Шта спаја Турску и Израел на Кавказу

Много се писало о отвореном учешћу Турске у рату у Нагорно Карабаху септембра-новембра 2020. године, док је истанчана присутност Израела у овом сукобу остала у сенци.

Војно-техничка сарадња Израела и Азербејџана омогућила је Бакуу да поново опреми азербејџанску војску напредним наоружањем и војном опремом. Током последњих пет година, Израел је Азербејџану обезбедио 43% залиха оружја (ради поређења Турска је то учинила само са 2,8%). Током посете израелског премијера Нетанијахуа Бакуу у децембру 2016. године, две стране су потписале споразум о сарадњи у области безбедности. Договорен је боравак у Бакуу искусних официра МОСАД-а (израелске политичке обавештајне службе). Од тог тренутка, испоруке израелског наоружања и војне опреме за Азербејџан почеле су да добијају на замаху. Израелски војни аналитичар Давид Шарп написао је у свом чланку „Карабах раздора“ да иако су „односи између Јерусалима и Бакуа прекривени прилично густим велом тајне, познато је да је Азербејџан један од највећих купаца израелског оружја“.

Прво место заузима достављање беспилотних летелица. Током 12 година (2008-2020), азербејџанске оружане снаге биле су у потпуности опремљене израелским беспилотним летелицама, укључујући пратеће наоружање и опрему, а тек последњих месеци ситуација је почела да се донекле мења: Азербејџан је почео да прима турске беспилотне летелице Бајрактар ​​ТБ2 и ударне мултикоптере STM Kargu.

Познат је скандал из 2017. године, а који је повезан са испоруком муниције за Orbiter-1K у Азербејџан. Као што је написао израелски лист „Маарив Шавуа“, током демонстрација ових уређаја у Азербејџану од оператора се захтевало да организују „живи напад“ на јерменске циљеве. Они су то одбили, упркос притиску руководства. Тада су лансирања наводно извели вође израелске делегације, али због недостатка практичног искуства нису погодили мету.

Азербејџанска војска је наоружана израелским јуришним пушкама Тавор TAR-2, аутоматима Узи, лаким митраљезима «Негев», противтенковским системима Spike и LAHAT, ОТРК LORA, РСЗО Lynx, самоходним хаубицама ATMOS-2000, 120-милиметарским самоходом минобацачима Cardom и 120-милиметарски минобацачима Spear Mk2 – 47. Азербејџан је од Израела купио бројне радаре, ПВО системе „Барак-8“, граничне патролне бродове и корвете. Израелска компанија Елбит модернизовала је азербејџанске тенкове Т-72 и Т-55 руске производње, као и БМП-2. Дакле, сарадња има широк опсег и није ограничена на горе наведено.

Према речима Константина Макиенка, заменика директора Руског центра за анализу стратегија и технологија, операцију у Нагорно-Карабаху „нису планирали Азербејџанци, па чак ни Турци, већ добри пријатељи јерменског народа, Израелци, који следе не само комерцијалне, већ и геополитичке циљеве“. Према Макијенку, Тел Авив је дуго сањао да „користи азербејџанску територију за спровођење сопствених обавештајних и диверзантских операција против Ирана“.

Акције азербејџанске армије у Нагорно-Карабаху изведене су према класичним офанзивним канонима: одвлачећи напади на широком фронту уз главни ударац на јужном правцу, где су унапред откривене слабе тачке одбране Нагорно Карабаха. Ни у Сирији ни у Либији турска војска није изводила операције такве сложености уз добро успостављену интеракцију свих родова војске.

Лондонска новинска агенција Middle East Eye извештава да је током борби у Нагорно-Карабаху Израел повећао своју војну помоћ Азербејџану: «Најмање четири авиона Ил-76 који припадају азербејџанској теретној авиокомпанији Silk Way, која служи Министарству одбране Бакуа, слетела су и полетела из израелске војне базе Увда у јужном Израелу … Неки од ових авиона такође су недавно летели из Бакуа до Анкаре и Истанбула и назад.»

МОСАД је у Азербејџану створио станицу за праћење која служи као „очи, уши и упориште“ за надгледање Ирана. Коначно, Израел је главни купац азербејџанске нафте.

Уз све ово, савезништво Турске и Израела у рату у Карабаху изгледа чудно. Говорећи 1. октобра 2020. у турском парламенту, Ердоган је рекао да Јерусалим припада Турској («ово је наш град, ово је град који нам је одузет»). За турског председника ово је била манифестација неоосманизма: Османско царство, које је до краја 16. века имало 7.000 километара, од истока на запад и 5.000 километара од севера на југ, заиста је владало Јерусалимом од 1516. до 1917. Ердоган се сетио „свог Јерусалима“ првих дана рата у Карабаху, а Израел је прогутао изјаву „султана“, одбијајући да је коментарише.

„Толеранција“ израелских Јевреја према речима Турчина-муслимана довољно говори. Ову необичност тек треба одгонетнути.

У сваком случају сада МОСАД и израелска војна обавештајна служба АМАН одржавају блиске везе са турском обавештајном службом МИТ и турском војском; обе раде руку под руку у Сирији, при чему понекад МОСАД помаже Турској у борби против Курда.

Сугерише се да су, заправо, интереси Британије на Кавказу везивни малтер турско-израелских односа. Како год, дан након изјаве председника Русије, Азербејџана и премијера Јерменије 10. новембра о потпуном прекиду ватре и свим непријатељствима у зони сукоба у Нагорно Карабаху, Ердоганов лични пријатељ и нови (од јула 2020.) шеф Британска обавештајна служба МИ6 Ричард Мур хитно је отпутовао у Анкару. Каже се да су само интереси Британије стални?

[table id=1 /]

С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/11/13/chto-obedinjaet-turciju-i-izrail-na-kavkaze-52248.html