Има ли силе која би се могла испречити пред сатирањем Срба?

Моја председница Владе озбиљно се узнемирила: „Апсолутно је фашизам кад ви забрањујете људима да се крећу, да иду на своје страначке скупове“, кад „блокирате међународне путне правце, саобраћајнице, раскрснице“, кад „не дате људима да нормално живе“. И томе додала да је једина политика за коју се фашисти залажу „политика анархије и уништавања свега онога што се гради у Србији“, при чему се иза свега тога налази настојање да се „блокира даљи развој наше земље“.

Мој председник Државе томе је додао да „ову Србију нико неће моћи да заустави“, да „нема повлачења пред онима који су нам уништили и опљачкали земљу“, да ћемо бити „довољно снажни да [је] сачувамо и да [не дозволимо да нас] понижавају као 1999. и 2008. године“.

Њихове наводе овериће и министар финансија рекавши да је „привреда Србије у другом тромесечју [ове године] напредовала чак 13,7 посто у односу на исти период 2020“ и да ће тај „раст на крају године бити један од најбољих, ако не и најбољи на старом континенту, пошто је извесно да ће бити већи од 6,5 одсто“ (не знам ко ће после додати да ће тај раст бити чак 7,5 одсто).
Моји председници и моји министри, сви су изгледи, имају озбиљних проблема с разумевањем онога о чему причају и за шта се залажу. Један је од њих отишао у Лондон с циљем да се „бори за нове стране инвестиције“, тамо су „договорени састанци на кварталном нивоу са конгломератом Рио Тинто“ и тамо ће се, вели, по налогу Трилатералне комисије (и уз оверу Билдербершког клуба и Института Тависток), „лично укључити у даљу реализацију овог пројекта како би имали максималан позитиван ефекат“ и како Србији не би била остављена ни најмања могућност да се од такве лепоте спасава; други ће председник томе додати да „ми немамо [друга] природна богатства која ће нам донети милијарде“ и он „умире од смеха“ кад види демонстрације оних који у те милијарде не верују и питају [га] зашто је, у Норвешкој — рецимо, Рио Тинто стављен на „црну листу“ (а ни у Португалији није био боље среће); њихови министри, са своје стране, обично нису добро обавештени о ономе о чему им председници причају, али врло ревносно извршавају све налоге који им стижу с неких адреса с којима су се, сасвим је извесно — некад и негде, већ могли упознати.

Тако смо се нашли у ситуацији да свако од њих „прича своју причу“: једни веле да с Рио Тинтом ништа није договорено („док се не заврши студија“), „они поред њих“ признају да је формирана „радна група (за сарадњу с том дружином)“, једни причају „ово“, други раде „оно“, неки (министри) још не умеју прочитати ни оно што им је написано (још нису научили „сва слова“), али сви најбоље знају оно што зналци и њихови честити поредници никад нису успели разумети: да су се сви упрегли у злочиначки подухват пред каквим се Срби нису нашли откад су се на овим просторима утемељили. Па ће један представник такве нове памети разјаснити да се „иза лажне бриге за животну средину крију протагонисти пропале политике и лажни заштитници животне средине који су често потпомогнути споља“, тј. управо оно што је горе означено као „лондонска трка у борби за нове стране инвестиције“.

И те нас речи доводе до суштине проблема о коме говоримо: протагонисти такве („пропале“) политике Србију предводе већ много деценија, а овима који су горе представљени припашће заслуге за њено дефинитивно уништење. То ће нам постати јасније ако се присетимо речи једнога њиховог разумног претходника: „Лако је било Србима док су их предводили крштени комунисти — видеће они шта ће им се дешавати кад им дођу некрштени“. Србима је, ево, стигла комунистичка некрст и за двадесетак година („од петог октобра“) опослила оно што њиховим учитељима није успело за много претходних деценија. Ти „учитељи“, наиме, јесу побили три или четири милиона Срба, јесу раздробили српски етнички простор, јесу на њему пронашли место за много малих нација („нација-брабоњака“), јесу из српског језика изродили много малих језика („језика-брабоњака“), али се само ова некрст сетила да за вечност отрује и земљу и воду и да за то отвори пречицу коју за дефинитивно уништење Срба њени глупи учитељи нису приметили. И да у те своје пројекте укључи Енглезе као многоструко проверене кољаче Срба (другде сам рекао да су у тим пословима Србе много темељитије сатирали Енглези као „савезници“ него Немци као непријатељи).

