Александар Шаргић: Како даље, рођаче – Земља кошарке и лоших изговора

0

Како смо треснули о ледину и добили шансу да се отрезнимо?! Верујте, ма колико нам тешко падала ова епска бламажа против Италијана и неодлазак на Олимпијске игре, пораз је био боља опција. Да смо којим случајем отишли на првенство, бламажа би била много већа а лоших изговора много више него данас. Данас, ипак имамо шансу да окренемо нови лист, мада та шанса полако чили. Јер, Грци и Литванци су исте ноћи сменили неуспешне селекторе. Наш селектор, који се показао као демагог и човек који је почео да глуми самог себе, узео је, веома безобразно, себи право да смирено анализира меч националне срамоте. Док пишем ове редове 5.7. у 20 сати, надам се да неко у Кошаркашком савезу куца саопштење о додељеном отказу Игору Кокошкову.

Но, кренимо одмах на чињенице. Наша кошарка покушала је на последња два првенства да осваја медаље системом игре који смо управо ми поразили и уништили а гајили су га Руси пре скоро 40 година. Баш, баш тешко за гледање, нама који се тога сећамо. Игра која се заснива на бесомучном гурању лопте под кош тромом човеку од 2,20 метара превазиђена је већ средином осамдесетих година, те су ти и такви високи играчи морали да раде на брзини, вођењу лопте, дриблингу, додавању и игри лицем ка кошу, а не само леђима ка кошу. Тако су Сабонис и Дивац отворили ново поглавље кошарке, а робусне полупокретне тенкове од 2,20 попут Ткаченка послали у кошаркашки музеј. Па иако је Дивац, а поготову Сабонис, одавно у пензији, наша кошаркашка репрезентација, још од друге половине мандата Саше Ђорђевића, почела је да враћа точак историје уназад оживљавајући Ткаченка из музеја. Ткаченко Радуљица и Ткаченко Марјановић већ годинама не играју озбиљну кошарку али су селектори, и Ђорђевић и Кокошков, игру базирали на њима. Мирослав Радуљица има велике заслуге за репрезентацију још од омладинског злата против Американаца, будућих НБА звезда, па до неколико важних репрезентативних медаља. Ипак, промене у светској кошарци су, последњих 5 година, толико радикалне да их Радуљица игра у Кини, а Марјановић снима филмове и маше пешкиром са клупе НБА лигаша. Марјановић разгаљује публику као маскота која може да закуца лопту у кош без скока. Радња забављања публике дешава се у такозваним гарбиџ минутима када се не дешава ништа битно за резултат. На таквом играчу, Игор Кокошков решио је да заснује игру и пласман на Олимпијске игре.

Да ли је сада бар мало јасније како је до епске бламаже дошло? Кокошков је изабран за селектора јер има велико НБА искуство те су све наде људибитеља кошарке биле усмерене на то да ће управо он убрзати и модернизовати нашу игру која је кренула странпутицом. На протеклом светском првенству, ми смо доживели дебакл. Разлог је био идентичан као сада, али нико у стручној и новинарској јавности није смогао снаге да напише да је селектор на првенство одвео тим за 1 позицију спорији, тежи и виши него што је актуелни кошаркашки тренд.




Па да прозборимо неку реч о том тренду. Даћемо и неколико сликовитих примера. Пре свега, сви кошаркашки трендови крећу из Америке, а њих креира сам менаџмент НБА лиге. Тако је 2015. направљена прекретница па је тим без класичног тешког центра, тачније без икакве његове значајније улоге, Голден Стејт освојио првенство. Учинили су то још два пута у наредне три године. Игра бекова и крила који шутирају за три поена или продиру ка кошу решавајући нападе у првих десетак секунди постала је ултимативни модел. Наравно, у цео пројекат биле су укључене и судије којима је менаџмент лиге дао упутства да толеришу грубу игру на спорим, тешким и високим играчима под кошем. Лига није желела спору кошарку ни у траговима. Тражило се додатно убрзање јер публика долази због кошева. Такозвани ран ен ган = трчи и шутирај, прерастао је из андерграунд стила у мејнстрим америчке, самим тиме и светске кошарке… Чекај, чекај.. личи ли то на игру Италије против Србије оне грозне недељне вечери у Београду?

