Боемски морал и утицај на друштво. Л.Е. Грињин

Боемски морал и утицај на друштво. Л.Е. Грињин.

Савремена ситуација је другачија по томе што су многе звезде почеле да намећу свој корпоративни, ускогрудни морал (у ствари, боемски морал, који је раније био уобичајен само у уском кругу), сада су почели да намећу читавом друштву.

Начином живота, успехом, креативношћу или директним саветом, покушавају да убеде младе и све остале да буду алкохоличари, наркомани, насилници, раскалашени, да воде разуздани начин живота, да се бесконачно разводе и венчавају, напуштају породице, јавни скандали и “прање прљавог рубља у јавности”, причање целом свету о туђим и њиховим интимним тајнама, нестандардна сексуална оријентација итд итд. – ово не само да није срамота, није срамота, већ је сасвим нормално , штавише, добро и достојно, или бар “кул”.

Разлози за то су, како је речено, укорењени у жељи да се по сваку цену види и чује. Међутим, као резултат, друштво, посебно деца и млади, потпуно губе моралне смернице. На крају крајева, када летвица моралне норме падне ниско, онда летвица одступања од норме толико пада да заиста постаје тешко разликовати норму од њеног кршења. Данас више није тако лако одговорити на питање какав неморалан чин „звезда” треба да учини да би јој друштво окренуло леђа, а медији јој се затворили.

Ово је потпуно нов и стога веома опасан феномен савременог живота. Људи у свим сферама живота увек су кршили моралне стандарде. Али, по правилу, више су волели да не оглашавају своја непристојна дела, већ да се крију, а још више, са ретким изузецима (као луди маркиз де Сад), нису се усуђивали да прогласе пороке достојним [1]. Сада се идоли јавности надмећу једни са другима не само да би се хвалили својим пороцима, девијацијама и стварима које их не сликају, већ се чак и посебно труде да измисле и саопште више лоших ствари о себи.

Сасвим је легитимно овакав системски утицај на јавност дефинисати као информационо и морално-психолошко насиље које руши моралне норме и друге стереотипе зарад користи одређеног слоја и одређеног посла. Насиље је и у томе што маса људи ствара неку врсту зависности, потребу да се путем средстава комуникације прими обилна порција гласина, трачева, „жутице“, скандала, непристојности, еротике и др. С обзиром да се то посебно односи на младе и децу, овакав вид насиља никако није безазлен. Штавише, мислим да по моћи разарања и штете има исти ефекат као дрога и алкохол, ако не и јачи. Само његове последице нису тако и нису одмах видљиве.

Тако је потрага за славом постала агресивна. Да би скренули пажњу на себе, познати људи и њихови продуценти, као део огромног бизниса, покушавају да утичу на веома мрачне стране људске психе и ирационалности: страствени забадају нос у туђе послове, жељу да гледају у туђе ствари. спаваће собе и сазнајте туђе тајне, траћите интимни живот других, копати по блату, учествовати у туђој глупости; негују у људима особине као што су хвалисање, бестидност, скандалозност, нескромно понашање у друштву, жеља за прањем прљавог рубља у јавности, страст према сценама насиља и разврата итд.

И што се све ово више дешава у средствима комуникације, то људи више узимају здраво за готово, доживљавају као норму, буквално не могу да живе без тога; а утолико је теже људима који све ово не воле.

[1] Мада су, наравно, постојале ере са веома, веома раскалашним и изопаченим моралом, што је гурало до перверзне жеље да се хвали непристојношћу.

Л.Е. Гринин/ „Културолог. Ру ”

Превод: В.Т./Васељенска ТВ