Спасавање с респиратора: “Све смо намерно радили наопако”

Они који су због ковида 19 били на вештачкој вентилацији, на граници између живота и смрти, па успели да се врате, нису ту, као што многи мисле, завршили своју битку. Напротив, толико су након свега били слаби да им је рехабилитација била преко потребна. Проф. др Наташа Мујовић, помоћник директора Kлинике за физикалну медицину и рехабилитацију Kлиничког центра Србије и начелник дневне болнице за респираторну рехабилитацију, прича за Нова.рс како тај опоравак изгледа.

Kако се епидемија коронавируса ширила по Србији и све више пацијената било на респиратору, показало се да након тога тим пацијентима треба опоравак, да их је болест јако ослабила.

“Имали смо велики проблем јер никакве препоруке нису постојале. Ја сам претходно пре две године била у Италији на усавршавању и док је све ово трајало била сам у контакту с њима не бих ли нешто успела да дознам, да видим шта они тамо раде јер су имали јако много пацијената”, прича проф. др Наташа Мујовић.

Међутим, како каже, ни они сами се нису добро сналазили, послали су скромне препоруке, али све је то било уопштено.

“Онда смо ми кренули у борбу, отприлике око 10. априла. Kод нас на клиници анестезиолози су чуда чинили, успели су да велики број пацијената скину с респиратора, и баш ти пацијенти, укупно њих око 20, 30, прешли су у полуинтензивну негу, где смо почели с њиховим опоравком“, прича докторка како је нешто слично, али у много мањем обиму било само још у клиникама Драгиша Мишовић и Бањица.

И мада тај прелазак из интензивне неге за пацијенте јесте велики корак, докторка открива да је пред њима тек био изазов.

“Они су код нас били на кисеоничкој потпори друге врсте, или на неинвазивној вентилацији или на кисеонику који се апликује преко назалне сонде, тј. преко цевчица у носу.”

Питали смо докторку зашто је то било неопходно и у каквом су заправо стању били они.

“Такви пацијенти су врло исцрпљени, у тешком стању, нестабилни. Тај вирус је врло токсичан, оставио је велике последице и на респираторни, и на нервни и на мишићни систем. Ти пацијенти коиј су дуго лежали на респиратору били су дуго седирани, а уз то су обично имали придружене болести, као што су хронична опструктивна болест плућа, астма, дијабетес, хипертензија. И због свега тога они су после ковида били апатични, имали су велику мишићну слабост, нарочито доњих екстремитета.”

Све то је значило да они 24 сата морају да буду под надзором лекара.

“Нон-стоп смо им мерили сатурацију кисеоником и срчану фреквенцу. Циљ те ране рехабилитиације је био да те људе што пре дигнемо у вертикални положај, да им, колико можемо, ојачамо те мишиће и да их оспособимо да на ногама оду кући”, прича докторка.

Устајање из кревета језиви напор

А то није било нимало једноставно, пре свега јер су они били врло слаби. Све дотадашње методе рехабилитације нису биле применљиве.

“То смо радили потпуно наопако у односу на све принципе ране рехабилитације. Просто је болест таква, захтевала је да идемо обрнутим редом. У нормалним условима, када човек има неку тешку болест, када је на респиратору, чак и када има сепсу, ми почињемо прво с вежбама, па онда иде седење, па устајање да хода. Овде је било обрнуто, ми смо прво пацијенте ставили да седну, прво су седели на кревету, затим су седели на ивици кревета. Њима је језиви напор био да пређу с кревета да седну на столицу, са све кисеоником у носу.”

Докторка каже да су тада све време пратили ту засићеност крви кисеоником јер је умела да нагло драстично падне, па би онда морали све испочетка. Ипак, тај приступ другачији од уобичајеног показао се врло успешним, а све захваљујући докторкином вишегодишњем искуству. Њена дневна болница за респираторну рехабилитацију заправо је једина таква у региону.

“Kад пацијенти могу самостално да седе, то значи да су у стању и да се самостално хране, што је велики напредак за пацијента, то му даје снагу и њега онда подижемо да стоји поред кревета. Уз помоћ ходалица и физиотерапеута лагано креће да хода по соби корак по корак. И наравно све време има кисеоник и меримо му сатурацију и срчану фреквенцу.“

А баш у тим преломним тренуцима дешавале су се компликације.

“Имали су тада поремећај срчане фреквенце који раније нису имали. Дакле, пацијент пређе из лежећег у седећи положај и срчани ритам му је преко 130, а ви не знате да ли је то због оштећењса због респиратора, због седације, због вируса, да ли је он то имао пре а није знао…“

Срећом, уз искуство и знање лекара све се некако решавало. А решавале су се и друге ситуације, попут једне са баком која је била јача од болести. Међутим, за њу, као и на многе друге, тај повратак испрва није био пријатан.

“Та бака, која је имала преко 70 година, два пута је била на респиратору, прво једном, па су је скинули, онда јој се стање погоршало, па су је вратили, баш је била на клацкалици. Kад је коначно изашла из интензивне неге и дошла код нас, била је доста узнемирена. Ваљда од тих седатива, чупала је кататере, кидала све што је било закачено на њој“, сећа се докторка.

Прича како су онда све даље радили лагано. Уз велике муке успели су некако да је поставе да седи.

“Првог дана нас је гледала потпуно незаинтересовано, била је доста одсутна. Али сутрадан већ, кад нас је видела, насмејала се. И препознала нас је. Ми смо иначе свако на свој скафандер цртали, рецимо, цветић, срце, нешто уз шта би нас пацијенти разазнали, да знају ко им прилази“, прича докторка.

И након тога с баком је све ишло лакше, придигла се, почела да прича.

“Kад је устала, била је толико срећна да смо је трећег дана затекли у соби на кревету како вежба ногицама“, прича ова докторка како рехабилитација, слично тренигу, поправља расположење, смањује депресију и анксиозност.

Међутим, и када дође тренутак да пацијенти после тих десетак дана рехабилитације крену из болнице кући, ни то није крај њихове борбе.

“Наш рехабилитациони центар за корону више не ради јер срећом више нема тако тешких пацијената. Али свима који су били код нас на одласку смо дали за домаћи задатак вежбе за јачање доњих екстремитета и респираторне мускулатуре, да раде код куће. А онда за шест недеља треба да нам се јаве на контролу да видимо у каквом су стању и евентуално им даље препишемо вежбе”, каже докторка.

Могуће је да ће се тада више знати о свим дугорочним последицама које ковид 19 оставља за собом.

“Наши пацијенти су углавном имали око 65 година, али видите да су они пре тога били врло витални, жилави, неки су радили на селу. Али корона их је покосила”, каже за крај докторка и најваљује да ће због свега тога гледати да ова искуства једног дана буду објављена у неком светском часопису.

Невена Димитријевић / Нова