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Тако се догодило да играчи који су, до јуче, играли на позицији 4 (крилни центар), чак и 3 (крило) прелазе на позицију ПЕТ (тешки центар). Конкретно, наш Немања Бјелица који је добар део каријере играо на позицији ТРИ, у НБА лиги играо је искључиво четворку а последњих годину дана, веома често ПЕТИЦУ. У Сакраменту, практично искључиво петицу у последњих годину дана. А зашто? Из два разлога. Први је већ поменути кошаркашки тренд убрзања игре, а други су Бјеличине године и килажа који га чине споријим. Са својих 209 цм, добрим вођењем лопте и дриблинзима, сасвим солидним одразом и шутем из даљине, Бјелица је, према данашњим кошаркашким мерилима врло добра петица, покретљиви тешки центар.

Прочитајте још:  Занимљивости из западног света: откуд оцила у Немачкој и Ирској?

Међутим, у нашој репрезентативној кошарци, он је номинално четворка која у нападу често има улогу тројке – ниског крила. Сем Бјелице, можемо навести и пример Николе Батума, одличног француског репрезентативца који је догурао до финала Запада са Клиперсима, играјући петицу уместо тројку или двојку чак, коју је раније играо. Разлог, исто као код Бјелице… промена начина игре у свету али и већа килажа и године Батума, који је нижи од Бјелице. Са само 203 цм, у најјачој лиги света Батум је играо тешког центра и дошао у финале. И његов колега Маркус Морис који игра на петици у Клиперсима има 203 цм. Да ли је сада можда још мало јасније како је дошло до епске бламаже?




А шта се заправо догађало са нама? На последњем светском првенству, селектор Ђорђевић је одлучио да Јокића са позиције ПЕТ пребаци на позицију ЧЕТИРИ. Дакле, обрнут процес у односу на светске трендове: успоравање игре и форсирање тешких, спорих и високих играча са надом да ћемо бесомучним гурањем лопте под кош доћи у прилику да Марјановић и Радуљица, попут пензионера кад изађу на баскет са децом, без трчања, на голу снагу полагати неометано лопту кроз обруч. Испоставило се, још на претходном Европском првенству, да и европске судије то неће дозволити те смо изгубили злато од Словеније која практично и није имала крштеног центра. На светском је дошло до потврде тренда да би се у овим квалификацијама све завршило трагично по нас. Зашто? Јер, није било никога ко би указао на овако драстично игнорисање реалности.

Наиме, ако целу композицију и геометрију тима учините за позицију споријом и тежом, да бисте добили предност под самим кошем, онда значи да имате хендикеп на остале четири позиције. Испоставиће се да имате хендикеп на свих пет а разлог је једноставан. Ако судије досуде над нашим тешким центром сваки пети фаул под кошем, а заштите брзе играче који шутирају или продиру лицем ка кошу, па им додељују слободна бацања и када нема основа, онда цео концепт наше игре пада у воду. И не само то. Комплетна селекција играча испоставља се као погрешна јер их је требало заменити нижим и бржим.

Идемо сада на други аспект проблема. Данашњи спорт је пресуров. Играчи играју по 80 и више утакмица годишње, пролазећи десетине хиљада километара. То је некада био амерички тренд а данас је то случај и у Европи, где тимови одиграју по 34 утакмице плус национална првенства још око 30 у регуларном делу па онда плеј оф још 5 до 10 утакмица, па плус национални купови. Практично исто као у Америци. Стога је свима требало да буде јасно да Никола Јокић, Богдан Богдановић, Милош Теодосић па чак и Васа Мицић немају шта да траже на квалификационом турниру у Београду. Сем, евентуално, као епизодисти који би држали страх и давали инјекцију самопоуздања спремним и неистрошеним играчима.

Хајде да ово појаснимо. Ко је икада играо макар улични баскет три на три, зна да, ако само један играч слабије одигра одбрану, баскет губите лагано. У професионалном спорту, физичка спрема је 90% резултата. Остало је таленат и спортска интелигенција. Тако се догодио потпуни апсурд у српској репрезентацији. Млађи физички спремни играчи одиграли су Акрополис куп у Грчкој и самлели Мексико 104:67. Само недељу дана придружиће се тиму и највеће звезде Мицић, Теодосић и други, а Србија ће на једвите јаде победити истог противника 81:77.

Све је било јасно већ тада, а ми, који нешто дуже аналитички пратимо кошарку, молили смо Бога да код селектора Кокошкова преовлада разум и новопридошле српске звезде што мање уводи у игру. Он се, ипак, одлучио за лоше изговоре и алиби. Човек који ће, након епског пораза, рећи да имена не играју већ се мора трком и игром изборити, заправо је урадио све супротно. Заменио је играче чија су имена мања и дао лидерске улоге и минуте већим именима која су дошла потпуно неспремна. Хвала им до неба што су своја истрошена тела дали Србији и сада. Ипак, овде наступа селектор који, ако је озбиљан и одговоран, каже: Не, хвала… Милоше (Теодосићу), твоја улога је да одиграш десетак минута, да подучиш наследника Аврамовића и даш му самопоуздање као старији колега, да разиграш Петрушева игром два на два и то је то..

