Размишљање о обнови идеје Трећег Рима

Након једностраног иступања Британије и САД из споразума на Јалти (1945), рушењем берлинског зида 1990, свет је ушао у стање неравнотеже и непрeдвидивости. Совјетски Савез изгубио је сваки смисао – изградња и ширење комунизма била је немогућа (нуклеарни рат) а социјализам на простору Русије у време Горбачова већ је био достигао циљеве. Ни успостављање Руског царства више није билo могуће јер би формација заснована искључиво на руској идеји остала без Кавказа и области у којима су Руси мањина. Свака принуда несагласних народа значила би бескрајни и исцрпљујући рат погубнији од свих европских насртаја на Русију.

Кремљ није успео да се приближи европском свету. Неуспех руске елите да се утопи у европску, као и узалудни покушаји европских народа да загосподаре руским пространствима кулминирали су разарањем друштава бивших чланица ВУ последње деценије ХХ столећа и симболичним бомбардовањем Београда и Србије 1999. Дакле, нове прилике тражиле су нове обрасце унутрашње организације и ширења руског утицаја на остатак света уз обезбеђење континуитета са Совјетским Савезом, пре свега на пољу војне индустрије, ратовања и управљања великим простором. Привремено, да би заменила дотадашњи економски модел, Русија се из нужде сместила у зону долара.

НОВИ СЦЕНАРИЈИ КРЕМЉА

Након дубоких преиспитивања и суочавања с новом стварношћу, Кремљ је на Минхенској конференцији (2007) најавио да одустаје од конвергенције са европским светом и ту одлуку запечатио слањем војске у Абхазију и Јужну Осетију (2008). После присаједињења Крима (2014), појављују се обриси новог Пројекта Русија, који Кремљ исцртава великом војном и дипломатском операцијом на Блиском истоку и у Средоземљу започетом 2015. године. Напокон, Кремљ износи захтев да добије место за преговарачким столом које су имали Романови (говор В. Путина 1. март 2018).[1] Атлантски свет одговара ширењем незапамћене русофобије.

Данас Кремљ опрезно иде непознатим путем и активно помаже рушење старог поретка, ударајући темеље своје универзалистичке империје. Зато подржава америчке конзервативне капиталисте предвођене Доналдом Трампом. Како време пролази, Москва је све заинтересованија за оснивање мноштва нових института међународног карактера: новог војног савеза ширег од Варшавског пакта, савета узајамне економске помоћи, међународног трибунала за ратне злочине и др. Они ће заменити класичне евроатлантске институције у којима ће Кремљ имати водећу улогу. Уочи формализације новог поретка (поделе сфера утицаја), у Русији, Кини и Турској концентрисана је владарска моћ у рукама једног човека, док у европским политичким круговима влада метеж.

Ако се успостави поредак у коме ће бити више панрегиона (центара) удаљених географски, идеолошки, духовно (САД-Русија-Кина-ЕУ-ЈАР?-Бразил?), свет би могао достићи стабилност и управљивост. У ХХ столећу док су три силе (САД, Велика Британија и СССР) биле светски хегемони, две су биле економски, војно и идеолошки толико блиске да је дошло до њиховог обједињавања и дотадашња равнотежа је нарушена.

Руски вођи су пред тешким и изазовним задатком – успостављањем империјалног оквира којим би превазишли све заплете и неуспехе револуционарног модела у ХХ столећу (СССР) и модела Руске империје (Романови). Дакле, Кремљ свим снагама трага за новим организационим облицима војске, привреде (технологије) и духовности (идеологије) који ће у наредних 75-100 година обезбедити постојан развој и опоравак Русије. Да су ти процеси започели говоре и кораци у претходних четврт столећа: 1) окретање Москве сарадњи с Кином, Корејом, Вијетнамом, Индијом, Јапаном (источни вектор деловања); 2) присуство на Јужном полу и чврсто запоседање Северног пола (северни вектор); 3) обнова космичких истраживања и пробоји у области војних технологија, човековог живота и људског друштва (руски космизам); 4) критичка размишљања о совјетском наслеђу; 5) обнављање интереса за Балкан и Источну Европу (европски вектор); и 6) масовни улазак руских трупа на простор између Јерусалима и Константинопоља 2015. (јужни вектор).

Да би покренуо изградњу новог царства и међународних структура, Кремљ ће морати да сачува целовитост територије Руске федерације и одупре се завршној фази њеног опкољавања и обуздавања.[2] Вишесмерно кретање Москва ће усаглашавати с развојем прилика. Сада су најактуелнија дејства на Блиском истоку и у Европи. Чини се да је данас од изузетног значаја за читаву Европу старо есхатолошко учење Москва – Трећи Рим, утемељено на посланици руског монаха Филотеја (XVI столеће).

