио је, у упитној форми, и Бранимир Стојановић, некад политички активист на КиМ, за кога је средином августа 2021. године (хттпс://њњњ.косово-онлине.цом/вести/политика/петковиц-кандидатура-стојановица-директна-подрска-непријателјима), током изборне трке за неку важну функцију у Грачаници, речено да је “директна подршка непријатељима Србије, онима који раде против Срба и српског јединства на Косову и Метохији” : “Где ти живи породица? Ко је и како разбуцао задругу ‘Ратар’? Зашто не кажеш колико је кућа никло на тој земљи по којој си ти орао? …Која је твоја имовинска карта? Како то да имаш вредне непокретности ван КиМ, а како сам кажеш ниси продавао своју земљу?” https://tvmost.info/vesti/ko_je_momcilo_trajkovic_i_kako_se_ovajdio_braneci_srbe_na_kim/118442):

Е, такав Момчило Трајковић могао је објавити да је од Вучићевог доласка на власт (2012), Косово и Метохију напустило више од 40.000 Срба, “што због албанског зулума, што због успаване међународне заједнице, а највише због Вучићеве политике и политике тзв. Српске листе… Најбољи пример је општина Штрпце, која је пре доласка на власт Српске листе имала 12.000 Срба, а данас има мање од 6.000. Вучићеви кадрови, координисани с Копаоника, кренули су у невиђени криминал. Путем мита и корупције, издали су неколико хиљада грађевински дозвола да у националном парку Шар планине Албанци граде један од највећих своји градова… Ако се настави с исељавањем Срба, неће постојати услови за формирање ЗСО, јер општина са српском већином јужно од Ибра неће ни бити”.

Казује Трајковић баш тако, а не досећа се да је у време док је с успехом брозовао, пропустио да приупитне свога Броза због чега је почетком марта 1945. спречио да се на Косово и у Метохију врати око 12.000 домаћинстава са око 60.000 члано­ва – колониста, међу ко­јима је био велики број србских ратних доброво­ља­ца и њихових породица -, прогнаних отуд чим је 1941. избио рат, али и како се истоме Брозу десило да пет месеци касније донесе нову одлуку којом поменути прогнаници “гу­бе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власни­ка, сматрајући таквим вл­а­сником сваког земљорадника који је ра­дио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тап­и­ју” или је на њој радио као чивчија (кмет, бе­земљаш) или стални закупац. У новоуспостављеним брозовским “осло­бо­ди­лачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и до­брово­љач­ка, дакле) до 1918. године била његова својина, без ика­квих доказа и без било каквих правних сметњи постајао вла­с­ник те земље.

Мора бити да је Трајковићу остало непознато како је само од 1971. до 1981. године исељено с Косова и Метохије, према званичним подацима комисије која се бавила узроцима србског исељавања, 57.059 Срба, а наредних десетак година и преко 250.000; у истом том времену тамо се усе­лио можда и цео милион Арбанаса.

Било је то време кад је, првих дана априла 1983. године, двадесетак Срба с Косова и Метохије “навратило” код Николе Љубичића, начелника Генералштаба Југословенске народне армије, да се жали на србску обесправљеност, “никакво право немамо. Протерују нас, раде зло према нама”, да би се од њега чуло како “ми немамо никакве ингеренције на Косову”,

А недуго по кончини поменутога Броза, средином јуна 1985, његови наследници могли су се похвалити сопственим достигнућем да су “обезбедили свим грађанима да слободно изаберу место боравка и да слободно у складу с властитим интересима и потребама крећу кроз целу земљу и иностранство”, о чему “убедљиво сведочи податак да је само из САП Косово, у првих пет месеци ове године слободно иселило 1.050 грађана српске и црногорске националности. Четвр­тина исељених житеља имала је стално запослење. У овом пери­о­ду иселило се 106 комплетних породица. Имовину су продала 52 домаћинства”.

Ни то Трајковића није занимало, али је зато 22. фебруара 1992. године, у Приштини, у хотелу “Гранд”, скоро сакри­вен иза јед­ног стуба, као Кочићев ОнајИзаКаце, у присуству сто седамдесетк љу­ди, на трибини под насловом “Србија и српске земље да­нас и сутра”, питао зашто нема србског национал­ног програма. Годинама у политичкој партијској структури, Момчило Трајковић требало је да то питање постави много раније, онима са који­ма је до тада учествовао у власти, а не тамо. Није добио одговор, а и ко би му од присутних, у његово партијско време називаних “широке народне масе” “радни људи и грађани”… на то пи­та­ње могао одго­ворити.

И све то у временима нимало блиским Вучићевом доласку на власт (2012).

Како остали опозиционари

На претходним странама, ставови Момчила Трајковића помињани су понајвише као узорак опозиционарским наклапањима о баби, лану и насилним протестима против насиља јер се упорно показује да нико из опозиционога круга нема нових идеја и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни ра­ционалном, да ли због тога што су сви оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону зове демократија (која је људском роду донела више несрећа него све куге и колере зајед­но), да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре дотадашњим вишегодишњим политизовањем (и материјализовањем, наравно) кроз власт или кроз опозицију.

Смисао управо реченог понајбоље је представио, уочи избора 2012. године, дотадашњи “чеони владар” Борис Тадић, поруком да се ни по коју цену не сме опозицији (ондашњој) дозволити да преузме власт. Израз “ни по коју цену” подразумева, у најмању руку, да ће опозиција физички бити спречена да победи на пред­стојећим изборима, а да ли ће то учинити “његова” власт сама или уз помоћ својих ин­спиратора и заштитника (који су је и устоличили 5. октобра), питање је које је Србији висило над вратом у виду мача. Тадић је том приликом по­звао “драге гра­ђане, да довршимо оно што смо заједнички запо­че­ли”. Тај позив, мада највећи део “грађана” није био вољан да те наводне успехе прогласи и својим “успехом”, личио је на отворен Тадићев покушај да са себе и својих политичких другова пре­ба­ци кривицу на жртве такве “успешне” политике. Друк­чије речено, одричући се “командне одговорности” и одгово­р­ност пребацу­јући на жрт­ве, на пензионере и њихово безнадно потомство које су они издр­жавали из својих бед­них пензијских примања, на бројне школоване младе људе који су се запутили у по­тра­гу за корицом хлеба по туђини, на двомилионску масу неза­по­слених радника пре­творе­ни­х у слој убогих, сиротињу и Богу те­шку, сиро­тињу коју је наш некад незаобилазни друг Маркс назвао “инвалидски дом активне рад­ничке ар­ми­је и мртви ба­ласт инду­стријске ре­зерв­не армије”.

А да је то тако, потврђивала је Тадићева порука у виду захтева “да осигурамо оно што смо постигли”. А постигли су, они а не ми, да униште привреду, да позатварају производна предузећа и пољо­прив­редне комбинате, да поукидају радна места, да школоване младе људе препусте улици, безнађу, дроги, насиљу, бекству у иностран­ство, да се пљачкашком приватизацијом обогате у оби­му и брзи­ном незапамћеном не само у србској историји… Захтев да се оси­гура то што су постигли, он и његови, њихов је вапај да избегну евентуалну кри­вичну одговор­ност, по­што је морални аспект те одго­ворности био подалеко од њихове свести.

Све то, и у појединостима и у целости, стварна је страна страначких разлика којима се занемарују примарни идеолошки мотиви за формирање од­ређених странака. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским условима – глад за влашћу примаран је мотив, док на­ци­онални и политички интерес србског народа остају сасвим у по­задини, због чега антисрбска или несрбска оријентација неких страначких ру­ководстава у Србији доводи до великих подела у народу. Тако поларизовани ставови видљиви су нарочито у делова­њу политичких странака које се, загледане у западна фашикратска достигнућа, размећу својом де­мократском оријентацијом, а то супротстављање ставова по страначком опредељењу, мада су програмске разлике из­међу њих дефинисане друкчије, постаје у једном тренутку осно­в за директан сукоб екстремне опозиције са влашћу.

Не бавећи се овде питањем која је од безбројних политичких странака, савеза, покрета, коалиција, преокрета… на десници или левици, која је своју идеологију окренула против Запада, гледању у Запад или се трчећим кораком а не пузећи уда­љује на неку трећу страну, препоручљиво би било свакој од њих, ако озбиљно рачуна са својим опстанком на србској политичкој сцену, да своја разматрања о “десн­о­ме злу” и “левоме добру” уобличи према ономе што би било схватљиво свима које брине тренутно стање у коме се налази Др­жава Србија: која то од политичких странака у Србији заступа србске националне интересе, која је против истих тих србских националних интереса, као и да целом гласачком телу ставе на знање у чему се састоји непомирљив сукоб опозиције и власти.

