»ХРВАТСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОБЛЕМ«

Хрватски академици знаности и умјетности приложили су још један услов Србима за пријем у ЕУ: да признају „хрватски језик“.

Ти су академици, изгледа, или заборавни или не знају где су им „језички почеци“. Зато им ваља освежити памћење: Хрвати су неко време били „(Срби-)чакавци“ па им досадило и прешли у „(Словенце-)кајкавце“, а кад су схватили да су тамо појевтинили, окренули се Србима-штокавцима. И на то их, најпре, „намотао“ Гај (било је то некако у време Илирског покрета), а тај посао до краја довели „хрватски вуковци“: Томислав Маретић, Фрањо Ивековић, Иван Броз, Перо Будмани, Армин Павић, Ватрослав Рожић, Милан Решетар, Антун Радић, Никола Андрић, Драгутин Боранић и више других. Сви су они, крајем XIX века и, малкице, касније, уредили „хрватски језик“ по Вуковим мерама (тј. на основу језика Вука и Даничића, а њима се убрзо прикључио и знаменити „немачки вуковац“ Аугуст Лескин). И са тим су „језиком“ Хрвати, уз краћу „НДХ-епизоду коју су накратко успели заборавити, стигли до седамдесетих година прошлог века кад су утврдили да српски и „хрватски“ језик нису „ни налик“ један на други и да је „Маретић био свиња“ кад је своју Граматику подметнуо и Лескину и свима другим „хрватским вуковцима“. Нова хрватска лингвистичка памет, наиме, „утврдила“ је да је „хрватски језик“ старији од српског, али се нису могли договорити о томе колико су старе крштенице и једном и другом: један је тврдио да је хрватски старији „полдруг стољећа“, други — да је старији „седамнаест десетљећа“, трећи — „пет стољећа“, али нико од њих за своје тврдње не „доводи сведоке“ и траже да им се верује „на брк“ (тј. „на рјеч“).
Ми ћемо им помоћи да се у некој хронологији оријентишу.

1. Мостарска бискупија основана је 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника.

2. Надбискуп сарајевски Штадлер устоличен је 1882 (дакле — после више од два и по столећа) у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву — није било.
3. Католичке цркве по Босни саграђене су — после Првога светског рата; кад је то („на своје огромно изненађење“) неопрезно открио шеф ХДЗ за Босну (иначе, изданак требињске свештеничке породице), био је одмах смењен са свих функција и једва спасао главу бекством у Немачку.

4. Хрвата по штокавштини није било нигде ни у првим деценијама прошлог века и о томе је сачувано више сведочанстава: Стјепан Ившић за Посавце записује да „кажу, да се зовемо Рвати“; Бенешић вели 1911. да се „сријемски момци стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“; у Суботици је 1912. пописано 26 (и словима: двадесетшест) Хрвата; у Дубровнику 1890. није било ниједног јединог Хрвата, а пре 50 година потписник ових редова по Црногорском приморју сретао је доста католика, али никад ниједног Хрвата (а онда је Бока постала „заљев хрватских светаца“ — по истој памети по којој је основана и Мостарска бискупија); Хрвата није било ни по Далмацији и јасно је, рецимо, да Хрвати нису могли засновати ни „Сињску алку“ јер су „серашћера“ Мехмед пашу Челића могли потући једино Срби, звање алкарског војводе постојало је једино код Срба и могао га је понети само највештији и најхрабрији војник, а код Хрвата то је могло припасти и оном малом кољачу који је Медачки џеп ослободио од стотинак деце, жена и стараца. Познато је, наиме, да је тек после Католичког конгреса 1900. наређено да сви католици морају бити Хрвати и као једина њихова права „цивилизацијска тековина“ може им се признати Јасеновац (са свим његовим „филијалама“) и по тој наредби је Броз касније у Хрвате „унапредио“ и Шокце и Буњевце (при чему су Шокци као своју тековину одмах уписали Јасеновац, а знатан део Буњеваца одбио је да то учини.

Све поменуте појединости сведоче нам да пре стотинак година по штокавштини Хрвата није било нигде и да по томе „њихов језик“ може бити једино српски, а „хрватски“ само под условом да се Хрватима допада да се самообмањују и да свакога уверавају у оно у шта нико осим њих не може [по]веровати. И то је само „половина хрватске невоље“, а она друга половина биће да је макар малкице неповољнија: Хрвати веле да „имају три нарјечја“, али је занимљиво да ниједно „није само њихово“: у последњих стотинак година штокавштину су, видели смо, „поделили“ са Србима, пре тога кајкавштину су кратко „делили“ са Словенцима, а за „њихову чакавштину“ показује се да припада истом дијалекатском масиву којем и штокавштина и по томе она не може бити „само хрватска“. То, практично, значи да је и чакавштина — српска. И она је то не само дијалектолошки него и антрополошки и то се потврђује необичном појединошћу: Помороавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и он се шири по свој чакавштини до линије додира са кајкавштином у бузетском крају; антрополози, даље, веле да је кајкавштина ближа Чесима и Словацима него Србима и Хрватима и то онда може значити само то да Хрвати не могу побећи од чињенице да се на њих може гледати једино као на — периферно српско племе.

Драгољуб Петровић

[table id=1 /]