ТРЕЋИ РИМ, ТРЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

Васељенска патријаршија са седиштем у Константинопољу, политички везана за Вашингтон и Лондон, новчано зависна од прилога које прикупља широм света, пре свега у Америци, упустила се у доделу аутокефалије расколничким групацијама у Украјини. Томос патријарха Вартоломеја наишао је на противљење православних цркава и негативно ће утицати на све православне заједнице. Цариград чека губитак угледа. И како бива у историји, одлука којом се хоће једно често доноси нешто друго.[3] Неочекивано признање украјинске аутокефалије оживело је и замах дало учењу Москва – Трећи Рим. Али украјински председник Порошенко мисли да је одлука патријарха Вартоломеја далекосежна и да означава пад Трећег Рима.[4] Изгледа да је политичком врху Украјине важније да прекине везе са Русијом него обим црквене аутокефалности и потпуна подређеност нове цркве Константинопољу.[5] Свесни да одлука о аутокефалији може довести до укидања последњег остатка Византије, хеленофони брижно прате оштру расправу и питају се да ли је аутокефалија толико потребна?[6] У исто време сматрају да Руси немају разлога да буду Трећи Рим у духу овог времена, већ прва и света Москва у духовном смислу.[7]

Мада ограничено на уске црквене кругове, учење Москва – Трећи Рим дало је, после уздизања руске Митрополије у ранг Патријаршије (1589), подлогу премештању средишта православља из Константинопоља у Москву. Пред руским монаштвом и свештенством нашло се питање: зашто седиште православља из Цариграда, након што су га заузели иноверци, не би могло да буде пренето у Москву? Филотејево размишљање о Трећем Риму има метаисторијски значај и у часу настанка није утицало на спољну политику Русије. Постало је идејна потка московског царства и у њему су национално и религијско срасли као што су срасли у свести старог јеврејског народа.[8] Руси и Јевреји имају најјаче изражену идеју месијанства, те пренос духовне власти у Москву имплицира смену богоизабраног народа као бедема хришћанства.[9] После нестанка Византије, руски цар је био једини православац на царском трону. Берђајев сматра да је духовни крах идеје о Москви као Трећем Риму дошао услед упрошћеног схватања да је Трећи Рим израз царске моћи, снаге државе, чиме је сведен на Московско царство, касније на Руску империју, а у ХХ столећу на Трећу интернационалу.[10] Цар је постао намесник Божји на земљи који истовремено брине о интересима царства и спасењу душа.[11] Идеја Трећег Рима допринела је јачању и учвршћивању Московске државе, самодржавља, а не процвату духовног живота, те је хришћанска мисија руског народа изневерена.[12]

У Руса се сукобљавају два елемента, природни паганизам, бескрајна стихија руске земље и православље преузето од Византије, аскетизам, жудња за другим светом.[13] Руси су били пред великим задатком – да организују и уобличе бескрајну земљу чији пејзаж одговара пејзажу руске душе.[14] Осим што је савладавала велика пространства, Русија је асимиловала западне идеје и предавала их народима који су живели у њој а истовремено се бранила од војничких похода завојевача. Суочена с бројним географским, цивилизацијским и духовним изазовима, Московска Русија свестрано се развијала у различитим правцима, о чему сведоче и високи домети њене ликовне уметности и читава култура обликована непрекидним супротстављањем латинском Западу и туђинским обичајима.[15] Насупрот руском бескрају и стремљењу бесконачности, најдаљим деловима космоса и човека, стоји западноевропски свет, омеђен, довршен и систематизован као у философским системима Немаца.

Десно-конзервативном геополитичком пројекту Трећег Рима данас су у Русији привржени РПЦ, монархисти, део пословних и политичких кругова, али и монаштво и свештенство православних цркава јужнословенских народа, те малобројни западни Словени.

РАСПАД САНИТАРНОГ КОРДОНА
Развој догађаја у Европи подстиче Кремљ да оживи стари пројекат Трећег Рима, те се у Думи изнова процењује одлука о повлачењу руске војске из источне Европе.[16] Осим економских и технолошких интереса, руску обнову интересовања за Европу подстиче и тегобан излазак В. Британије из ЕУ, мигрантска криза (пребацивање становништва Азије и Африке у атлантски део ЕУ), културна, политичка и етничка разградња европских друштава, као и криза управљања.

Пре или касније, могло би доћи до разграничења зона одговорности у Европи између Русије, САД и Велике Британије. У новонасталим околностима санитарни кордон би могао бити подељен у неколико прелазних зона између Русије и Западне Европе (Немачке) и стављен под непосредни надзор Кремља. Седиште јужне зоне био би Београд (православни јужни Словени), централноевропске Будимпешта (католици и протестанти). Балтичке републике, Белорусија и Украјина чиниле би северну зону. Пољска би могла да остане засебна неутрална држава (сива зона, као некада СФРЈ) или да се прикључи некој од суседних зона. Десетак година након успостављања и стабилизације прелазних зона, могло би се приступити њиховом даљем уређењу. Неке од држава из прелазног појаса временом би се ујединиле са Русијом (северна зона), док би друге ушле у састав новог источног царства и биле подвргнуте административном преуређењу. Овај правац промена у источној Европи неизбежно ће довести до смене локалних владајућих елита.