И оваквим појединостима, наиме, подупиру се подаци о „снажном економском успону“ који је Србију задесио откад јој се догодио Рио Тинто. Па се показало да му је „бивша власт издала дозволу за бушење у Србији“, да се то догодило 1. фебр. 2012 (и „да је то била једина одлука која је »дирала у интегритет земљишта«)“, а сад они који су те дозволе издали [Ђилас, Тадић, Јеремић] „глуме екологе“ и тврде да једине заслуге за то што је Србија, за последњих 15–20 година, избушена уздуж и попреко припадају Ани и Зорани и њиховим трилатералним комисијама и билдербершким клубовима. Уз све то, признаје се да је „2017. био потписан меморандум о разумевању, за који представници бивше власти кажу да је тада »Рио Тинту« дата дозвола, што није тачно, зато што је у том меморандуму све било необавезујућег карактера“. Одлука Владе Србије од 18. авг. 2021. да се „спроведе студија о утицају на животну средину“, којом је одређено да неће бити никаквих „нових правних радњи“ док се студија не заврши, изгледа да није представљала препреку Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (министар Томислав Момировић) да већ 19. окт. 2021. године (тј. само два месеца касније) изда „локацијске услове компанији Рио Тинто за фазну изградњу процесног постројења за прераду минерала јадарит »Јадар« у подзони 2А, на к. п. у KО Горње Недељице и KО Слатина, на територији града Лознице, потребне за израду идејног пројекта, пројекта за грађевинску дозволу и пројекта за извођење, у складу са Просторним планом подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита Јадар“ (Службени гласник РС, бр. 26/2020 — https://rs.n1info.com/vesti/izdati-lokacijski-uslovi-za-izgradnju-postrojenja-za-preradu-jadarita-u-jadru/). У томе документу прецизно је наведено 240 парцела у двема катастарским општинама, на укупно 2.030,69 хектара и сад није јасно како се то могло догодити ако је другде речено да се „она студија“ (о утицају на животну средину) мора урадити за годину дана, а да послови на њој још никако — не почињу. (О понечему сличном в. https://izmedjusnaijave.rs/вучић-скривао-документа-од-јавности/ (11/12/2021).

Све наведене појединости показују да они који о њима говоре не знају увек кад говоре истину, а кад око истине обигравају. Биће, наиме, извесно да је Рио Тинто купио право на то да се са српском влашћу поиграва и да му због тога није неопходно ништа од онога о чему необавештеним Србима власт систематски баца прашину у очи. Неке чудне појединости на то посебно указују: помиње се сведочење да се Рио Тинто први пут најавио пре двадесетак година нудећи непојамно високу корупционашку своту највишем представнику српске власти, он је то одбио, али неки, поред њега, изгледа, и нису. На то указује чињеница да та злочиначка фирма није прогната (као што су то с њом учинили Норвежани и Португалци) и да се већ тада почела „одомаћивати“: 16. маја 2001. у Београду је основано Preduzeće za geološka istraživavanja Rio Sava Exploration dоo (заступају га Colin Mackey, Damian Rogers и Vesna Prodanović), они веле да се баве „експлоатацијом минерала, производњом минералних ђубрива и хемикалија“ (не кажу где им се налазе „производни погони за та ђубрива и хемикалије“), упорно музицирају о томе да би „Србија могла постати глобални снабдевач првокласног литијума и бора“, али не веле да би за то требало пристати да се, за вечност, отрује и Доње Подриње, и Доње Посавље и Подунавље од ушћа Саве до Црног мора (а ако се почне „бушити“ и испод Сувобора — томе ће бити додата макар и још Два Поморавља). Данас, међутим, сазнајемо да је све то, најпростије речено, педантно планирано и о томе налазимо потврду на порталу Европске Уније на коме је озваничено да је „Јадарска долина жртвована за потребе зелене Европе“ (https://www.youtube.com/watch?v=M1CXuJck66E — 10:37). И то нас доводи на ону „науку“ коју нам је, давно, утемељио Маркс: кад би за то постојале „техничке могућности“, Србију би требало извести на океан и тамо је потопити — да би „Европа била чистија“.

Та је Европа (Срби то својом судбином најбоље потврђују) сва саздана од најчистијег злочина. И она се друкчије никада није умела ни понашати, а сада јој у томе помаже и „српска“ власт, пре свега тиме што се њени носиоци регрутују међу оним сојевима који са српском духовном и моралном вертикалом никад нису били ни у најдаљем дослуху. Добро је знано, наиме, да се на многим челним позицијама у тој власти налазе делегати Трилатералне комисије и Билдербершког клуба, али се не зна нешто много значајније: кога је све, и по којим „мерама“, Рио Тинто корумпирао за ових двадесетак година, при чему ће се показати да то више, по свему судећи, неће бити ни важно пред чињеницом да ће Рио Тинто и „Европа“, за случај да им се сада откаже „гостопримство“, Србију задужити са сто пута већом сумом од оне којом су, пре двадесетак година, покушали да купе пристанак власти да отрују Србију, тј. за свих сто милијарди евра.

Таква искуства Србима су вазда стизала заједно са „демократијом“ и једно је од њих забележио „први српски учени полицајац“ при крају 19. века; „До пре двадесет година у нас није било партија, али је било пара. Странци видећи нашу слогу и пуне касе, повикаше на нас: да нисмо модеран народ, да нисмо образовани, него да се поделимо у партије. А ми, будале, поверовасмо томе. Стадосмо се делити у партије, али у оној галами и свађи нашој не припазисмо на наше џепове. После када довршисмо уписивање у партије, машисмо се руком у џепове – али они празни. Странци нам однеше сву готовину. Још нас задужише за 400.000.000 динара“.

Тако — некад. У наше дане — то је, малкице, другачије, али знатно отровније. И то ће се опет показати једним примером.

Загребачки адвокат (с муслиманским презименом), који је пред америчким судом заступао тужбу против Радована Караџића „по командној одговорности“ за силовања којима је његова клијенткиња била изложена у „неком српском логору“, саопштио је да је одштетни захтев, од тренутка подношења тужбе, с каматама, нарастао на 24 милијарде долара; адвокат је помињао и неке друге тужбе с мањим износима одштетних захтева (ако нисам погрешно разумео, један је био стигао „тек“ до осам милијарди), али је занимљиво да ће сви они за наплату бити испостављени — Србији. По истом оном обрасцу по коме су, од српског злата у америчким банкама, биле наплаћене и све оне бомбе које су „савезнички бомбардери“, по Брозовом и Кочином тражењу, бацали по српским градовима током Другога св. рата (а многи њихови пилоти после тога, у оквиру операције „Халијард“, били спасавани с више импровизованих аеродрома по западној Србији).

Ако бисмо све што је речено покушали да сведемо на неке општије појединости, могло би се показати да је међу њима једна најнејаснија: актуелна српска власт или је апсолутно некомпетентна или, напросто, аутистична. Говорим тако зато што би све мимо тога значило да би такву власт требало оптужити за злочин над сопственим народом, одн. за велеиздају. Током много последњих деценија, наиме, Срби су навикавани на то да их предводе људи мале памети (бирани „по републичко-покрајинским кључевима“), могли су бити угледни швалери или пијандуре, успешни убице или крадљивци, понекад су могли бити и склеротични (дуго се, у неко не тако давно време, препричавала згодица у којој се „један такав“ предводник државне делегације „распитивао“ код свог сарадника „да ли ми тамо идемо или се отуд враћамо“), али тек у најновије време може се прочитати да се Министарство рударства и енергетике или Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (али и нека друга министарства) више понашају као „канцеларије мултинационалних рударских компанија“ него што „брину о интересима сопствене земље и народа“. Такву су памет „подупрли“ и два највиша представника српске извршне власти и показали да су необавештени о ономе за шта се залажу. Бележим ову реч да не бих рекао да су аутистични јер до њих никако не допиру упозорења зналаца да је Рио Тинто, најблаже речено, пљачкашка, разбојничка, злочиначка дружина и да је свуда где се појављивала та дружина иза себе остављала пустош (а остала је уписана, „тамо негде“, и као изазивач грађанског рата и заслужна за више од 15.000 мртвих). Призивати такву дружину и разиграно јој асистирати у сатирању Србије (и то чинити уз подршку ЕУ — да би, како видесмо, Европа остала зелена) може само онај ментални профил који се ни по чему не разликује од онога који је горе управо представљен. Такви људи с једнаком лакоћом мењају „уверења“, партије, „партнере“, кревете, адресе; они знају да је „фашизам кад ви забрањујете људима да се крећу, да иду на своје страначке скупове“, а на позив Рио Тинту да за вечност отрује и српске земље и српске воде гледају као на највиши досег демократије. И до њих никако не допиру упозорења о величини злочина који ће та (злочиначка) компанија извршити над Србима нити чује тврдње да су натријум-јонске батерије много квалитетније од литијумских (при чему натријума у природи има хиљаду пута више него литијума, а њихова производња неупоредиво је „чистија“, при чему иза свих тих прича остаје још једна мистерија: тек у најновије време упућеник је поменуо и производњу бора — чија је цена четвороструко већа од литијума!).

Нашим „главним играчима“ у свим тим догађањима никако не допире до свести чињеница да се овде не ради о пројекту за експлоатацију литијума (и бора) него о пројекту за сатирање Срба и све што ова власт годинама чини представља тек једну од завршних фаза у тим пословима: Словени су (а међу њима најпре Срби) обележили природу хришћанске цивилизације, западно хришћанство одрекло се и Бога и свих хришћанских тековина, а сада глобалисти хоће да убију и оно што је од те (источнохришћанске) цивилизације још преостало. Да би се, међутим, отворио пут за удар на руско православље, треба претходно темељито затући српско — што кројачима светске судбине у три наврата током прошлог века није пошло за руком. И сад можемо рећи да су сви изгледи да им је ова власт дефинитивно утрла пут који ће их довести до циља: ако отрују Јадар и подсувоборски појас, они ће ставити „у прстен“ већи део северне Србије, отровати све водотокове, додати им Макиш и без воде оставити и — „Београд На Води“! А да ће се то заиста и догодити, ова власт потврдила је и тиме што је на изворишту за снабдевање Београда водом почела изградњу метроа, а планира се и изградња градске четврти са много хиљада станова. Биће да је то ипак премного за Београд — њему је за уништење био довољан и сâм Рио Тинто. И нека то потврди и једна узгредна појединост: прошли и садашњи разарачи довели су Србију до тога да је за десет месеци ове године сахранила 108.000 својих грађана, а родило јој се тек педесетак хиљада деце; ваља нам сачекати да видимо како ће те цифре изгледати „на годишњем нивоу“, али већ сада можемо рећи да је прошле године Србија остала без „једног града величине Бачке Тополе или две Рашке“, прошло је више од 50 година откад су скициране прве линије београдског метроа и могло се сачекати још коју деценију — да би се видело да ускоро неће бити саобраћајне „гужве“ ни на — београдским улицама.
*

Реторика мојих председника и њихових (и мојих) министара сва је „шупљикава“: нико од њих не слуша ни себе ни онога поред себе јер би ваљда макар неко од њих морао чути, и разабрати, чињеницу да у Србији нема других инвестиција осим страних, нити других компанија осим страних, нити других банака осим страних, нити других извозника осим страних, нити других ливада и њива осим закоровљених, нити других река осим загађених, нити других продаваца ГМО-отрова осим Liedl-oвих, нити других уџбеника осим Klett-ових.

Нити другога народа осим ојађеног и опустошеног. Коме зликовачка дружина окупљена у Рио Тинту и око њега претписује дефинитивно уништење.

А за то око њега, сазнајемо ових дана, тиче се макар још једне разбојничке дружине која се набацила на хомољски крај и припрема уништење и источне Србије: Dundee Компанија „прети да нам трајно затрује земљу и воду, али то није једина опасност која прети нашем народу. Као што је Рио Тинто дошао на запад, један такав окупатор ставио је шапу на исток: наш брдовити, шумама и ливадама покривени зелени исток. Компанија Dundee, која је свуда у свету за собом оставила пустињу, ставила је на нишан Хомољске планине. Планински врхови биће самлевени у прах, а руду ће прерађивати цијанидом, наше реке, планине и ливаде постаће јаловиште овог тешког и смртоносног отрова; биће отровано врело Млаве, Бељаница, једино место са очуваним прашумама у Србији; чудо природе хомољска Потај чука–Тисница биће сравњена са земљом; нестаће станишта строго заштићених врста, као и бројни археолошки локалитети. Једнако као Рио Тинто, ова је компанија склопила договор са властима у Србији: локални батинаши и осведочени криминалци, који силом и страхом владају општином Жагубица, задужени су да уништавање природе прође несметано и неприметно. Хомоље је осуђено на пропаст. Ако се ова пошаст не заустави, Хомољске планине, кроз које пролази река Млава и храни целу источну Србију, заувек ће нестати“ (https://www.youtube.com/watch?v=UAU9NbS-HOk). Томе ће други упућени додати (в. https://izmedjusnaijave.rs//нећемо-рудник-бакра-и-злата-нећемо-тро/ — 11/12/2021) и податак да је један такав румунски рудник, према наводима Програма УН за животну средину од јануара 2.000. године, отровао и Тису и Дунав, али то садашњој српској власти још нико није саопштио, као ни чињеницу да је Европски парламент још 5. маја 2.010. донео Резолуцију о забрани употребе цијанида у рударским технологијама и да су то Чешка, Мађарска и Немачка већ учиниле, а да Вучић и његове Ане и Зоране хоће да још мало униште Србију пре него што чују да у Европу никад неће ући — јер не поштују њене Резолуције, тј. не забрањују злочиначким мултинационалним компанијама да цијанидом трују природу и да тиме људски животни простор претварају у пустош. (И сад нам јављају да и кинески Зиђин у Бору и околини врло успешно трује цијанидом све што се пред њим нађе: https://izmedjusnaijave/компанија-зиђин-не-брине-о-животима-гр/).
*

Тако нам пристижу сведочења о многим пошастима које су Србе задесиле откад су власт над њима преузели они представници људске врсте који су међу људима имали врло специфично место и којима никад озбиљни послови нису поверавани — да њихове редуциране умне снаге не би биле доведене у опасност да посрну или да се, недајбоже, распадну. Па се није могло догодити да неко ко не разликује штенару од брвнаре буде постављен за министра грађевинарства, нити онај ко не разликује каменолом од угљенокопа — за министра рударства, нити оно са чим се природа поиграла (па се не зна, рецимо, је ли мушко или женско) за високу функцију у влади, нити о народној судбини може одлучивати „политичка партија [која се распознаје] као криминално удружење“ и у којој, како смо горе видели, о свему одлучују „локални батинаши и осведочени криминалци“ (https://www.viber.com/invite/798b901772d-dc4923548b9234ebad16666dbcfbe6ff9270b64f8026279d4be96). Нити се може чути реч да „немамо право да уништавамо више живота него што је то било предвиђено првобитним плановима“ (https://nova.rs/vesti/politika/skandalozna-izjava-vucica-nemamo-pravo-da-unistavamo-vise-zivota-od-planiranog/).

Некад се међу Србима знао ред: људи непроверене памети нису се могли сретати тамо где се одлучује о озбиљним питањима и никад се није могло догодити да неку идеју образлаже човек који не уме пратити ни сопствену мисао и наћи се у прилици да каже нешто слично ономе што је горе записано. (За оне којима се „реч отме“, уместо прекора или осуде, Срби су имали израз анђели с тобом, што се разуме као „молитва с оправдањем“ — ‘опрости му, Господе, имао је тренутно помрачење свести’). Памет уз коју не може стати таква „молитва“ Србима је први пут стигла с комунистима и „демократијом“, али је постала фатална кад су некрштени демократи и њихове „нове афежејке“ (оне које или нису имале породицу или о њој много мање бринуле него о „партијским пословима“) преузели судбину земље и, под заштитом „локалних батинаша и осведочених кринималаца“, почели да осведоченим светским криминалцима распродају и српска природна богатства и српску националну будућност. И с тим циљевима ускладили и „партијске програме“, министарске ресоре претворили у канцеларије мултинационалних пљачкашких компанија и све подредили једином циљу: да што темељитије опљачкају и отрују Србију и да после тога — дигну реп и одлепршају у своје Трилатералне комисије и Билдербершке клубове.
Власти којој је све то пошло за руком треба одати признање по оним правилима по којима се то чини за геноцид над сопственим народом.

Драгољуб Петровић / Васељенска