Разоткривање тајног кода уз помоћ православних икона

На конструкцији налик иконостасу, са екрана различитих димензија, трепере ликови Христа, Богородице, светитеља… Слике се непрестано разлажу и наново интегришу, са увек другачијим распоредом препознатљивих мотива. Тај бескрајни низ форми пред очима посматрача „живопише” рачунарски програм, нахрањен базом података која садржи 4.000 дигиталних репродукција српских, грчких и руских средњовековних икона. Софтвер их групише по сличности и композиционим целинама и генерише своје слике, подражавајући ликовне каноне на којима иконе почивају.

Али, ово није опис експоната на неком хај-тек сајму, где се фасцинираној публици демонстрирају могућности „паметних машина”. Ово је уметнички рад „Дигитална молитва”, с којим је млада ауторка Кристина Тица (25) победила на овогодишњој националној селекцији, коју Центар за промоцију науке (ЦПН) реализује у оквиру Европске лабораторије вештачке интелигенције. Циљ овог међународног пројекта је да повеже ствараоце из области науке, технологије и уметности. Тако су „Дигиталну молитву” с Тамаром саслуживали програмер Милош Трифуновић, математичар др Милош Миловановић (научни ментор), ИТ стручњак Жак Ларош и композиторка Марија Шумарац, чија звучна завеса, изаткана од синтетизованих звукова црквених звона и клепала, лелуја над техно-иконостасом.

– Намера нам није била да трагамо за иконом савршенијом од било које осликане руком, нити вештачка интелигенција може да се приближи људској виртуозности. Компјутерски програм ради у опсегу задатих података, на команду, без свести о стварању, без мотива и надахнућа, што су претпоставке креативности. Оно што ми видимо као облике и боје, за њега су нумеричке вредности, а не икона. На неки начин, жеља ми је била да демистификујем вештачку интелигенцију. Да покажем да она не даје неку вишу истину до које човек не може да допре, да није никаква моћ над нама, којом треба да будемо очарани и да јој се потчињавамо – каже Кристина Тица.

Идеја за „Дигиталну молитву” зачета је пре годину дана, током мастер студија на Департману за дигиталне уметности Факултета за медије и комуникације, које је уписала након што је дипломирала сликарство на Факултету ликовних уметности. Први корак у реализацији било је пасионирано сакупљање базе од 4.000 дигиталних репродукција православних икона са интернета, којом ће бити нахрањен софтверски програм.

Како објашњава, коришћењем икона у свом уметничком промишљању хтела је да скрене пажњу на чињеницу да је у неолиберализму вештачка интелигенција оно што је у средњем веку био – Бог. Данас се, наглашава, задовољење многих наших потреба, одговори на кључна питања, морални кодови и утицаји чешће траже у виртуелном него у духовном простору.

– Живимо у илузији да поседујемо обиље информација, а у суштини смо конзументи површних и пролазних сликовних доживљаја. Зато је и техно-иконостас „Дигиталне молитве” саздан од слика које се стално мењају. Засути новим и новим формама, немамо времена да застанемо и промислимо, да нас слика прожме и обузме, понесе или узнемири. Да побуди жељу за препуштањем или тумачењем. Таман када се упитамо шта смо то видели, шта нас је дотакло, то нешто већ нестаје пред очима. Све бива преплављено утиском опште треперавости и пролазности – наглашава уметница.

И Иконостас свакодневице модерног доба, објашњава наша саговорница, саздан је од екрана мобилних телефона, таблета и рачунара, софтвера и социјалних мрежа.

– Слике и информације смењују се као симболи на слот-машини, ускраћујући нам задовољство да анализирамо, маштамо, надограђујемо – каже Кристина Тица.

Баш као што и компјутерски програм, једном покренут у „Дигиталној молитви”, послушно и без упитаности над смислом своје „креативности”, генерише нове „комбинаторне плагијате”. До сада је „потписао” 10.000 дигиталних слика и тако може до бесконачности. Заправо, док команда не буде опозвана.

– Када критикује и провоцира, уметност то чини зарад отварања хоризонта преиспитивања. Управо је простор неистраженог, у овом случају домет и утицај вештачке интелигенције, оно што треба да привлачи пажњу, да нас одржава буднима. Технологије увек треба држати на узди критичког мишљења, тражити рационалну меру њихове употребе – закључује Кристина Тица.

Дарко Пејовић / Политика