Није крива кућа насред пута – 3. део
Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шиптарским терористима, као и оно што се пред нашим очима дешавало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Босни и Црној Гори, требало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отрежњујуће. Има ли се све то у виду, не сме се занемарити изјава пољског посланика Славомира Нитраса, објављена у подгоричким Српским новинама, да је маџарски премијер Виктор Орбан предлагао Пољској, током украјинске кризе, да поделе Украјину0000 (хттп://њњњ.српскеновинецг.цом/свијет/св ијет/ 694 68-орбан-украјина-подеал-62387564287).
Макар колико деловали пријатељски, Срби стално морају имати на уму да је вест о потписивању Тријанонског уговора о миру (јуна 1920) у Маџарској пропраћена тугованком “Не, не, никада”. И наше време спада у то “никада”, а године од 1941. до 1944. биле су злочиначки (геноцидни) покушај да се Тријанонски уговор поништи, под заштитом немачке и италијанске војне силе. И у наше време Маџари не одустају од тога “никада”, тако да се на легално деловање оне маџарске странке “Јобик” у Војводини Србској може гледати као на покушај да се поново стави на дневни ред питање шта са Тријанонским уговором.
ц. Црногорци којима је до јуче врло пријало да буду “Србска Спарта”, “Огледало Србско”, да се поштапају крилатицом “нас и Руса двјеста милиона, а без Руса седам камиона”, одједном су надрасли Русију, уводе јој економске санкције и започињу виртуелни рат против ње, Србима забрањују да улазе у Црну Гору (чак и онима који су тамо рођени), а своју власт заснивају на подршци антисрбских мањинских групација, одједном су разабрали да касне за антисрбском политиком вековних србских непријатеља, те сада безглаво журе да све њих превазиђу. Па није ни чудо што се, на пример, казује да су Црногорци из Војводине Србске већи (или виши) Црногорци од Црногораца из Црне Горе, али само зато што су се Лалама попели на курац.
Можда се то њима (и са њима) не би дешавало да неко од њих није пре подоста година завирио у приче Мићуна Павићевића о Црногорцима (у 18. књизи), тамо наишао на следеће редове и препоручио их својим врховним главарима за употребу: “Године 1813, ударише заједно Црногорци и Енглези на Боку Которску, коју бјеше подарачио Наполеон са Французима. Освојише и Нови Котор. И тих дана Црногорцима се придадоше преко три стотине браће Хрвата са једнијем својим официром. Они су на силу служили Французима, који су били у Боку. Сви ови Хрвати, чим су се састали са Црногорцима, одмах су наставили бој против Француза и клали су се са њима као горски вукови”.
Не би ли браћи хрватима захвалили за ту већ скоро заборављену сарадњу, Црногорцима се учинило да би заједно могли “наставити бој” против Србства, и сопственога и осталог, и клати, “као горски вукови” – уз песму “ко ће за мном, ја ћу први / да пијемо србске крви”..
Али и спаљивати Србе у храмовима, као што су то хрвати чинили у раној фази своје усташке државне неодвисности, у Глини.
У складу са законом о “слободи” вероисповести, замишљеним да, за почетак, “слободно” присвоји (отме) имовину Србске православне цркве у Србској Црној Гори, чином којим би црногорствујуће руководство у Подгорици превазишло највећа недела у људској историји, не само оних које знамо као србске непријатеље.
Баш тако, иако ће неки историчари рећи да иза политичког насиља над србском државом и нацијом, посебно над Србском православном црквом, “стоје ситни интереси владајуће политичке елите у Црној Гори и њен покушај да из тешке ситуације у којој се налазе Србија и србски народ извуче одређену корист и повећа угрожену популарност”.
Када су једног историчара из Београда (можда му име беше Предраг Марковић) новинари упитали шта Србија може учинити да то спречи, он је одговорио да “држава Србија нема никакве механизме за то”.
Можда има, можда је један од оних Лала из малочас исписане досетке о највећим Црногорцима на трагу некаквом “механизму”:
Требало би наговестити могућност да се свима који се у Србији изјашњавају као Црногорци – откаже гостопримство и онемогући располагање и покретном и непокретном имовином.
Све то пре но што црногорска полиција почне да физичком силом пресреће србске вернике да учествују у сабору за одбрану вере православне. Јер, ако би се србски верници супротставили сили црногорске полиције, извесно је да би се у сукоб, под фирмом наводног миротвораштва, умешао Северноатлантски пакт, познатији као НАТО, организација задужена да штити америчке интересе на било којој тачки земљине кугле (или равне плоче), али и једно од основних начела америчког новог светског поретка – укидање националног родољубља, религијских назора и верности породичним традицијама.
И то ће бити допринос већ постојећим захтевима да се Србство коначно затре и оствари оно што је и Карл Маркс заступао а НАТО покушао 1999. године – да се у Србији све живо уништи.
ч. Неформални манифест најновијег “новог светског поретка”, америчког, чији смо и ми злосрећни савременици, установљен је, условно речено, на двама принципима. На једној страни, требало би силом неког за сада невидљивог наддржавног ауторитета поукидати националне суверенитете, наметнути светску владу, светске полицијске снаге, светско правосуђе, светско банкарство, светску валуту, остварити потпуну прерасподелу светског богатства, а све би то под контролом држала иста та самопроглашена нова светска елита окупљена у већ поменутој наддржавној законодавној и управној власти. На другој страни, утицајем јавних медија и образовног система, сталним понављањем благоглагољивих прича о људским правима, о побољшању животног стандарда, о демократизацији и грађанским слободама, званичном “производњом” гласина о опасностима које америчкој демократији прете са свих страна Земљиног шара, инсистирањем на америчким националним интересима на било којој тачки ове планете и, истовремено, ширењем ирационалне мржње према свему што не припада америчким “сновима” (све што је људско мора им бити страно), приступиће се постепеном уклањању људског индивидуализма, родољубља, религијских назора и верности породичним традицијама.
(Овоме последњем, самоубиствено помаже и Држава Србија доносећи законске прописе којима се малолетницима омогућује да за добијени шамар, за пацку, за чвегер, или чвргу, за заврнуто уво, за било какву васпитну меру “изашлу из раја”, чак и за повишени тон, оптуже родитеље, пошаљу их у затвор… То, даље, отвара могућност да се деца могу одузети родитељима и предати кознакоме, да о њима “брину” у кознакаквој “хранитељској породици”. Таква “законска процедура” противна је петој Божјој заповести, разара не само породицу већ и државу – нема државе без породице -, и широко отвара врата разним “благодетима” у облику дроге, проституције и сличних уличарских покрета против Србије).
И једно и друго (груба сила и медији), да ли појединачно, да ли у непосредној вези, било би стварни одраз трагичног стања људске свести целе америчке нације, нације испраних мозгова, нације у којој се људске вредности више не препознају и која, стога, својом накарадном мишљу и злочиначким деловањем више не може служити на добро људској врсти. Уистину, амерички концепт новог светског поретка сачињен је, развија се и очекује се да се оствари на уништењу цивилизацијских достигнућа зачетих у србском народу а оплемењиваних за живота бројних нараштаја и непознатих и познатих људској историји.
Тај концепт следи ону Марксову “мисао” о потапању Србије зарад европске “чистоће”, а потврду за то даће бар две ововремене појединости.
Прва, изјава америчког генерала Куртиса Скапаротија (1956), команданта европског дела Северноатлантског пакта, дата пред Одбором за оружане снаге америчког Сената, а објављена 12. марта 2018. године у београдском Информеру: “Србија је највећи проблем у региону. Проблем је и цела српска нација. Потребан је већи војни и дипломатски ангажман како би се неутралисао руски утицај”.
И друга, изјава команданта француске авијације у НАТО, да је 1999. године, током агресије деветнаест земаља учлањених у Северноатлантски пакт, “авијација добила наређење да уништи живот у Србији”(https://www.еsрresо.rs/vesti/drustvo/262407/cinjenice-о-posledicama-koriscenja-оsiromasenog-uranijuma-u-аgre).
Колико је дуга србска повест
Као нелеп (да не кажемо: ружан) пример недовољне заинтересованости “српских научника” за прошлост (али и за будућност) сопственог народа може послужити обележавање тристоте годишњице Велике сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем (око 1640-1672-1706), која је уприличена тако да се највећи део тадашњих пролазника кроз Сремске Карловце (или гостију на тој свечаности) вратио своме дому у уверењу да су Срби у крајеве северно од Дунава и Саве приспели тек три века раније, 1690. године, те да их тамо, раније, уопште није било; многи од њих и данас ће се заклети у то што су тада научили.
Можда су и такве недоумице навеле “надлежне другове” да се упусте у припремање једног амбициозно замишљеног међународног научног скупа о Србима у Панонији.
Али, но, међутим…
Када је 9. септембра 1997. године, у Новом Саду, у организацији Покрајинског секретаријата за културу, образовање и науку, одржан консултативни састанак “еминентних стручњака” о намераваном скупу, одазвала су се два академика, три универзитетска професора, два доктора од науке, један научни саветник и три “остала”. Није дошло, “због раније преузетих обавеза или болести”, седам академика (Драгослав Антонијевић, Јованка Калић, Василије Крестић, Дејан Медаковић, Никша Стипчевић, Сима Ћирковић и Божидар Ферјанчић), два универзитетска професора (Петар Влаховић и Душанка Динић - Кнежевић) и један професор (Даница Димитријевић).
Академик Славко Гавриловић (1924-2008), историчар, један од сазивача овог консултативног скупа, сугерисао је да се тематика планираног скупа не сме зауставити само на историји “у најужем смислу те речи”, већ мора обухватити и “историју књижевности, историју уметности, историју музике, етнологију, а и неке друге гране уметности (напр. филм)”. Нигде се, дакле, не помињу археологија и лингвистика, иако, по логици ствари, без тих двеју наука нема ни старе историје. Мада изриче став да, “када је реч о доњој временској граници, не треба избегавати ни једну тему ширег значаја”, из Гавриловићеве логике проистиче да пре 15. века у Подунављу нема Срба. Заправо, он нуди да се на планираном скупу расправља о Србима тек од 15. века, али и то само кад су у питању “културна струјања” и њихов живот у градовима. У области трговине, економског и политичког развитка, он је Србе сместио тек у почетак 16. века, док демографска питања, као да се ради о споредној ствари, оставља за 17. век, односно за промене настале Великом сеобом Срба под Арсенијем Чарнојевићем.
Ако је одсуство бројних академика с овог састанка, без обзира на њихове “болесне”, односно здравствене разлоге, знак потпуног непознавања (и непризнавања!) србске историје у крајевима северно од Дунава и Саве, али и потврда да се том делу србског народа не придаје било какав значај у вези са судбином Свесрбства, предложени “оквир за расправу” указао је на сву трагику савремене такозване србске историографије. Гавриловић је и иначе “признао” састављачу ове књижице да о србском боравку у Подунављу “ми располажемо сигурним подацима од 1523. године, све остало су индиције”.
Непомињање других тема, нарочито оних које се тичу дубоке србске старине на овим просторима, укључујући и све хрватске “знанствене” покушаје да се Срем и Бачка (најмање) отму од Срба, може се објаснити подложношћу нордијској школи, оптерећеношћу “југословенским” историографским начелима и потпуним несхватањем србских националних интереса. Да је друкчије, о прошлости србског народа у Подунављу расправљало би се са националних позиција, а при томе би се морале узети у обзир и “индиције”.
Баш онако како је Шафарик, Павел Јозеф (1795-1861), у књизи О пореклу Словена, на страни 103, написао да се “непристрасни историчари давно слажу у томе, да се и народној саги да за право, да она мора да попуњава неопходно празнину, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или пергамента… Ово право јој указују Грци и Римљани; и ако чак Тукиид не одбацује Хомерову сагу и Тит Ливије Ромулову и приче о легендарном краљу Нуму са истим поверењем и једнаком поузданошћу, као што причају дела Сципиа и Фабиуса; онда је дозвољено да то исто право себи дозволе и наши историчари, при чему не желе да пруже непотпуне припремне радове, већ заокружену историјску целину, с пуним правом. У том погледу су Немци са својим примером већ отишли испред Словена и за очекивати је, да ће и Словени поклонити више пажње својим народним сагама и да ће уложити више труда у прикупљање националних предања”.
И не само да историографија у Срба, у одсуству “споменика од гвожђа, камена или пергамента” одбацује предања сопственог народа, она не жели ни да се бави индицијама.
По несрећи, протагонисти наводне србске историографије не признају ни оно што су знали и о чему су писали бројни писци и историчари на страни и што је пре скоро два века покушао да Србима, и осталима, приближи Шафарик, човек коме “ми Срби осим свију Словена бејасмо у особитој љубави”. Како је поодавно рекао филолог Ђуро Даничић (1825-1882), Шафарик је о Словенима знао “све што се у његово време могло знати… и казао је свету то што је знао. Што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је научио… Он је свакоме народу словенском показао шта је, – шта је историјом, књижевношћу и језиком. Показао је толико да још нико није могао то све ни примити”.
На намераваном научном скупу о Србима у Панонији, дакле, није требало да се говори о старој србској историји јер је она временски премного удаљена од “доње границе” за коју се залагао академик Гавриловић. Она ће бити удаљена и од оне већ подобро познате нордијске (германске, бечко-берлинске) тезе – засноване на порфирогениталијама – о доласку Словена на Балкан у 6. и 7. веку, ниоткуда такорећи.
Због тога, “наука” намераваног скупа и антисрбско “знање” позваних “еминентних научника” из Србије да су неосновани сви записи о србској старини у Панонији одвајкада, односно да су се тамо појавили тек одскора, од 13. или 14, можда од 15. или 16. а нарочито од краја 17. века, послужиће западном римокатоличком свету као потврда да је германска школа социјалистичког смера (из времена Карла Маркса, Фридриха Енгелса и њиховога Комунистичког манифеста) “оправдано” дефинисала Србе као “распрснуту нацијицу”, “отпадак народа”, “олупину народа”, “умирућу народност”, “варваре” и сличан “дивљи народ”.
Истовремено, биће то и стварна препорука свим србским суседима да наставе са черечењем Србске Земље и растакањем србског националног бића. Онако како је некадашњи “српски” социјалиста Димитрије Туцовић (1881-1914) својим отворено антисрбским списом Србија и Арбанија, Београд 1914, поставио темеље арнаутском “праву” на отимање Старе, односно Праве Србије, Косова и Метохије, тако би и резултати наговештеног “научног” скупа о Србима у Панонији показали да су Срби уљези у Панонију; да Војводина Србска није стварана на Србској Земљи, већ у Јужној Угарској и Аустрији, или Аустроугарској; да се на Војводину Србску може односити предлог академика Чедомира Попова о “кораку уназад”, о напуштању “неких својих амбиција” и “неких територија”; да се србска национална супстанца из крајева северно од Саве и Дунава не може очувати у Србској Земљи, већ је треба препустити суседима: северним или западним римокатоличким и, барем формално, непосредним источним православцима.
И да све то скупа, без језика и археологије, али уз филм, представља “научни” пристанак на коначно и беспоговорно уништење србског народа.