Вештина могућег

По несрећи, Србија има опозицију такву каква је, али је највеће зло ­садржано у истини да највећи њен део, вероватније и у целости, не схвата шта треба да ради опо­зиција, а шта треба да ради власт. Само због тога што није била “на часу” кад се о томе говорило, за њу, опозицију, политика је шпанско село а не, по речничком тумачењу (уз услов да знају слова и да читају), “вештина управљања државом; наука о циљевима државе и о најбољим средствима и путевима који воде остварењу тих циљева”.

Путевима пројектованим искуственим законоправилом да је политика вештина могућег!

Да је друкчије, знала би да, ако је једна већина већ изабрала неку власт, онда то треба да значи да та власт треба да постоји све док то предвиђају важеће законске или уставне одредбе. Опози­ци­онари, односно они који нису изабрани, тре­бало би да у том међувремену, до нових избора, буду лојални сво­ме народу, да наставе с обављањем својих страначких послова и послова у интересу свога народа, да чекају на евентуалне грешке оне странке која је на власти и да, кад дођу нови избори, покушају на основу капитала стеченог у претходном периоду, али и користећи евентуалне грешке раније власти, освоје ту власт. То је једини разложан начин да се дође на власт и оде са власти. Свака странка која ту процедуру замишља нешто друкчије, да силом дође на власт, без обзира на то што је већина изабрала другог, морала би имати на уму и претпоставку да, ако она силом дође на власт, већ наредне недеље свргнута гарнитура или странка имала би пуно право да се појави на улици, са захтевом да се тек устоличена власт поново смени силом. То је реална претпоставка, и тако би се морало размишљати. Али, ако се тако не размишља, онда се морамо за­пи­тати на који начин, стварно, опозиција која силом хоће да дође на власт, која зна да је мањина, мисли да опстане на власти. Од­го­вор може бити само један: завођењем тоталитарног режима. Дру­ге нема. Странка која мисли да силом дође на власт, која и не по­мишља на могућност да и сама буде склоњена силом, рачуна ис­кључиво са завођењем сопствене диктатуре. Прихвати ли се то као несумњива истина, мора се поставити питање да ли многи часни чланови опозиционих странака ко­је се боре да силом дођу на власт, знају шта њихови шефови раде.

И знају ли да само онај ко буде спреман да се свесно жртвује за национал­ну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском на­ро­ду, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачу­на­ти на успех.

Не само на странке организоване далеко од Косова и Метохије, односи се то и на разне “даљинске” покрете, већа, интелектуалне групе – на све који себе препоручују за Спаситеља свега што су пропустили током брозовских и досовских година, што 1999. нису намет­нули друк­чи­ји Кумановски споразум, што своје другове из 2000. нису спре­чили да демократски опљачкају србску привреду, што су допустили да “демократски по­тенци­јал нације” прерасте у “а­нархију радикализма и набу­јалог прими­тивизма”, што 2004. нису онемогућили мартов­ски пог­ром по Косову и Метохији…

И, нарочито, што им се није дало да сазнају за по(р)уку једнога грчког мо­на­ха, старца Нектарија Виталиса:

“Ћути, ћути, ћути о туђим гресима. Никог не осуђуј, не коментариши ничија сагрешења. Имај љубави, смирења и трпљења према ближњима, и Бог и Свети Нектарије Егински у свему ће ти помоћи”!

Овај текстић није осуда некога или нечијих сагрешења, ово је само потписников добродушни исказ да србски национални интерес није јефтин мисаони склоп или језичка поштапалица, већ упозорење да се његовим запуштањем за рачун ситне, краткорочне страначке или личне политикантске користи, доводи у питање опстанак и Државе Србије и србског народа – почетног народа-мајке.

Исказ је такав какав је, и поред тога што је његов казивач добронамерно “подучен” да Срби нису успели да се конституишу као нација, они су још увек народ коме је национални интерес непо­зната категорија. Друкчије не може бити, гласила је поука, јер Слободан М. Драшковић, србски политички мислилац у изгону (пред комунизмом), пише да су Срби “завађени, слаба духа, меки, пријатељи целом свету. Као такви, не представљамо никакву снагу, јер међу нама нема заједничке светиње, заједничке вере која би нас спајала, нема узајамности која би нас држала повезане, нема идеала који би прожимао све душе и сва срца, нема мисли која би повезивала све духове”.

Илија Петровић

БОНУС ВИДЕО: