Трагови им смрде нечовјештвом

Деведесете двадесетог века

У југословенској кризи насталој осамостаљењем Словеније и Хрватске, Ватикан је одиграо кључну улогу: актом о признању ових двеју римокатоличких југословенских република, он је прејудицирао од­луку Европске заједнице (ЕЗ), али и јасно ставио до знања да се у томе свему мора видети вер­ска компонента. Није се могло десити да, после тог признања, ЕЗ посту­пи друкчије но што је поступила: 10. јануара 1992. године министри иностраних послова њених чланица окончали су своје заседање договором да се од­луке о признавању, предвиђене за 15. јануар, препусте свакој од чланица, појединачно. Но, није остало са­кри­вено да је Немачка свим силама настојала да призна Словенију и Хрват­ску, она се чак упирала да на тај чин примора и остале земље у ЕЗ. И заиста, 15. јануара званично је саопштено да су их чланице Ев­ро­пске заједнице признале, али зато нико се није досетио да је тај чин за Немачку значио да је остварила накнадну победу у двама светским ратовима.

Србска страна могла је у том тренутку само констатовати да је делимични расплет југословенске кризе, на начин са којим се срела кроз признање Хрватске и Словеније, био потпуно очекива­н. На де­лу су се нашли немачки крупни финансијски капитал наслоњен на јефти­ну радну снагу из Источне Немачке и вати­кан­ска католичка интернацио­на­ла. Њима уз бок стала је преплашена Европа, која као да је заборавила своје искуство стицано током два­ју светских ратова. Злочин који је почињен разбијањем југо­сло­венске федерације мора се, највећим делом, приписати утицају и деловању римокатолицизма.

А о једном облику тога деловања могло се сазнати из писања новосадског Дневника (10. мај 1992, 4). Наиме, у вуковарској римокатоличкој цркви, по ослобођењу среди­ном новембра 1991. године, пронађене су књиге о пока­то­личавању чита­вих православних, еван­гелистичких и мусли­ман­ских породица из тог краја од почетка два­десетог века до пред крај 1991. године. Они који су прекрште­ни током Другог светског рата “више је него сигурно да су томе прибегли у убеђењу да ће се тако спасти од уста­шког покоља, али 1962. и 1965, а затим од 1977. године све уче­сталија покатоли­ча­ва­ња указују не само на најнедоли­чни­ју улогу Католичке цркве у пре­отимању верника, већ и смишљен и у вре­ме Југославије једини могући начин потискивања православља и осталих вероиспове­сти из Хрватске. Од лане (почетка 1990 – ИП), у свему се посту­па по правилу установљеном… у злогласној НДХ: трећину убити, тре­ћину протерати и трећину покатоличити. Ср­би­ја и Православна црква не могу то да спрече, међународна заједница под утицајем Ватикана то прећутно одобрава”, баш како то рече госпођа Елео­нора Рузвелт.

Већ добро познату листу хрватских злочина (мучење, убијање, силовање, пљачкање, насилно покрштавање…) допунио је Си­мо Брдар, профе­сор југо­сл­о­венске књижевности, до рата чувар срб­ских светиња у Споме­н­-подручју Јасеновац, народни просвети­тељ, који је почетком лета 1992. године боравио у Тибингену као гост др Дитриха Верна, професора на тамошњем универзитету. Том приликом дошао је и до следећих сазнања:

– Супруга г. Јоакима Домбека, полицијског инспектора из Штутгар­та, која ради у једном медицинском институту, поседује копије докуме­на­та из којих се јасно види да је над србском децом у Босанској Крајини обав­љана генетска деструкција!

– Јула ове године утврђено је да је у приједорској болници “Др Мла­ден Стојановић” насилно стерилисано око стотину малишана и преко две стотине жена србске националности. Један од главних извршилаца био је др Жељко Сикора.

– Познати је план да у општинама попут Босанске Дубице, где је број Срба и муслимана подједнак, свако “на душу” узме по једног Србина (Дневник Нови Сад, број 16454, 190892, 7).

Све то као стварно покриће за јавне позиве римокатоличког ду­ховног вођства за ратни обрачун са Србством и србским православљем, за оно што су многи италијански листови, чак и они “ле­во од центра”, назвали крсташким војевањем. У том се тону, по правилу, Ватикан оглашавао уочи сваког важнијег међуна­род­ног скупа посвећеног југословенском сукобу.

Један од таквих позива упућен је непосредно пред једно заседа­ње Европске конференције о безбедности и сарадњи, а понов­љен је и пред почетак Лондонске мировне конференције.

Позив на војну интервенцију упућен је из Свете Столице, познатије као Ватикан, и уочи за­се­дања Савета безбедности на коме је одлучено да се Југо­славији уведу санкције. Угледни римски лист Кориере дела сера на­писао је тога пута да је амерички председник Џорџ Буш за своје офа­н­зивне акције на Балкану добио Војтилин пристанак самим тим што је “пољски папа проценио да Хрватска завређује један рат”.

А кад је Ватикан, с пролећа 1992. године, оптужујући само Србе за верски и етнички рат, отворено позвао да се “у Босни разоружа српска рука која убија”, тај чин је, због очигледне своје пристрасности, и у најзагриженијим римокатоличким круговима у Италији наишао на неодобравање и осуду.

У времену док се на разним страна­ма ра­справљало о војној интервенцији против србског народа, да ли ће је бити или не, и у ком би се облику она могла извести, за Свету Столицу није било недоумице: притискујући Уједињене нације да вој­н­е снаге Западноевропске уније и Северноатлантског пакта уву­че у југословен­ски сукоб, она себе претвара у ратничку органи­за­цију. У Италији нису били одушевљени таквом идејом, те се тако могло десити да се током једног дана у два листа појаве три критичка ос­врта на држање Свете Столице.

Основна порука ових двају листова (Република и Коријере дела сера), јесте да Ватикан није “светски полицајац у служби Бушо­вог светског поретка”.

Први од њих још констатује да изјашњавање за војну акцију “н­и­је лако ни за светску организацију, а камоли за европске зем­ље”, и поставља питање када је то црква почела да препоручује употребу силе у међународним споровима. Ово утолико пре што у “игри новог светског поретка више није петролеј, већ људска права и он мора показати своје истинске вредности”.

Други коментар, објављен у истом листу, пита папу због чега то­лико жури да међународне снаге гурне у рат “без јасног циља и маркираног противника… Ма где да је тај непријатељ… морамо сасвим отворено упитати има ли италијанска влада право и потребу да тамо шаље своје војнике”. Можда то Републици заиста није ја­с­но, али папи јесте: он у име римокатоличке цркве води верски рат против србског народа и србског православља, тако да су и ци­љ и противник лако препознатљиви.

Онај други, Коријере дела сера, у упозоравајућем коментару под насловом “Од­ступање доктрине Свете Столице”, закључује да је Ватикан изменио став према рату и да се у случају бивше Југославије одрекао док­трине да “на насиље не треба одгово­ри­ти на­си­љем” (Дневник Нови Сад, број 16445, 100892, 9).

Велико је питање да ли је Коријере дела сера извукао добар за­кључак јер је десет дана касније римски Еспресо коментарисао позив који је папа Јован Павле Други, преко кардинала Анђела Со­дана, упутио Западноевропској унији и Северноатлантском савезу (НАТО) да својим трупама поведу крсташки рат против Ср­ба. (Није то његов изум, пре повише векова вођено је неколико таквих ратова). У тексту под насловом “Против српских неверника”, истиче се најпре да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра беде­мом католичанства у борби са православљем. Део тог коментара занемарујући намерну или случајну грешку о Србији као зараће­ној страни, преносимо и овде:

“У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је та­кође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољска) и Света Столица је, информишући о овом су­ко­бу, уважавала изворе само једне стране, католичке хрватске… Српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни прија­те­љ­ски нити поуздани извори… Ватикан већ више од годину дана води кам­пању, у којој настоји да усмери западне земље у војну акцију про­тив ‘српског експанзионизма’. При томе, папин теоретичар, мини­стар иностраних послова Ватикана Жан Луј Туран, додељује Хрва­тима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од срп­ског брата Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предво­д­ничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље” (Дненик Нови Сад, број 16455, 200892).

И док су се за 2. јануар 1993. године припремали нови преговори у Женеви, преговори којима се даје “разумна шанса” да окон­чају ратни сукоб, Ватикан је понављао исту причу и муслимане подстичући на “легитимну одбрану”, уместо да размисле о миру и по­нуђеном конфедералном уређењу Босне и Херцеговине. Изја­вом кардинала Содана, државног секретара Свете Столице, да је “рат у Босни неопходан, јер је то легитимна одбрана против аг­ресора”, Ватикан је још једном дао свој “благослов” рату против србског православља; он је то учинио само месец дана по сусрету (у Швајцарској) овлашћених представника трију сукобљених вер­ски­х заједница, на коме је потписан позив за мир; и учинио је то са­мо један дан пред заседање Синода Србске православне цркве на ко­ме је тре­бало да се одлучи да ли ће патријарх србски г. Павле (Стојчевић), 9. и 10. ја­нуара, у Асизију (Италија), присуствовати заједничкој мо­литви за мир. (Грци и Руси нису били расположени да се тамо појављују).

Оно што се такође мора сматрати индикативним јесте чињеница да моћна ватиканска гласила, лист Осерваторе романо и Ра­дио-Ватикан, нарочито у емисијама на такозваном хрватском је­зи­ку, ниједног тренутка током најаве “Екуменског пролећа”, нису прекинули кампању против Срба и православља.

Има ли се у виду такво деловање водећих ватиканских институција, с разлогом је митрополит загребачко-љубљански г. Јован (Павловић), још јула (1992), у интервјуу листу Ил ђорнале, указао на по­губну политику “једног конзервативног и националистички ори­јен­ти­саног папе”.

О последицама такве политике гов­о­рио је и ми­трополит црногорско-приморски и скадарски г. Амфи­лохије (Радовић) који је у еми­сији “Гост Танјуга” рекао да је папа Вој­ти­ла “уназа­дио екумени­зам и зауставио процес зближавања католи­ч­ке и православне цркве”. Мада не рече у чијем интересу.

Па се са сигурношћу може рећи да су америчка администрација Џорџа Буша, преко свог државног секретара Лоренса Игл­бе­р­ге­ра, и Ватикан, чији је врховни шеф папа Војтила из Пољске, преко државног секретара Анђела Содана, журили да заокру­же сво­је “дипломатске” мисије и усмере их једним јединим коло­се­ком; у којем би их правцу то могло одвести, али не само њих, ни једни ни други нису казивали, али је извесно да је све то водило гено­циду над србским народом (Дневник Нови Сад, број 16584, 301292, 3).

“Олуја” као геноцидни подухват

Удружени злочиначки по­ду­хват назван “Олуја”, изведен је почетком августа 1995. године ши­ром Републике Србске Крајине, уз учешће хрват­ских војних “по­стројби” као техничких извршилаца, римокато­лич­ке црквене организације као идеолога и Сједињених Америчких Држава и Северноатлантског пакта као стварних “стратега” и заштитних снага целе мисије.

У операцији “Олуја” (не рачунајући америчку логистику) учествовало је 138.500 припадника хрват­ске војске, полиције и хрватског вијећа одбране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле србске снаге од око 31.000 војника. Са подручја захваћеног хрватском офанзивом протерано је готово целокупно србско становништво. Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима, преко подручја под контролом Републике Србске у западној и се­верној Босни, кренуле су ка Србији, изложене честим нападима хр­ватских снага. У таквим условима, хрватске власти затвориле су подручје бивше Крајине. Улаз је био дозвољен само хрватској вој­сци и полицији, али и хрватским избеглицама из тог подручја. Тада је у Хрватској отпочело са темељним минирањем и руше­њем празних србских кућа и зло­чиним над затеченим Србима.

Командант цивилне полиције мировних снага УН за по­дручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН, по доласку хрватских снага, на том подручју пронашла 128 убијених србских цивила и 73% уништених кућа.

Према неким подацима (јер прецизних података још нема), у акцији хрватске војске “Олуја” нестало је 1.805 особа, а хрватски Хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло 677 цивила. Тај Одбор је у више наврата оптужио хрватске снаге да су током операције “Олуја” починиле злочине над срб­ским становништвом. Спаљено је преко 20.000 србских кућа, док су остале опљачкане и разорене.

Документационо-информативни центар “Веритас” из Београда и његов председник Саво Штрбац у својој евиденцији имају имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

Колико је Срба стварно протерано, и из Србске Крајине и из “остале” Хрватске – скоро да је немогуће установити, али се, чак и према званичним статистикама, може рећи да се та цифра креће око 800.000. Влада Републике Србске Крајине у прогонству казује да је само током “Олује” прогнано око 300.000 Срба, хрватски министар спољних послова Мате Гранић известио је (1992) генералног секретара Уједињених нација да их је, до тада, из градова “неста­ло” 250.000, из Западне Славоније протерано је 1991. 80.000, у опера­цији “Бљесак” (1. маја 1995) из зоне под заштитом Уједињених нација (Пакрац и Окучани) око 20.000 и 300 убијених, неодређено велик број успео је да се преко Маџарске, Словеније и Италије домогне трећих земаља.

У међувремену, приближно 50.000 Срба је поримљено. На самом крају септембра 2016. године, папа Франциско “признао” је да је насилно покатоличавање правосла­в­ног света велик грех (мада против екуменизма).

Ратни злочини и етничко чишћење

Током усташко-натов­ске операције назване “Олуја”, у Републици Србској Крајини, првих дана августа 1995. године убијено је око 2.650 цивила, док их је пре­ко 340.000 избегло, мањим делом у Србску а већином у Ср­би­ју. Срб­ско становништво тада је по Крајини убијано системат­ски, њихови домови су пљач­кани а затим паљени, како би се из­брисао траг о њиховом по­стојању на том простору. Међународни кривични Суд за бившу Југославију (Хашко трабуњало) за ту је операцију, још 2004, подигао оптужнице против хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача, да би их тек 15. априла 2011. године обојицу прогласио кривим и осудио на зат­вор­ске казне: првог на двадесет четири, а другог на осамна­ест година. Осуђени су за суделовање у удруженом зло­чиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да то­ком “Олује” и после ње присилно и трајно уклоне србско ста­нов­ништво из Крајине. Ха­шки суд их је прогласио кри­вим за кри­вич­на дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, не­чо­вечна дела и окрут­но поступање, а ослободио их је одговор­но­сти за присилно преме­штање становништва.

Жалбено веће од петорице чланова разматрало је првостепену пресуду. Дана 16. новембра 2012. године, генерали Мар­кач и Готовина ослобођени су свих оптужби и пуштени на слобо­ду дру­гостепеном (правоснажном) пресудом којом је првосте­пе­на осу­ђујућа пресуда окарактерисана као неразумна.

Кад је већ тако у такозваном међународном суду оформљеном у окриљу такозване Организације уједињених нација, америчког служинчета, онда са пуним разумевањем треба схватити “право” усташких злочи­на­ца да се са демократске слободе у западном свету хвале својим “делима”. Из једног таквог примера, објављеног 15 новембра 2016. године, могло се сазнати да је током боравка у затвору у чи­ле­анском граду Пунта Аренасу, извесни Лун Терзић Николић дао интервју у коме није испричао само детаље о томе како је убио своју жену, већ се и похвалио да је одговоран за смрт најмање 145 Срба током рата у Хрватској деведесетих година прошлог века:

“Колико сам људи убио? Имам потврду да је било 145 људи и нека остане на томе. Међутим, то нису били људи, то су били непријатељи, српски непријатељи. То су били Срби, они нису људи” (http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/ustasa-monstrum-se-hvali-ubio -sam-wih-145-ali-nisu-ljudi-vec-sr/ ).

Јавно критикујући етничко чишћење, амерички војни плане­ри стварно су помогли Хрватској да изведе највеће етничко чи­шће­ње током тог рата. Пензионисани амерички генерал Чарлс Бојд, заменик команданта Северноатлантског пакта, потврдио је да су Сједињене Америчке Државе пома­гале при осмишљавању и спровођењу тог плана.

Канадски официр из састава УН идентификовао је арбанашког сепаратистичког лидера Агима Чекуа као одговорног за ма­сакр над Србима. Ема Бонино, европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избегли­ца која је бежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Хелсиншка федерација за људска права саопштила је 21. августа 1995. године у Бечу да у Крајини постоје масовне гробнице убијених Срба.

Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и после операције “Олуја” догодили злочини над цивили­ма који би се могли квалификовати као геноцид (убиства у из­бе­гличкој колони, убиства у заштићеној зони УН, убиства и зло­стављања Срба који су остали у Крајини), али да није доказана специфична геноцидна намера. У пресуди је поменуто да је егзодус Срба био очекиван, чак и пожељан, као и да је планирање операције у одређеној мери било засновано на њему.

Да ли камом крчити папин пут к Истоку

Надбискуп Хочевар опет се наљутио на србску државу и Србску Православну Цркву. Некад је то учинио због одбијања да позову папу на прославу Миланског едик­та: “Папа неће посетити Јасеновац док год српска и хр­ват­ска стра­на користе то стратиште за међусобна препуцава­ња и лицитирају бројем жртава уместо да се бо­ре и изборе за не­порециву истину, рекао је надбискуп Станислав Хочевар у интер­вјуу новосад­ском ‘Дневнику’. Београдски надбискуп је истакао да папа Бенедикт Шеснаести жели да посети Србију, али су ус­ло­ви за посету увек исти, односно папа долази не само као поглавар католичке цркве, већ и као први на нивоу свих хри­ш­ћанских црка­ва, али и као највиши представник државе Ватикан”. После је до­дао да су “католици у Србији робови – док не дође папа да их ос­лободи”, а потом се упитао и “зашто верници католичке цркве у Србији морају да подносе терет нерешених проблема чији су епи­центри изван Србије”.

Адреса на којој одговори на та питања могу бити и најбржи и најједноставнији налази се у Централи његове цркве (да не кажемо: јереси), тo јecт у Вати­кану. И он се тамо могао распитати је ли, рецимо, Ватикан само у ХХ веку скинуо три или три и по милиона србских глава, најпре уз помоћ Аустрије и Немачке (у Великом рату), а потом, уз исте са­везнике и подршку комуниста (у Другом). “Епицентри нерешених проблема” које Хочевар има на уму, да­кле, налазе се на оној ад­реси која је њему много доступнија него иједном Србину и ваљало би га питати је ли се он икад распитао код хрватске католичке сабраће свога ранга колико су они Срба побили или за колико су покланих Срба “дали опроста” својим ко­љачима. И колико су их стотина хиљада покатоличили. И колико су србских владика и све­штенослужитеља побили. И да ли је у тим покољима учество­вало само 1.400 фрањеваца (којима су, уместо кри­жа, каме у ру­ке утурили бискупи Штросмајер, Штадлер, Степинац…) и нико из других католичких редова (таквих као што су исусовци, бенедик­тин­ци, је­зуити, доминиканци, лазаристи и др.). И колико је све би­скупа то надгледало и благосиљало. И колико је њих одмах после рата проглашено за ратне злочинце. И колико је так­вих зло­чинаца, као Антуна Ак­ша­мовића, примера ради, Јосип Броз, познатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, ка­сније од­ли­ковао Орденом братства и јединства првог реда.

На сва та питања господин Хочевар добиће, извесно је, много бржи одговор у Ватикану и другде него у Србији. И било би лепо да својој католичкој пастви у Србији постави макар неко од тих питања. Могло би се догодити да добије одговоре и на она остала.

Дијагноза

Из књиге Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011) : од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститу­тив­ног, до мањинског статуса, Београд/Нови Сад 2018, 139-149, лат.), чији су аутори Светозар Ливада (1928), философ и демограф, и са­радници, преносимо овде неке од изјава на основу којих сваки иоле добронамеран читалац може поставити сигурну дијагнозу.

Најпре изјаве Фрање Туђмана, онога који је симболизовао злочи­на­ч­ку природу такозване уљудбе хрватског усташког бића, по­знатије по природи хрватске злочиначке нељудбе – у преводу на србски – нечовештва:

“Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их православним Хрватима. Треба забранити одредницу православни Ср­бин” (фебруара 1990).

“Сви они који овдје фућкају и галаме, морају знати да ће морати ићи из хрватских земаља тамо одакле су и дошли, ако не буду поштовали во­љу хрватског народа” (на митингу у Пазину, Данас За­греб, бр. 426, 17. ап­рил 1990).

“Независна Држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз, како политичких тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународ­них чимбеника, а у овом случају владе Хитле­рове Њемачке, која је на рушевинама Версајског мира кројила но­ви еуропски поредак. Према томе, Независна Држава Хрватска није представљала само пуки хир осовинских сила, него је била посљедак посве одређених повијесних чимбеник” (говор на Првом општем сабору Хрватске демократске за­једни­це чијом су скраћеницом ХДЗ њени чланови истицали хрват­ске тери­торијалне претензије: Хрват­ска До Земуна, 24. фебруара 1990. годи­не, Данас бр. 477, 9. април 1991, стр. 32-34).

“Признајем да је 1988-1991. било ексцеса с наше стране, по­пу­т паљења и минирања српских кућа, да се догодило понеко убој­ство, да је нетко и прије времена морао побјећи из Хрватске; међутим Срби су с тим мо­рали рачунати. Поносан сам на све што смо урадили” (у говору на Тргу бана Јелачића у Загребу током рата).

“Опстанак Босне и Херцеговине као самосталне и суверене, све како би било и могуће, иде у сваком случају на штету хрватског народа, онем­о­гућава нормално територијално остварење хр­ватске државе и ствара претпоставке за нестанак и оноликог ди­је­ла хрватског народа какав је данас у Босни и Херцеговини. Сада морамо осигурати границе Хрватске, те будуће границе хрватске државе у Босни и Херцеговини” (са представ­ницима ХДЗ-а из БиХ у Председничким дворима у Загребу, стенограм од 21. септембра 1993).

“Рата не би било да га Хрватска није жељела. Ми смо процијенили да са­мо ратом можемо изборити самосталност Хрватске” (гово­р на Тргу бана Јелачића 24. маја 1995).

“Србе треба снажно ударити да практично нестану” (у Брионској наредби за операцију “Олуја”, транскрипт, Ферал Спљет).

“И још их има, и овдје код вас! Од 22 суца у Карловцу има седморо Срба” (августа 1995. године, у Карловцу из “Влака слободе”).

“Нема више оних који би будућност Хрватске угрожавали у хрватском националном тијелу, то се и не може изразити никаквим новцем него­ли управо тиме, да је овим кораком (Олујом) будућност хрватског на­ро­да, сувремене и независне хрватске др­жаве једном за вазда осигу­ра­на за будућа стољећа и миленије” (из “Влака сло­боде”, 26. августа 1996).

“.Хрватска је ријешила српско питање у Хрватској. Ми смо при­хватили повратак дијела Срба у Хрватску, како бисмо онемогућили нападе на Хрватску и приговоре како је Хрватска наста­вак Независне Државе Хрватске и да не жели нити једног Србина. Ријешили смо српско пи­та­ње и Срба више неће бити 12% и 6% Ју­гославена, колико их је би­ло. А 3%, колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу” (на отварању ратне школе “Бан Јосип Јелачић” у Загребу, Нови лист Загреб, 15. децембар 1998).

“Мене ће повијест смјестити бок уз бок с Франком, као спаситеља запад­не цивилизације” (изјава за Њујорк тајмс, април 1998).

“Сретан сам да ми жена није ни Српкиња ни Жидовка” (на митингу у Ду­брави априла 1990. године – Ферал Спљет 5. април 2003).

“У овом рату изгубила је мужа и дом, али је добила Хрватску и слободу” (на скупу у Конавлима о једној жени као жртви рата – Ферал Спљет, 23. фебруар 2002, стр. 36).

“Један од странаца који се бавио идејом потпоре дисидентима у комуни­стичким земљама рекао ми је: Знате, професоре генерале, да нисте Хр­ват били бисте нобеловац” (за Ферал Спљет, 31. мај 2003).

“.Срби су неславно нестали из ових крајева, као да их никад није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут! А они из свијета који нам и данас предбацују да палимо српске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо биб­лиј­ско начело, из Старог завјета: око за око, зуб за зуб” (за Ферал Спљет, 30. април 2004).

“Свети оче, ми и даље остајемо ваше предзиђе, antemurale christianitatis!” (на испраћају, пре папиног уласка у авион – Ферал Спљет, 8. април 2005, стр. 4).

У вези са свим тим Туђмановим изјавама, сликар Едо Муртић (1821-2005) “исповедио” се у раз­го­вору са Миром Бабић-Шувар, за “Идентитет”, србске независне но­вине у издању Србског демократског форума у Загребу, број 61/ 2003, стр. 8-11:

“Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо не­колико мје­сеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој ателијер, мислећи ваљ­да да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. ‘Да хрватски народ крвљу мора добити своју државу, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успио на­пра­вити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!’. Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав кон­такт с њим. А непо­средни повод да почнем радити циклус Viva la muerte као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност, био је један његов говор мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да тре­бају бити ‘сретне и пресретне’ што су им синови и мужеви поги­нули за Хрватску”.

С истим тим Туђмановим изјавама може се довести у везу и оно што је Јосип Бољковац, први његов министар полиције, “поверио” Мила­ну Јакшићу, дописнику франкфуртских “Вести” из Хрватске, а што је 13. фебруара 2009. године објављено и на порталу Press Online (http://www.pressonline.rs/info/politika/58432/senzacionalno-hrvatska-htela-rat-prvi-smo-napali-srbe.hrml).

“Тада, 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Југославија, а не Хрватска! Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, ‘армбрустима’ су напали Борово Село да би испровоцирали рат. Из истог разлога срушен је и мост у Осијеку… Главаш ме је… оптужио да сам га гонио због рушења моста на реци Драви у Осијеку. Он је рекао да је мост сру­шио да би се град заштитио од тенкова ЈНА, а ја сам рекао да је ЈНА тог момента била регуларна војска једне међународно при­зна­те државе, а Хрватска, тада још непризната, дио Југославије”.

А потом изјаве неких “важних” Туђманових следбеника и по­дражавалаца:

“Знамо ми гдје је граница древне хрватске државе. Неће она вјечно бити на Уни, неће проћи ни пет година, а овај ће се наш барјак вијорити на врху Романије. Босна је Хрватска. Створит ћемо независну Хрватску на Тиси и Дрини, и да сви ако затреба легнемо на Дрини и дамо своје жи­воте за хрватску државу!” (др Шиме Ђодан, на Балу барјактара 1990. године у Загребу – Данас Загреб, бројеви 429/32. и 441/24. из 1990).

“Програмски циљ Хрватске странке права предвиђа стварање хрватске државе на повијесном простору, укључујући Сријем, Банат, Бачку, Бо­ку Которску, Босну и Херцеговину и Санџак, ако треба и силом” (Да­нас Загреб, бројеви 459/1990. и 472/1991).

“Природна граница хрватских земаља у повијести била је на Дунаву, Сави и Дрини” (Марија Јовић, Ферал Спљет, 30. март 2002).

“Мора се исправити неправда из 1918, 1945, па и 1990. године, јер су Сри­јем, Банат и Бачка, заједно с Боком Которском, увијек били хрват­ски” (Ђуро Перица, саборски заступник, на скупу хрватских “избјег­ли­ца” из Србије и Црне Горе у Загребу, Ферал Спљет, 30. март 2002).