ЗАМКЕ И ПРЕПРЕКЕ

Успостављање једног војног, духовног и територијалног облика – Трећег Рима са седиштем у Москви – наилази на снажан отпор Лондона и Вашингтона. Овај јединствени цивилизацијски облик био би велики изазов за Србију, јер би се она нашла у новој историјској ситуацији. У формацији знатно широј и већој од бивше Југославије, која се три пута неславно распала. Два пута као заједница више народа (Краљевина Југославија и СФРЈ), а трећи пут као заједница две српске државе (СРЈ). Ако би се кренуло старим путем, већ после две деценије нова регионална творевина на Балкану постала би поново тамница народа, како су некада Хрвати и југословенски комунисти означавали Краљевину Југославију. Кремљ ће настојати да избегне замке бољшевичког пројекта (СССР и Трећа интернационала) или пројекта Руске империје Романова угашеног Револуцијом 1917. У противном би се за неколико деценија суочио са процесима које је већ искусио у доба Хладног рата. Судбине српског краља Александра Карађорђевића и руског цара Николаја Романова поучне су за креаторе нових интеграција у овом делу света.

Совјетски руководиоци су, образујући Варшавски уговор (реакција на оснивање Атлантског савеза), пренебрегли питање које је Велики инквизитор давно поставио Христу: зашто си дошао да нам сметаш?[17]. Исто то питање данас Европа поставља Кремљу. Да ли руско заузимање за Европу има смисла ако се кроз две деценије Русија нађе у положају у коме је била 1990? Зашто би се Србија залагала за словенску (балканску) федерацију ако би могла да западне у положај у коме је била 1991? Након два балканска, два светска и Југословенског рата (1991/99) у ХХ столећу, Србија нема разлога да троши снаге на изградњу и одржавање Југославије у којој је навукла мржњу околних народа и њихову незахвалност.

Да би обезбедила повољан положај у постатлантистичкој Европи, Србија ће започети учвршћивање веза са српским земаља. Србија, РС, потом и Црна Гора, могу постати језгро балканског региона и интеграциони облик који би искључио стварање Суперјугославије, нове творевине англосаксонског кова.

МОГУЋИ ИСХОД

Односи Срба и Руса, народа који никада нису ратовали, изазовни су како за српску, тако и за руску елиту, будући да је она одбила повратак на совјетски модел и биполаризам, али је још увек подељена по питању конвергенције с европским елитама. С друге стране, у српској интелектуалној елити, која често и сама учествује у власти, превладавају представници хладноратовског и бретонвудског поретка у нестајању. То показује и председник САНУ који заговара да Србија напусти (преда) Косово.[18] Такав однос снага у интелектуалној елити успостављен је након пада комунизма, јер од тада у Србији није настала и развила се ни једна утицајна група изван евроатлантског дискурса.

Успостављање прелазних зона између Русије и западне Европе непосредно би утицало на решавање низа питања у антируском санитарном кордону, укључујући хрватско и албанско. Историјски гледано, настанак Албаније и Хрватске као државних облика који периодично изазивају нестабилност Балкана, заслуга је Беча, Берлина, Рима, понајвише Лондона. Смела најава албанских власти да ће самовољно, после укидања српско-албанске, отворити и границе према БЈРМ, Грчкој и Црној Гори и тако проширити Албанију, указује на будуће дипломатске и војне коалиције на Балкану.[19] Промене граница на Балкану изведене у последњој деценији ХХ столећа воде распаду Србије, Црне Горе, БЈРМ, а можда и Грчке. Стога, албанско питање захтева другачији приступ од оног који су практиковале европске силе у ХХ столећу. На простору прелазних зона, између Русије и западне Европе, неодрживо је решење које би се заснивало на подели територије Србије тако што би се на њену штету проширивале суседне државе. Албанско и хрватско питање могу се решавати тек пошто се постигне договор о будућем уређењу источне Европе.[20]

О истрајности изненада оживљеног геополитичког пројекта Москва – Трећи Рим говоре прозорљиве речи монаха Филотеја упућене Ивану III:

„Трећега новог Рима, у држави моћнога ти царства, света саборна апостолска црква под васцелим небом сјајнија од Сунца блиста. И нека је знано држави твојој, благочестиви царе, да су се сва царства православне вере хришћанске у твојој држави стекла јер ти си, под небесима, једини хришћански цар. Пази и бдиј, благочестиви царе, јер су се сва хришћанска царства стопила у твоје царство и знај да су два Рима пала, и да трећи стоји, а да четвртога неће ни бити, хришћанско царство твоје више неће другим допасти…“[21]

Приводећи крају ову кратку расправу, остајемо у недоумици: има ли данашња Европа снаге да понови велико дело Октавијана Августа, оснивача Римског царства? Ако ли је нема западноевропски свет, можда Русија може да изврши највећи и најтежи задатак у историји Европе и успостави ново универзално царство на духовним темељима. Или су европски и словенски свет, не снађу ли се, осуђени да сиђу са историјске позорнице и утону у таму будућих столећа? Претходни миленијуми дају наду да је пут избављења европског хришћанског света надохват руке.

[table id=1 /]

____________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ
[1] Обраћање председника Русије В. Путина федералној скупштини, 1. март 2018. Видети на: https://rs.sputniknews.com/rusija/201803011114740983-Rusija-Vladimir-Putin-obracanje-skupstina-/

[2] Политику обуздавања и опкољавања Русије симболично је најавио тзв. дуги телеграм Џорџа Кенана. Видети: George Kennan to George Marshall [„Long Telegram“], February 22, 1946. Harry S. Truman Administration File https://www.trumanlibrary.org/whistlestop/study_collections/coldwar/documents/pdf/6-6.pdf

[3] Shamir, I. 2018. The US-Engineered Split With Constantinople Could Be the Best Thing for the Russian Orthodox Church Ever. https://russia-insider.com/en/us-engineered-split-constantinople-could-be-best-thing-russian-orthodox-church-ever/ri25504

[4] https://www.blic.rs/vesti/svet/carigrad-daje-autokefalnost-ukrajinskoj-crkvi-porosenko-odluka-je-vec-doneta-to-je/kfrk6by

[5] Сафонов, П. 2019. Унижение томосом. Уникально ущербная украинская автокефалия. https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/64485-unizhenie-tomosom-unikal-no-ushherbnaja-ukrainskaja-avtokefalija

[6] Митрополит Николај (Хаџиниколау) 2018. Подијељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?! http://www.hodocasca.rs/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-podijeljene-autokefalne-crkve-ili-ujedinjena-braca/

[7] Митрополит Николај (Хаџиниколау) 2018. Подијељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?!

[8] Берђајев, Н. 1989. Извори и смисао руског комунизма. Књижевне новине, Београд, превод и предговор М. Ђорђевић, стр. 3

[9] Исто, стр. 3

[10] Берђајев, Н. 2001. Руска идеја. Основни проблеми руске философске мисли ХIХ и ХХ века. Бримо. Београд. Превод: М. Марковић, Б. Марковић, стр. 12.

[11] Исто, стр. 12.

[12] Исто, стр. 13.

[13] Берђајев, Н. 1989. Извори и смисао руског комунизма. Књижевне новине, Београд, превод и предговор М. Ђорђевић, стр. 2.

[14] Исто, стр. 2.

[15] Исто, стр. 1.

[16] Председник Думиног Комитета за одбрану Владимир Шаманов предложио је да се да негативна оцена споразума совјетског руководства о уништавању ракета средњег и кратког домета и повлачење совјетске војске из источне Немачке у последњој деценије ХХ столећа. Москва, 6. децембар 2018. https://www.interfax.ru/russia/641035

[17] Велики Инквизитор је наратив Ивана Карамазова, јунака романа Достојевског Браћа Карамазови. Радња се одбија у Севиљи (Шпанија) у XVI столећу и описује Христа који ствара чудо – васкрсава из мртвих, али бива ухваћен и затворен. Велики Инквизитор утамничeном Христу доказује да је Његов нови долазак на земљу сувишан, исмејава човека и његову слабост, и открива Христу да је безбожник.

[18] Kostić: Kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo? N1 http://rs.n1info.com/a101310/Vesti/Kostic-Kako-sa-elementima-dostojanstva-napustiti-Kosovo.html

[19] Албански премијер Еди Рама у својој новогодишњој поруци казао је да је отварање границе с Косовом тек почетак и да албанска влада планира да укине и границу према Црној Гори, БЈРМ, Грчкој. Вечерње новости, 1. јануар 2019. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:769246-Rama-Kosovo-je-samo-pocetak-ukinucemo-granice-i-prema-Makedoniji-Grckoj-i-Crnoj-Gori

[20] Лекић, С. 2018. Србија, промене и балканска митологија. http://standard.rs/2018/08/24/srbija-promene-i-balkanska-mitologija/

[21] Берђајев, Н. 1989. Извори и смисао руског комунизма. Књижевне новине, Београд, превод и предговор М. Ђорђевић, стр. 3.

ИЗВОР: Војно дело / ПИШЕ: Славољуб Лекић