Па, кад се све то добро осмотри, и податак да су званични научници из крајева јужно од Дунава пропустили да дођу на заказани скуп о Србима у Панонској низији, што ће рећи и у Војводини Србској, и чињеница да су научници из исте те Војводине Србске врло резервисани према доњој “старосној” граници србског народа у Панонији (а, богме, и према његовим “средњим” годинама), не могу се избећи барем два закључка: први, да она прва група научника и не зна какве бриге море Војводину Србску, и други, да она друга група размишља о будућности панонских србских области на начин сличан ономе како су новембра 1918. године, у време док је припремана одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, размишљали војвођански демократи, врло расположени да те крајеве прикључе Хрватској.
Скоро подруг века, дакле, историјска наука у Срба пише искључиво против србског народа и са јединим циљем да се затре србски национални дух. (Ту треба рачунати и Русе, најбројније и најјаче србско племе; они и иначе уче да су “тамо” дошли одовуд).
Из те се “науке” коју су школованим Србима наметнули доказани србски непријатељи а њихови учитељи са стране, ни случајно није могло наслутити, још мање знати, да су Срби који не броје узалуд 7528. годину, и који су некада насељавали много шире подручје него данас (и источно и западно, и северно и јужно од данашњег), истински творци светске цивилизације: писменост је потекла из Винче, светска металургија заснована је у Беловодама, код Петровца на Млави, “најстарији точак нађен је у (данашњој) Словенији, најстарији сир у (данашњој) Хрватској, хлеб у Србији, најстарији урбанистички план, приказ лађе, гробница у Сутомору (у Србском Приморју, у данашњој Црној Гори) око 4.700 година старија од Тутанкамонове… Наши преци били су мирољубив народ који није ратовао. Места попут Благотина, ‘града добрих људи’, немају ни бедеме, ни трагове насилних смрти. До сукоба је дошло тек када је тај народ почео да обрађује метал, а међу њега су стигли ‘преци данашњих Западњака’. Отели су им оружје, заратили с њима и натерали их да беже у Русију. Преко 1.000 година трајало је путовање наших предака, све до Индије и, за један део њих, назад на Балкан. То доказују оружје, језик и генетика” (https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3015733-teolog-iz-rijeke-zapalio-beogradjane-svojim-recima-srbi-).
И циљ свих тих “предака данашњих Западњака”, и потомака истих тих предака, и бројних њихових нараштаја између поменутих потомака и предака, неупоредиво бројнијих и војно надмоћнијих, био је исти: да те творце “нестану”. Разлог је једноставан: бројнији и надмоћнији, свесни да је “светско првенство” грчке и римске цивилизације обично наклапање, ослободиће се сопственог комплекса ниже вредности само ако Срба (и Руса) не буде, тако да свако од њих добије прилику да измишља свој “допринос” на геноциду наслеђеној цивилизацији.
Па се и Павле Соларић (1779-1821) с разлогом питао “ко су уопште и били Грци и Римљани у Европи? Попут првих европских одважних истраживача у Америци и другде, шачице дошљака из југозападне Азије и североисточне Африке, при чему су други произишли кроз прве. А како је говорила читава, макар јужна и средња, дотад насељена Европа? И нису ли те шачице, које се на југу силом угнездише и умножише присвајањем житеља европских, морале и за свој језик присвојити речи од тих бројних житеља који су се налазили међу њима и у њиховој околини, а који нису били ни Грци ни Римљани”. Ти “бројни житељи… у њиховој околини” били су Срби или, можда, и неки од народа којима је, у неком ранијем времену, неодређено када, “род словенски дао биће и реч”, односно који су се издвојили из словенског, односно србског народа (пошто се Словени први пут помињу 491. године) и прогласили себе “новим народом”.
Тих “нових народа” премного је, а и ми смо сведоци да су се, пред нашим очима, из србског народа испилили Хрвати, Бошњаци, Маћедонци, Црногорци… а сада нам измишљају Влахе, Шопове, Војвођанере… Из ранијих времена да поменемо само Немце код којих је чешка научница Хана Скалова само између Одре и Лабе пописала и у Чешкој академији наука пре скоро седамдесет година објавила списак од преко дванаест хиљада (12.000) лако препознатљивих србских топонима; Немце, али и остале германске народе за које је речено да “имају комплекс Агаре јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи”, да “духовно празни, оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, узраст, трују човечанство” и да као такви могу једино бити употребљени за нечасне послове, за сатирање оних који су ту цивилизацију засновали; у крсташким ратовима, Рим и Венеција употребљавали су их као руљу за пљачку и разарање Византије.