“Ми имамо и с правног и с геополитичког стајалишта, право добити на­ше крајеве. То је Сријем, то је Босна, то је Херцеговина” (Миливој Ашнер, председник Изворне хрватске сељачке странке, Ферал Спљет, 1. јун 2002).

“Словенија, Босна и Херцеговина и Црна Гора биле су дио Хр­ватске” (дон Анто Баковић, Ферал Спљет, 29. јун 2002).

“Хрватска се никад не може и није опоравила од пада Босне 1463. године, јер је изгубила своју утробу. Остала су јој крила, остала је перифе­ри­ја, али срце хрватско је изгубљено” (дон Анто Баковић, Ферал Спљет, 20. јул 2002).

“Хрватска би могла имати користи у спору са Словенијом тек онда кад хрватска војска изађе на границе с Аустријом, с којом је дуже од ти­сућљећа дијелила заједничку границу” (Трпимир Ковач, Ферал Спљет, 9. сеп­тембар 2005).

“Имали смо визију побједничке војске која ће умарширати у Београд и држати Србију неко вријеме под окупацијом” (Младен Шварц, из хрватске деснице, Ферал Спљет, 23. новембар 2002).

“Туђманови планови о Великој Хрватској били су легални и легитимни” (др Здравко Томац, потпредседник хрватског Сабора, Ферал Спљет, 24. сеп­тем­бар 2004).

“Треба подсјетити да је концентрација Срба у Хрватској била највећа у Сријемској жупанији, која је највећим дијелом с градовима Земуном, Хрватском Митровицом, Шидом и Румом још уви­јек под србијанском окупацијом” (Мате Ковачевић, Ферал Спљет, 17. фебруар 2006).

“Зашто не бисмо јасно и гласно рекли Еуропи и свијету како су Неум, Црногорско приморје, као и цијела Босна и Војводина, те Пирански заљев повијесно хрватски крајеви” (Лидија Грегорати, Ферал Спљет, 9. јун 2006).

“У хрватским земљама, државе Хрватске, Босне и Херцегови­не, Слове­није, Србије, Маџарске, Аустрије, Словачке и шире, жи­ви свијест и истина припадности хрватском бићу. Стари хрват­ски крајеви живе у нама и с нама. Питамо се, зашто су хрватски градови Цеље, Пиран, Копар, препуштени Словенцима. Зашто су Трст и Градо препуштени Талијанима. Зашто је Градиште препу­ште­но Аустрији и Маџарској” (Томислав Грго Античић, уредник листа “Харахвати”, Ферал Спљет, 1. сеп­те­мбар 2006)

“Хрватска колијевка је не само Босна, него и Панонска низина, Укра­јинске и Руске низије све до Урала, пространства источно од Каспиј­ског мора све до Индијског оцеана” (Томислав Грго Ан­тичић, уред­ник листа “Харахвати”, 3. новембар 2006).

“Као повјесничар, Независну Државу Хрватску бих назвао покушајем остварења тисућљетног сна о хрватској држави, који ни­је најсретније реализиран” (бискуп Миле Боговић, Ферал Спљет, 22. децембар 2006, 44).

“Бела Крајина није Словенија. То је увијек била Хрватска” (Иван Бари­шић, градоначелник Дуге Ресе, Ферал, 8.фебруар 2008).

“У случају да Република Српска распише референдум о издвајању из Босне и Херцеговине, тада би наша војска заузела те­риториј Репу­бли­ке Српске” (Стјепан Месић, председник Републи­ке Хрватске, 16. јануар 2010).

Зна ли се све то, лакше је разумети изјаву израелског председника Рувена Равлина (1939), при по­сети Јасеновцу, јула 2018: “Усташки режим, један од ужасних режима који је сарађивао с нацистима, настао је овде у Хрватској… Неки мисле да их чињеница да су били под нацистичким утицајем ослобађа било какве моралне, личне или националне одговорности за зверства која су се догодила у њиховој држави”.

Нека што мисле, они се тиме поносе.

Илија Петровић