»ХРВАТСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОБЛЕМ«

0
Драгољуб Петровић

Хрватски академици знаности и умјетности приложили су још један услов Србима за пријем у ЕУ: да признају „хрватски језик“.

Ти су академици, изгледа, или заборавни или не знају где су им „језички почеци“. Зато им ваља освежити памћење: Хрвати су неко време били „(Срби-)чакавци“ па им досадило и прешли у „(Словенце-)кајкавце“, а кад су схватили да су тамо појевтинили, окренули се Србима-штокавцима. И на то их, најпре, „намотао“ Гај (било је то некако у време Илирског покрета), а тај посао до краја довели „хрватски вуковци“: Томислав Маретић, Фрањо Ивековић, Иван Броз, Перо Будмани, Армин Павић, Ватрослав Рожић, Милан Решетар, Антун Радић, Никола Андрић, Драгутин Боранић и више других. Сви су они, крајем XIX века и, малкице, касније, уредили „хрватски језик“ по Вуковим мерама (тј. на основу језика Вука и Даничића, а њима се убрзо прикључио и знаменити „немачки вуковац“ Аугуст Лескин). И са тим су „језиком“ Хрвати, уз краћу „НДХ-епизоду коју су накратко успели заборавити, стигли до седамдесетих година прошлог века кад су утврдили да српски и „хрватски“ језик нису „ни налик“ један на други и да је „Маретић био свиња“ кад је своју Граматику подметнуо и Лескину и свима другим „хрватским вуковцима“. Нова хрватска лингвистичка памет, наиме, „утврдила“ је да је „хрватски језик“ старији од српског, али се нису могли договорити о томе колико су старе крштенице и једном и другом: један је тврдио да је хрватски старији „полдруг стољећа“, други — да је старији „седамнаест десетљећа“, трећи — „пет стољећа“, али нико од њих за своје тврдње не „доводи сведоке“ и траже да им се верује „на брк“ (тј. „на рјеч“).
Ми ћемо им помоћи да се у некој хронологији оријентишу.

1. Мостарска бискупија основана је 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника.

2. Надбискуп сарајевски Штадлер устоличен је 1882 (дакле — после више од два и по столећа) у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву — није било.
3. Католичке цркве по Босни саграђене су — после Првога светског рата; кад је то („на своје огромно изненађење“) неопрезно открио шеф ХДЗ за Босну (иначе, изданак требињске свештеничке породице), био је одмах смењен са свих функција и једва спасао главу бекством у Немачку.



4. Хрвата по штокавштини није било нигде ни у првим деценијама прошлог века и о томе је сачувано више сведочанстава: Стјепан Ившић за Посавце записује да „кажу, да се зовемо Рвати“; Бенешић вели 1911. да се „сријемски момци стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“; у Суботици је 1912. пописано 26 (и словима: двадесетшест) Хрвата; у Дубровнику 1890. није било ниједног јединог Хрвата, а пре 50 година потписник ових редова по Црногорском приморју сретао је доста католика, али никад ниједног Хрвата (а онда је Бока постала „заљев хрватских светаца“ — по истој памети по којој је основана и Мостарска бискупија); Хрвата није било ни по Далмацији и јасно је, рецимо, да Хрвати нису могли засновати ни „Сињску алку“ јер су „серашћера“ Мехмед пашу Челића могли потући једино Срби, звање алкарског војводе постојало је једино код Срба и могао га је понети само највештији и најхрабрији војник, а код Хрвата то је могло припасти и оном малом кољачу који је Медачки џеп ослободио од стотинак деце, жена и стараца. Познато је, наиме, да је тек после Католичког конгреса 1900. наређено да сви католици морају бити Хрвати и као једина њихова права „цивилизацијска тековина“ може им се признати Јасеновац (са свим његовим „филијалама“) и по тој наредби је Броз касније у Хрвате „унапредио“ и Шокце и Буњевце (при чему су Шокци као своју тековину одмах уписали Јасеновац, а знатан део Буњеваца одбио је да то учини.

Све поменуте појединости сведоче нам да пре стотинак година по штокавштини Хрвата није било нигде и да по томе „њихов језик“ може бити једино српски, а „хрватски“ само под условом да се Хрватима допада да се самообмањују и да свакога уверавају у оно у шта нико осим њих не може [по]веровати. И то је само „половина хрватске невоље“, а она друга половина биће да је макар малкице неповољнија: Хрвати веле да „имају три нарјечја“, али је занимљиво да ниједно „није само њихово“: у последњих стотинак година штокавштину су, видели смо, „поделили“ са Србима, пре тога кајкавштину су кратко „делили“ са Словенцима, а за „њихову чакавштину“ показује се да припада истом дијалекатском масиву којем и штокавштина и по томе она не може бити „само хрватска“. То, практично, значи да је и чакавштина — српска. И она је то не само дијалектолошки него и антрополошки и то се потврђује необичном појединошћу: Помороавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и он се шири по свој чакавштини до линије додира са кајкавштином у бузетском крају; антрополози, даље, веле да је кајкавштина ближа Чесима и Словацима него Србима и Хрватима и то онда може значити само то да Хрвати не могу побећи од чињенице да се на њих може гледати једино као на — периферно српско племе.

Драгољуб Петровић

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.