Прочитајте још:  Украјина би могла да искористи Косово да врати Крим – бивши амбасадор на Балкану




Улога Мицића, с обзиром, на катастрофалну истрошеност његовог тела (што је крунисано повредом против Италије), такође је морала бити епизодна, односно, специјалистичка. Тачно одређени минути када треба направити неколико продора, неколико акција да после блока и дриблинга шутне отворену тројку и да неопходну шароликост нашим нападачким опцијама. Посебно се морала направити тактика заштите Мицића и Теодосића у одбрани коју они, с обзиром на физичку спрему, нису били у стању да играју.

Дакле, када је у игри Теодосић, не може бити и Мицић, већ друга два физички спремна бека који ће га покрити. Овако, гледали смо Васу како ни погледом не може да испрати анонимног црвенокосог италијанског плејмејкера као да је у питању Џон Стоктон лично. Да ствар буде гора, Кокошков је често гурао петорку са Васом и Теодосићем заједно где одбране практично није ни било. Када томе додамо Марјановића који као тотем стоји испод коша и продоре бекова прати само погледом, то је трећи од пет играча, у истом тренутку, који не може да одигра одбрану. Када томе додамо и Бјелицу чија физичка спрема и брзина су у рангу тешког центра, а игра на позицији крила, јасно је да четири од пет играча није у стању да заштите кош.

Да се вратимо на онај нестварни раскорак у мечевима са Мексиком. Како смо са 40 разлике спали на 4? Главну улогу у тој утакмици имали су Петрушев, Добрић, Анђушић, Аврамовић и други физички спремни играчи. У другој утакмици коју смо једва добили главни стрелац био је Бобан Марјановић. Шта се заправо променило у та два меча? Променило се апсолутно све. Уместо брзе игре са контрама и полуконтрама и напада лицем ка кошу, прешли смо на спору позициону игру. Једини циљ био је да лопту угурамо под сам кош Марјановићу у руке, па да онда он закуцава ниске Мексиканце, не одвајајући стопала од паркета. Марјановић јесте угурао 20 поена али је комплетна игра крахирала и ми смо у Београду једва добили некога кога смо са ”слабијим” тимом – именима, развалили 40 разлике неколико дана раније у Грчкој. Та игра, коју ћемо назвати лошим изговором и алибијем Игора Кокошкова, била је заштитни знак Србије на квалификационом турниру против Доминикане, Филипина, Порторика нешто мање, и на крају против Италије.

Сам Бјелица је рекао: играли смо као говна и игра нам је била ужасна на турниру. Апсолутно се слажем са другим делом изјаве а са првим не. Играчи уопште нису криви. Играли су оно што је селектор тражио од њих и што је, пре свега, избором петорки условио. Било је заиста претужно гледати аматерску универзитетску селекцију Филипина како се бори за победу против Србије у Београду. Тим Филипина би у Кошаркашкој лиги Србије био осми, водећи тврду борбу са Напретком из Алексинца и Слогом из Краљева. Земунска Младост би већ била превелики залогај за њих. Да не говоримо рецимо да би их Игокеа из Лакташа вероватно газила са по 30 разлике. Такви Филипини били су на корак од победе над тимом у коме су МВП Евролиге и Еврокупа. Најефикаснији у нашем тиму опет Марјановић. Да ли вам је сада макар мало јасније зашто је дошло до епског пораза?




Преко свега тога, Игор Кокошков, човек који глуми самог себе, патентирао је хокејашке измене по систему гледам у блокче. Дакле, без обзира на кретање резултата након неколико минута следи трострука измена. Тако се догодило да у кључном мечу, спремна тројка бекова Анђушић, Добрић, Аврамовић прекокрене резултат са 22:28 и да поведемо 36:32. Глумац Кокошков прави троструку измену. До полувремена је -12, 57:45, што значи 25:9 за Италију, од тренутка троструке измене.