На трагу свему томе налази се и запис Чехиње Миладе Паулове (1891-1970) о србском страдању у Великом рату: “Срби су морали да окају своју српску народност, као народ, сви без разлике, и то губитком свега што значи за човека: породичне среће, личне имовине и грађанских права”.
Затурена Винча
Нећемо се овде бавити примерима из новије прошлости, још мање ововременим, те ћемо се вратити речима исписаним ближе почетку овога рада, да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа.
Многи озбиљни научници на страни пишу, и говоре, да су винчанску цивилизацију (и цивилизацију Лепенског вира) створили Срби, те да је та цивилизација старија од сваке друге за коју свет зна.
Зна свет, али не знају званична “наука” у Србији и политичари којима је зла судбина доделила да управљају србском државом. Да је оној првој стало до знања (то би онда научили и они други), морала би знати и за једно нимало реторичко питање које Николај Фјодорович Фјодоров (1829-1903) руски религиозни мислилац и философ, поставља шта уопште постоји у историји пре Јелина и Латина с којима, наводно, све почиње, али и за његов одговор да “постоји само континуитет винчанске цивилизације, културне матрице света који је званична наука прикрила, прогласивши га ‘чудом у Јелади’, као да нешто може постати из ничега”.
О томе истом говори и Павле Соларић указујући “на нову стазу која води ка јединственом роду славе словенске, односно ка истраживању које би показало коликим је народима род словенски (србски – ИП) дао биће и реч”, народима који су се издвојили из словенског, односно србског народа и, пошто су уза се понели језик и писменост, “прогласили” себе “новим народом”.
И сви ти “нови народи”, макар колико бројни, просторно раширени и оптерећени комплексом стварне сопствене безличности, без обзира на то да ли су од србског народа отпадали вековима уназад или пред нашим очима, опстају искључиво на мржњи према србском народу и жељи да униште и писане и живе сведоке свога таворења на тековинама србске цивилизације, али и на уверењу да ће, ако би Србство било збрисано са светске позорнице, они моћи да себе прогласе носиоцима некакве сопствене “изворне” цивилизације, макар и оне која, у виду “новог светског поретка”, намерава да избрише све стварне људске вредности и преживелим припадницима људске врсте наметне сопствена антицивилизацијска правила.
Уместо да Винчу изгради као Престоницу Светске Цивилизације, како би то приличило озбиљној држави, Србија је благодарећи “науци” злосрећних “научника” из сопственога крила, оних који из Академије наука (наводно Србске) и с “угледних факултета Универзитета у Београду” (како то поручује извесни Радивоје Радић у закључној реченици некаквог и мисаоног и словног смећа под насловом Боља прошлост, Београд 2018) гуше србску националну свест и трују национално биће србскога народа и који се упорно, скоро подруг века, самозадовољавају порфирогениталијама из 6. и 7. века, од Винче направила највеће ђубриште на Балкану.
Помоз’, Боже, јаднијем Србима да се одупру бројним непријатељима по свету (жељних да преотму цивилизацијске вредности настале у србском народу), али и у “домаћој радиности” – политичарима који су принуђени да Државу Србију воде у складу са наопаким школским сазнањима о србској старини, као и историчарима од каријере који упорно врте покварену плочу о порфирогениталијама из 6. и 7. века -, и да своју кућу насред пута очувају на начин који нам је на почетку овога текста описао амерички новинар и књижевник Дејвид Бајндер:
“НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.
Јер, није само у питању Србска Кућа Насред Пута, Срби чувају сопствено Извориште Светске Цивилизације.
Илија Петровић / Васељенска ТВ
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.