Траже од мене да се интегришем у Немачкој – шта то значи?

(Фото: Пиксибај)

Интеграција је у Немачкој постала централни појам у политичкој и јавној расправи о досељавању. Она се често доживљава као једносмерни процес у којем се од досељеника тражи да се прилагоде.

Једне сунчане недеље у мају прошле године, берлинска полиција добила је позив да изађе на терен: „Дођите, молимо вас, у Фолкспарк Фридрихсајн. Тамо више људи износи из аутомобила овце – читаве и без коже“.

Ту необичну дојаву берлинска полиција објавила је и на својој Фејсбук страници. Испоставило се да се ради о групи људи, тачније њих око 150, који су организовали роштиљање у парку – с 12 јагњића које су окретали на електричним ражњевима спојеним на акумулатор.

Полиција је прилично опуштено реаговала на ту, за Немце прилично егзотичну, слику јер се, како се наводи, и друштво око роштиља „показало као кооперативно“: брзо су размонтирали роштиље и овце поново укрцали у аутомобиле. Полиција је забележила да се друштво углавном састојало од људи пореклом из Босне и Херцеговине који су, према њиховим сопственим наводима (очигледно са закашњењем) славили Ускрс. „Као што то раде већ десет година.“

Многи су на ту објаву берлинске полиције реаговали са згражавањем. „Болесна култура“, написао је један корисник у коментару. Други је закључио како „ниједан нормалан грађанин не би дошао на такву идеју“.

Полиција је морала да се укључи у жустру расправу која се развила на друштвеним мрежама указавши на чињеницу да се ради само о мање-више безазленом прекршају, јер закон додуше дозвољава роштиљање у том парку, али „само у порцијама које стају на тањир“. А то „искључује окретање на ражњу читавих животиња“. Осим тога, проблем је била и „врста и размере огњишта“.




Да ли је екипа која је роштиљала била група грађана који су се само мало разуданије него обично дружили и притом починили прекршај у рангу непрописног паркирања или као када је нека журка сувише гласна? Или су они пре свега недовољно интегрисани досељеници? И шта се уопште тражи од људи који се доселе у Немачку када се каже да би они требало да се интегришу?

„Закони пре свега траже да се научи језик и да се поштује слободарско-демократски поредак и закони“, каже за Дojче веле професор Клеменс Кронеберг са Института за социологију и социјалну психологију из Келна. То су, истиче, и најважнији предуслови за партиципацију у радном и образовном систему. „И они се поклапају с конкретним жељама досељеника да раде и да се образују.“

Толеранција мора да се учи
Познавање језика и поштовање закона су, дакле, темељи интеграције – у томе се сви слажу. Само, да ли је довољно да неки досељеник добро говори немачки и да не крши немачке законе да би био перципиран као „добро интрегрисан“? Није баш тако. Епизоде из свакодневног живота, као та из берлинског парка, показује да у немачком друштву постоји само ограничени консензус око захтева које би „новопечени“ становници Немачке требало да испуњавају.

То је, међутим, каже професор Кронеберг, типично за плуралистичка друштва као што је немачко, у којима се живи према разноврсним концептима и светоназорима. „Поштовање слободарско-демократског поретка у одређеном смислу је и предуслов толеранције према разноврсним вредносним ставовима: да се поштују и толеришу људи друге вере, равноправност жена и мушкараца, без обзира какав они начин живота одабрали.“

Таква толеранција се учи, сматра социолог с келнског универзитета. И морају да је уче и „домаћи“ и досељеници. Зато, закључује, интеграција у једном слободарском-плуралистичком друштву никада није једносмерна улица већ увек изазов за оба сегмента становништва.




То је у међувремену постала и званична реторика владајуће политике у Немачкој. Успешна интеграција, како пише на интернет-страници немачког Министарства унутрашњих послова, значи „развијање заједничких убеђења о томе како би једно друштво требало заједно да живи.“

Зато је досељавање, закључује се, увек двосмерни процес. „Оно подразумева спремност већинског друштва за прихватање нових чланова – као и спремност досељеника да поштују правила земље која их прихвата и да се потруде да се интегришу.“

Интеграција као „инвестиција у главе земље“
Немачка је, очигледно, коначно спремна да себе сагледа као досељеничку земљу. Тако бар тврди повереница Савезне владе за миграцију Анете Видман-Мауц (ЦДУ). Она у свом недавно објављеном извештају пише: „Немачка и њене грађанке и грађани профитирају од тога што подстичемо интеграцију. Интеграција је инвестиција у главе наше земље.“

Такву реторику немачке владе прате и конкретне мере: курсеви интеграције, курсеви језика за специфичне циљне групе, саветовање за мигранте, мере за бољу интеграцију деце из досељеничких породица и велики број пројеката везаних за интеграцију.

„Генерално је урађено много на инфраструктури, али то још ни близу није све што би требало“, каже социолог Кронеберг и указује на недостатке: „Морамо још много да урадимо када је реч о заступљености етаблираних етничких мањина на елитним положајима у политици и привреди.“




Осим тога, још има делова немачког друштва – хомогених четврти у градовима, предузећа и школа – у којима готово да нема деце с мигрантским пореклом.

„Урадили смо истраживање у немачким школама и видели да се посебно у гимназијама у крајевима у којима има мало ученика мигрантског порекла, они осећају много више као Немци. То је неопходно да би они били прихваћени као пријатељи међу другим ученицима.“

Бирократска тортура на немачки начин
Сара Брандес се већ годинама ангажује у раду бонског дела организације „Избеглице су добродошле“. Она са жаљењем констатује да идеја о Немачкој као о досељеничкој земљи није још прихваћена на свим нивоима и у свим сегментима друштва. „Најгора искуства имала сам у јавним службама свих врста.“ Ту нико никоме ништа не даје лако. Ради се о „социјалном шовинизму најгоре врсте“, огорчено каже та 31-годишњакиња из Бона.

„Кад наиђете на неку љубазну службеницу или љубазног службеника, то је право чудо. Моја искуства су показала да ти службеници нису спремни да кажу ни реч на енглеском, нити да се бар за центиметар помере“. За Брандесову је бирократија и даље апсолутно највећа препрека за интеграцију људи који су дошли у Немачку да ту живе и раде.

Повереница за интеграцију Савезне владе Видман-Мауц пак тврди да је Немачка добра у интеграцији и да су последњих година забележени велики помаци, поготово на тржишту рада. Недостатке она још види у образовању миграната и са жаљењем констатује да је тон у дискусији о миграцији постао грубљи: „Границе онога што сме да се каже су се помериле“.

Поларизација немачког друштва

Професор Клеменс Кронеберг то објашњава јачом поларизацијом друштва. У Немачкој нема више људи који су непријатељски настројени према странцима, каже он. Напротив: између 2014. и 2017. забележен је чак пораст броја испитаника који гаје позитивна осећања према досељеницима који не долазе из земаља Европске уније.




„Али део становништва који је негативно настројен према странцима добио је другачију политичку заступљеност и медијски је зато сада више у центру пажње дискусије.“

Процес интеграције је, додаје, посебно тежак за оне који се на основу изгледа или других спољних карактеристика препознају као странци: „Чак и ако савршено говорите немачки, чак и ако се уопште више не идентификујете са земљом свог порекла и не говорите језик те земље, на основу вашег изгледа многи ће вас категоризовати као странца. А неки вас због тога неће прихватити.“

Таква искуства су, закључује, за многе досељенике у Немачкој фрустрирајућа. Она показују да је у Немачкој још увек много теже постати део друштва него у земљама попут Канаде и САД у којима је мигрантско порекло део дефиниције нације.

У Немачкој то у теорији још није случај, али у пракси већ одавно јесте. Јер сваки четврти становник Немачке има мигрантско порекло. А половина грађана с мигрантским пореклом има и немачко држављанство.

Дојче веле



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.