Иако Србија има младог Петрушева, који је био најјефикаснији на сваком мечу на коме је добио праву шансу, Кокошков је тражио алиби. Дао је предност НБА имену Марјановићу чиме је успорио и деконструисао игру целог тима. Кокошков је Огњену Добрићу, нашем најспремнијем играчу, одузео минуте а централну улогу доделио именима: Теодосићу и Мицићу који су били потпуно неспремни за одбрамбене задатке и неопходан темпо трчања. Џабе је њихово неспорно и огромно знање када то ноге не могу да испрате. Алекса Аврамовић који је био један од кључних играча у квалификација за Европско првенство ове године такође је изгубио минуте, самим тиме и самопоуздање, да би онда, због повреде Мицића нагло добио поново улогу коју више није могао да изнесе. Самопоуздање се тешко стиче а лако губи, поготову када један полуанониман играч наспрам себе има МВП-еве Евролиге и Еврокупа и велике кошаркашке звезде.

Прочитајте још:  Влада Србије донела закључак о репрограму кредита за откупљиваче малине

Све су то биле ствари које је селектор морао да предвиди и предупреди. Зато је и селектор. Зато прима огромну плату. Али није… већ је одлучио да даје изјаве за јавност попут новинара или страног аналитичара. Имали смо на овом турниру два феноменална шутера на позицијама два и три: Анђушића и Добрића. Са игром два на два, преко Петрушева и једног од плејмејкера (Аврамовић, Теодосић), као и повратним пасовима на поменути фантастични шутерски двојац (Добрић-Анђушић), Доминикана, Филипини, Порторико и Италија морали су проћи са по 30 разлике у просеку. Са спремним играчима у Грчкој, на Акрополис купу примали смо: 64 поена од Грчке, 67 од Мексика и 68 од Порторика. У Београду са ”именима” примали смо: 102 поена од Италије, 84 од Порторика а по 76 од Доминикане и Филипина. Да ли је сада јасније како је дошло до епског пораза?

И камо даље и како даље, рођаци? Једно је сигурно. Хитна смена тренера и хитна промена концепта са само једном идејом: повратак у светске кошаркашке трендове. Наша кошарка је одувек била авангарда и једина која је, поред Америке, успевала да наметне свој стил брзе, паметне и маштовите игре. Сада смо, због тренера који су се одлучили за лоше изговоре (ето ја пустих имена да играју, кад оно …не играју имена) постали симбол свега ретроградног у кошарци. Јако је добро што Јокић није хтео да игра, а Богдан није могао.. јер размере катастрофе биле би још веће. Неспремни Јокић и изубијани повређени Богдановић тек би били мета бламаже.

И не само то, Јокић је вероватно био свестан да Кокошков неће желети да га заштити тако што би остала 4 играча селектирао на начин да га покрију у одбрани. Стога верујем да је разлог његовог отказа био концептуалне природе. Није желео да, после СП, када га је Ђорђевић преместио на позицију четири, још једном буде жртва алибија тренера. Да појаснимо, и Ђорђевић тада и Кокошков сада, одлучили су да жртвују игру како би ”именима” расподелили минуте. Да појаснимо још детаљније.. Неспремни Јокић не сме бити у истој петорци са неспремним Теодосићем а још мање са Марјановићем што је Ђорђевић радио, на пример. Сви смо чекали Кокошкова, као америчког ђака, да нам убрза игру, да снизи и подмлади петорку али он је, на опште чуђење, централну улогу доделио најспоријем играчу Марјановићу који има 33 године.

Ово је крај генерације 87-89: Теодосић, Тепић, Кешељ, Бјелица, Мачван, Радуљица, Марјановић… Остају нам играчи који нису тако млади: Богдановић (92.), Васа Мицић (94.), Анђушић (91.) Добрић (94.), Аврамовић (94.), Јокић (95.). Једино право подмлађивање јесте улазак на велика врата Филипа Петрушева. Следећа шанса је Европско првенство које се игра у септембру 2022. те ће због доброг термина и НБА играчи бити у прилици да га играју спремни. Највећи проблем дефинисао је Немања Бјелица када је упитао: па где је Добрић био пре 3 године, зашто тек сада улази у репрезентацију… Због тога што су неки алиби тренери у Црвеној звезди имали своје лоше изговоре и дечка буквално малтретирали одузимајући му право да да све од себе и свог квалитета. И тако како јесте, поново имамо велику шансу да се вратимо на престо освајањем европског злата. Потребно је само да укинемо право на лоше изговоре и посао селектора буде поверен човеку који неће тражити изговоре већ ће храбро, у складу са правилима професионалног спорта, јасно и прецизно поделити улоге у тиму.

Александар Шаргић / Васељенска

[table id=1 /]



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *