Ања Jевић: Сви морамо да вратимо Бога у себи

Настављамо циклус интервјуа у оквиру нашег пројекта Полит-теологија. Данашњи херој разговора била је Ања Jевић, генерални секретар Народне партије Србије.

Да ли се у свету дешава »метафизички преокрет»? Да ли су религија и политика компатибилни у животу политичке личности без тешке «секуларне» поделе? Зашто је монархија идеалан облик политичко-верског уређења државе?

— У XX веку секуларни процеси су активно избацили дискусију о Богу из јавног простора. Политика није била изузетак. У међувремену, то сигурно није поништило стварно присуство Бога у свим областима човековог живота, не искључујући ни политику.

Како мислите да ће 21. век бити време повратка религиозног у политику?

— Да кренемо са одредбом Устава, као највишег правног акта Републике Србије. Дакле, Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ипак улога и место хришћанске цркве у бити српског народа је неоспорна, важна и увек мора имати упориште као веран чувар српског идентитета, светосавског и косовског завета, било да сте у Бањој Луци, Призрену, или било где, где српски народ живи.

Религија треба да уједињује, промовише мир и оно што је најважније попут путоказа усмерава на исправан пут. Не можете бити истовремено верујући човек и нерелигиозна особа, али има доста религиозних људи, који нису верујући, јер се не понашају у складу са вером.

Ипак, да се вратим одговору на Ваше питање, неће бити повратка, јер религиозно никада није ни ишчезло, биће појачавања видљивости и ја сам сигурна кроз нову генерацију лидера који ће пратити следећу визију: да много тога тренутно у свету не ваља и да морамо сви вратити Бога у себи, емпатију према другом животу око нас и очувању животне средине, без које нема живота, колико год у бога веровали, јер само тако ћемо моћи омогућити бољи живот будућим генерацијама.

— Колико, по Вашем мишљењу, политика и религија су компатибилни у животу појединца? И како се то мора изразити у његовим поступцима (ако говоримо о политичкој особи)?

— И професионално и приватно највише ценим људе који могу бити по више апеката узор у свом окружењу. Који искрено и храбро говоре оно што мисле и то чине, помажу другима и патриотски се односе према својој држави и својој нацији. За мене је то акт правог државника, али и акт правог верника. Не робујем формалностима и не мислим да се традиција чува формалностима, традију испуњавате садржајем, шта сте дакле добро иза себе оставили. Какав допринос својој породици, заједници, ширем окружењу пружате. Ја не сматрам да су неемпатични људи са бројним фантастичним успешним лидерским особинама, по својој бити и лидери које треба бирати. Не бих да дајем примере, али вредносни компас морате имати током целог дана и не робавати лажним моралом.

— Можда је најбољи пример комбинације верске и политичке моћи монархија. Монарх је проглашен помазаником Божијим, био је одговоран Богу за народ. Можда, по Вашем мишљењу, оживљавање монархије у Србији), а шире у европским земљама од Португала до Русије)? Ако јесте-како би изгледала стварна, а не номинална хришћанска монархија? Каква је твоја визија?

— Историјски циклуси се понављају. У вековној монархистичкој традицији српског народа, монархија је била симбол успостављања слободе, постизања суверености и јачања идентитета српског народа. Не постоји јачи уједињујући и боље политичко верски компатибилан облик државног уређења до монархије. Монарх је јачи одраз државног јединства и бољи заштитник уставног уређења, природни чувар традиције. Нико није боље током историје ујединио српски народ у најтежим кризама до онога ко је носио круну.

Највеће успехе постигли смо под круном. Република у Србији је добила много шанси до сад, да сви ми имамо бољи животни стандард, да негујемо принципе демократије, имамо уређен и смењив политички апарат, да управљање спољном политиком буде једноставније, све и једну шансу смо прокоцкали и клизимо ка несретном завршетку. Дошли смо у безизлазну дубоку кризу са дубоким поделама у друштву. Некада смо кризе превладавали управо захваљујући монарахији и цркви као вековним чуварима националног јединства. Знате када одузмете право народу да се изјасни у каквом облику уређења жели да живи, а комунистички режим је 1945. године је то право одузео и то је историјска чињеница, закон историјског циклуса каже да ће нам то право бити враћено. Када? Извесно у дубокој кризи!

— Да ли се слажете са тврдњом да се искушења шаљу народу због његовог повлачења од Бога?

— Не! Знате народу не можете одузети слободу. Било је превише покушаја, превелики број губитака, превелики број жртава, али слободољубљиви верујући људи, знају да искушења зависе од њихове слободне воље да ли ће и пасти на искушењу. Да ли огромна количина моћи и понуђеног новца може бити искушење да као високи државни функционер прекршите устав и одрекнете се дела територије или дела природног ресурса који припада будућим нараштајима? Видите, мој избор лидера мора бити непоткупљив човек.

— Како оцењујете савремено духовно-морално стање српског народа? Који је главни духовни проблем народа данас и како га решити? Може ли се рећи да се земља данас суочава са озбиљним суђењима и зашто? Или је садашње време релативно мирно и милостиво?

— Велики недостатак и духовности и морала и полуге која би их враћала у друштво, а не стварала нову друштвену кризу. Страх да нема ко да поведе народ и да икада у Србији може бити боље. Ниједна политичка елита до сад није успела да подигне морал заједнице, да реши горуће проблеме грађана Србије и тако је уназад деценијама. Проблем је дубока политичка држава и чињеница да би 10 менаџера боље решило 10 државних проблема од 10 политичара. Менаџери имају исти циљ решити приоритетне проблеме, а политичка елита било да долази из власти, или опозиције, нема исте приоритете, јер нема исте циљеве.

— Да ли је истина израз апостола да је свака власт од Бога? Да ли се слажете да народ заслужује оне владаре који су тренутно на власти?

— Не, наравно.

— Зашто мислите да је Бог пустио Албанце да окупирају Косово и Метохију, Свету земљу српског народа?

— Бог, није имао ту улогу, као што Албанци на КиМ никада неће моћи да имају суверену државу. Они не могу да створе историсјке аспекте државности на КиМ, који српски народ вековима има. Као верујући човек, не могу да кривим Бога, већ човека, што српски народ на КиМ живи у гету, у 21. веку, без основних људских права и слобода и то поред свог вековног огњишта.

— Догађаји у Новом Саду, када је погинуло 15 људи, неки су назвали «Црни лабуд». Шта мислите који метафизички знак носи трагедија која се догодила српском народу?

— То је једна страшна трагедија, која се десила у неколико минута до прометног поднева и однела је људске животе и децу међу њима. Не бих тражила метафизички знак, већ узроке грешака и то бих препустила струци и тужилаштву. Опасно је без доказа сваљивати кривицу, нарочито за такве трагедије. Да ли се рецимо Ви разумете у хемијски састав бетона, или у то шта пише у Кривичном закону? Када се десе такве трагедије, пијетет према жртвама треба да буде основ делања свакога од нас. Трагедије су увек увод у нове трагедије, понекад се шире попут вируса. Да ли томе доприноси Бог, ја бих опет рекла само човек. У овом случају, ова трагедија је капитализација опшег јавашлука, који у Србији траје деценијама, а покушаји политичке капитализације трагедије осуђујем. Знате као што на туђој несрећи не можете градити срећу, не можете ни придобијати гласове.

— Постоји осећај да се српска црква зближава са католицима… можда је то само дијалог са инославнима. У току су разговори о папиној посети Београду… шта мислите шта стоји иза ових догађаја? Да ли је СПЦ-у потребно пријатељство са Ватиканом? Какве ће бити последице папиног доласка у Београд?

— Као што је јавности познато патријарх СПЦ Порфирије исказао је своју „благодарност Ватикану на принципијелном и на међународном праву заснованом ставу о КиМ као интегралном делу Србије. Када су медији на Косову «на велика звона» коментарисали као знак да папа наговештава признавање лажне државе КиМ, било је потпуно јасно колико је албанској страни заправо стало да до тога дође. Није дошло и треба радити на томе да став Ватикана остане непромењен. С друге стране, врло је важно да у условима дубоке светске кризе и бројних сукоба и православна и римокатоличка црква раде на превенцији нових потенцијалних сукоба и наставе да подстичу и да се боре за мир човека.

ruserbia.com