СРБИ ПОСТАЛИ МАКЕДОНЦИ ПО РЕЦЕПТУ КОМИНТЕРНЕ: Историчар Борисав Челиковић истраживао „Операцију“ расрбљавања после Другог светског рата

НАЈТЕМЕЉНИЈА операција расрбљавања Срба после Другог светског рата изведена је на територији бивше југословенске републике Македоније, открио је историчар Борисав Челиковић истражујући смишљено „изгубљене“ етнолошке радове из ове области.

Упознавање са њима не може да исправи грешке из прошлости, али је упозорење да се исте грешке не понове.

– Ишчитавањем најстаријих списа о насељима и пореклу становништва српског народа, насталих у другој половини 19. и првој половини 20. века и поређењем са оним написаним после Другог светског рата, можемо сазнати на који начин је обављано расрбљавање српског народа и стварање нових националних ентитета на простору Балкана – каже Челиковић, уредник етнографске едиције „Корени“ у „Службеном гласнику“, која је до сада публиковала око 40.000 страна непознате грађе о Србима. – Један од коминтерновских задатака који је после Другог светског рата преузела комунистичка власт у Југославији било је стварање македонског ентитета.

Открића цензурисаних етнолошких радова о Србима у Македонији и научних манипулација којима се креирало јавно мњење у СФРЈ, као и цензорских метода и мотива српских интелектуалаца да саучествују у расрбљавању била су повод да будућа 49. књига едиције „Корени“ под именом „Подримље“, на 1.000 страна, буде посвећена несталим Србима овога краја.

– Још је руски конзул Иван Степанович Јастребов око 1875. године утврдио да на том простору живе Срби, муслимани и хришћани, „који другог језика осим српског не знају“, што нам указује да је исламско становништво у релативно блиском времену примило ову веру – наводи Челиковић.

– Само тридесетак година касније Јован Цвијић уочава да је код овог исламског становништва у току процес арнаућења. Одмах након Првог светског рата исти простор је антропогеографски истражио учени Тома Смиљанић Брадина и у потпуности потврдио закључке претходника у делу „Мијаци, Горна Река и Мавровско поље“. У студији „Арнаути наше крви – Арнауташи“, објављеној 1939. Јован Хаџи-Васиљевић наводи многе пример арнаућења. Након Другог светског рата уследио је нови процес расрбљавања под окриљем Брозове власти.

Да би се испунио захтев Коминтерне за стварање нове нације, било је неопходно створити њену прошлост „македонизацијом“ српске баштине, од средњовековних цркава до народних песама.

– Стварање нове нације је било тешко јер није имала историјско утемељење, па се на томе радило интензивно у следећих двадесет година, свим средствима, од промене презимена, до присвајања историјских личности. Процес је окончан стварањем нове цркве која је присвојила српску духовну баштину – каже Челиковић. – Од шездесетих престају сва етнолошка истраживања у СР Македонији, јер би она неминовно открила расрбљавање. У тај процес био је укључен део српских интелектуалаца, а они који на то нису пристали били су проскрибовани.

Као типичну жртву коминтерновске политике историчар наводи Тому Смиљанића Брадину, ученог Србина родом из Тресонче у дебарском крају, етнографа, филолога, писца, борца балканских ратова, Великог и Априлског рата. Он је 1930. у Француској одбранио докторску дисертацију: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Његова истраживања српске баштине југословенски комунисти су покушали да „македонизују“ о чему су оставили бизарна сведочанства.

“Приликом објављивања рада Томе Смиљанића Брадине, „Старе народне мијачке песме“, у часопису „Гласник Етнографског института САНУ“ (књ. IХ-Х, САНУ, Београд, 1961), у примедби на рад је забележено: „Приликом прегледа овога рада, референт је писцу ставио примедбу да песме напише на новом македонском језику“ – наводи Челиковић. – Брадина је наравно то одбио, па се у примедби уз рад уредник извињавао да „писац није могао усвојити овај предлог, пошто је материјал прикупљао на терену пре рата, па није у могућности да текст прилагоди новом македонском језику“. Ту редакцију је спровео академик Душан Недељковић, који је негативним рецензијама, између осталог, онемогућио и да САНУ објави рад Цвијићевог саговорника Радослава Љ. Павловића, а једна од примедаба била је „да је аутор у раду користио црквене матичне књиге“, да би реферат на крају закључивао са „Смрт фашизму – слобода народу“.

У расрбљавању Вардарске Македоније био је веома ангажован и познати географ и антропогеограф Јован Трифуноски.

“Он је рођен као Србин у Пологу и до 1944. године у радовима се потписивао као Трифуновић, а онда је променио презиме – открива Челиковић. – Био је изузетно вредан, један од последњих следбеника Цвијићеве антропогеографске школе, који је истражио просторе који захватају пределе сливова Јужне Мораве, Вардара и Црног Дрима. У студији о Скопској Црној гори, где је становништво истрајавало на српском пореклу и обележјима, он ниједном не каже да су они Срби, већ их назива православним становништвом, док локалне Арнауте представља као нацију, без религијског обележја. У истраживањима Дебра и околине, он за хришћане каже да су Македонци, иако су сви ранији истраживачи показали да су то Срби и описали њихов језик и обичаје.

НАУЧНИК И РАТНИК

ЕТНОГРАФ Тома Смиљанић Брадина рођен је 1888. у Тресончу у дебарском крају, где је 1906. до 1911. радио као учитељ и сакупљао етнографску грађу. Када је уписао Филозофски факултет у Београду избио је Први балкански рат и он је ратовао као добровољац у одреду војводе Вука, од Куманова до Елбасана. У Велики рату је поново узео оружје у руке, преживео је албанску голготу и са Крфа је упућен у Француску где је завршио студије историје и географије. Учествовао је и у Априлском рату, а затим се повукао у Србију и радио као учитељ у Алексинцу до 1946. када се пензионисао.

ПОКАЈНИК

ЈОВАН Трифуноски, рођен као Трифуновић, био је најзначајнији географ у југословенској републици Македонији, професор факултета у Скопљу.

“Ипак, због српског порекла он није изабран у Македонску академију наука, иако се трудио свим силама да афирмише македонску нацију – каже Борисав Челиковић.

“Након одласка у пензију преселио се у Београд и написао и 1995. објавио књигу „Македонизирање Јужне Србије“, вероватно са циљем да „спаси душу“. У књизи није описао своју велику улогу у том процесу, али она је забележена у његовим радовима.

[table id=1 /]

Борис Субашић/Новости