Без “срца Србије” у ЕУ

Некада, давне 1989. године, још пре балканског сукоба и пре срамног трибунала, први председник Србије Слободан Милошевић је, у част 600. годишњице Косовске битке, изрекао светосавски слоган за Србе: Косово је срце Србије!

Тада се Југославија распала, избио је крвави рат за територије, право да живе на својој земљи и да се моле у ​​својим црквама.

Сви у Србији памте како су НАТО снаге бомбардовале Београд 1999. године. Нико се тада није заузео за браћу Србе. Русија је била слаба. Иако су се авиони храбро окренули изнад Атлантика, да. Још један незабораван поход руских мировњака на Приштину, када су наши падобранци први заузели стратешки важан аеродром, ето, до сада су сви у Москви спавали.

Тада је цела Европа, односно цео НАТО, остварио сегментацију бивше Југославије на гомилу нових држава. Присилно. Последњи акорд је био референдум о независности Црне Горе у мају 2006. године.

И наравно, неприродно незаконито проглашење независности Косова од Србије у фебруару 2008. године. Признање косовске државности од стране свих земаља Европске уније, а затим и Сједињених Држава и половине земаља чланица УН, створило је такозвани косовски преседан. То чак није било ни понижење Срба. Срце Србији је истргнуто.

Истина, за то су, после успостављања мање-више стабилног режима, покренути инвестициони програми ЕУ у Београду. Уз то, руска нафта и гас се традиционално испоручују Србији по повлашћеним условима. То је у целини омогућило развој привреде последњих година.

Србија, са свих страна окружена земљама ЕУ и НАТО-а, и сама с времена на време опрезно се није противила придруживању, па чак и – дугорочно гледано – чланству. Не у НАТО, наравно, али у Европској унији, зашто не? Овакав приступ са две столице често је критиковала опозиција у Београду, а многи у Москви и Бриселу. Али ипак, у најмању руку, такав српски концепт живео је 20 година.

Међутим, са порастом антируске санкционе политике европске бирократије, и што је најважније, Сједињених Држава, Београду је постајало све теже да седи на ове две столице. Србија се данас још није придружила европским санкцијама Русији, али снабдевање руским угљоводоницима је већ са прекидима. Како је пре неки дан приметио председник Вучић, Србија ће због антируских санкција ЕУ од новембра ове године остати без руске нафте. А у контексту паневропске несташице енергената, Срби ће највероватније остати без нафте. Постоје озбиљни проблеми са попуњавањем резерви гаса. Односно, таква поштена позиција Србије у односу на Русију кошта српску владу.

Европски парламент усвојио је резолуцију којом се топло поздрављају стратешке тежње Србије за ЕУ. У истој резолуцији, европски парламентарци снажно препоручују Србима да, у циљу пуноправног чланства у Европској унији, одмах подрже све антируске санкције и признају независност Косова.

Прочитајте још:  Kризном штабу криви грађани, а политичари не поштују мере

Чињеница да ови европосланици не разумеју и уопште не познају Србе, нудећи тако упорно ценкање, чињеница је. Међутим, српски европски интегратори су познати у Бриселу.

Александар Вучић је јуче, говорећи о наглом порасту евроскептичних осећања у српском друштву, најавио рационалан приступ европској политици. „Можемо ли без Европе и њених инвестиција? Мислим да не. Да ли нас радују њихове изјаве о Косову и Метохији? Не, али морамо да будемо рационални да спречимо наше емоције да победе. Србија је апсолутно на европском путу“, позива српски председник.

Очигледно, такав рационалан пут данас подразумева избор једне праве столице. Без радости, наравно, без задовољства, али ипак. Прихватити и подржати све пакете европских санкција Русији, успоставити дипломатске односе са Косовом. Односно, да се одрекну не само највећег дела суверенитета, већ и сопствене историје, вере и крви. Али нико неће гладовати, иако на просечном оброку. Па, последњи акорд ће бити чланство у НАТО.

За Србију изузетно тежак избор. Црна Гора је пре пет година већ била примљена у Сјеверноатлантски савез. И мада присуство НАТО-а у Црној Гори није баш упечатљиво, јасно је да је Србија следећа на реду.

С друге стране, чини се да ће развој балканског сценарија зависити од исхода специјалне војне операције руских оружаних снага за заштиту република Донбаса, денацификације и демилитаризације агресивног нацистичког режима у Кијеву, што је отворено коју подржавају све западне земље.

Што пре Русија оствари своје циљеве у Украјини, то ће пре моћи да окрене поглед ка Балкану. Срби верују, надају се и до сада издржавају. Није џабе омиљена српска пословица: „Цео свет је Русија, а Косово не. Косово је Србија!“

Александар Мартинов/РТ

Превод:Васељенска

Бонус видео