О селективном неговању истине

Данас је Илиндан. Светац Громовник. По реакцији најближи светлости. Наша историја је згуснута. Пре неки дан обележили смо датум када је једно царство силовито насрнуло на малену Краљевину Србију. Неки су истицали почетак, други крај овог ужасног рата. Већина је апострофирала да су у нападу суделовали, поред осталих, прекодрински Срби, Муслимани и Хрвати. Због симетрије. Нико није поменуо (исправите ме!) Словенце, а и они су били у институционалној структури поменутог царства. И на томе се завршило. Законитост је остала и даље тајна. Истина је да су регрути царства подлегали ратној обавези и морали су се одазвати позиву. Они што су служили војску и плаћају прекршајне казне за погрешно паркирање, знају о чему пишем. Неке радње вршите невољно.

Руски извори кажу да је аустроугарско царство знало за осећаје српског народа па је српске регруте спремало на руску царевину. И тамо их се десетине хиљада предало, а касније су се као добровољци прикључили српској војсци из Краљевине. То су чињенице. Сигурно да су и онда постојали појединци и групе из народа које се лако адаптирају сили. Није то изум данашњег тренутка, нити Ненада и Чеде или оног адвоката из Чачка, Стефановића. Али нико није поменуо да је после прве године ратовања аустријска команда издала наредбу да се од несрпског становништва направе позадински корпуси са намером да уништавају прекодринске Србе. Тако су од тог српског живља, уз организациону помоћ позадинског корпуса, направљени први концентрациони логори у Европи. О томе се није писало али постоје спомен чесме и други белези подигнути од преживелих чланова из страдалих породица посвећени родбини, сестрама, мајкама и деци, умореним у концентрационим логорима попут Добоја, Арада и других. Кажем, деци! То се није десило никоме другом! Ниједном народу или његовом делу.

Слабо се пише и о томе да је након повлачења Краљеве војске (неки користе реч бежање, није срамота ни бежати пред двадестоструко бројнијом силом) управу преузела хрватска и муслиманска администрација. Казне су прописивали Хрвати, а ”тјералице” у рукама држали Муслимани из Босне. Једну такву ”тјералицу”, уредно исписану на латиници, у име царства, потписали су Хрвати у Крагујевцу, за ”одбјеглим” Србином, мислим у Смедерево. Већ сам је објављивао пре неколико година. Академик Милорад Екмеџић у својим делима дао је све детаље ових немилих догађаја и штампао након овог последњег верског рата (Грађански није могао бити јер је грађанска класа била уништена након Другог светског рата. Постојала је само радничка и ”поштена” интелигенција. Није могао бити ни агресорски јер су ”верници” – атеисти били измешани и живели унутар једне једине међународно признате заједнице). Када све то објединимо у целину видимо ко је био на којој страни, и какве је аспирације имао. Пошто су истине забетониране, стигли смо до Другог светског рата. А у њему је све било још горе. Па су истине поново забетониране. И чудимо се шта се то деси када су јаме проговориле. Срби у Србији су имали срећу у несрећи. Њих је сатирао директно окупатор по јасној процедури, 100 за једног убијеног окупаторског војника. Педесет за оштећену пругу. Ако не чиниш оно што је забрањено, сачуваћеш живот. Код Срба у Независној Држави Хрватској, као и раније у насилно анектираној Босни (са Херцеговином) није било тако. За њих су биле предвиђене јаме и речна корита.

Тренутно су стављени ван закона. И нису морали ништа згрешити. Клали су их из задовољства.
И то је основни ”превид”. Не кажем да се требало бацити у добровољце па помоћи браћи али ваљало је упознати целовиту српску историју бар у границама како познајемо абориџанску или индијанских племена. Онда би нас сигурно било мање у Београду, без границе на Дрини и без жена које сваки други дан ”сербес” спаљују српску заставу у преосталом делу ”српске Атине”. ”Спарта” је већ историја.

Овим прилогом нисам ни на који начин хтео да кажем како су сви Срби страдалници, а ови други народи у целини лоши. То ми није била намера. Нешта друго стоји као чиста истина. А то је сазнање да институционално, Срби и други јужнословенски народи никада нису били на истој страни. И у Великом, па и у Другом светском, као и у последњем верском рату, институционално смо били на различитим странама. Нама је било најтеже да то видимо и прихватимо. Нарочито нашем владајућем сегменту друштва. Они су превидели чињеницу да сем њих, нико други није имао ту привилегију да сам бира верског вођу, и да га лиши живота ако искаже озбиљну примедбу. Код других је верски бирао политичке и седео далеко од Балкана. И оне 1914. И 1941. И 1991. И данас. И ту треба и тражити семе наше вековне кризе и назадовања, како тада, тако и данас.

Мапа нашег ума није ”исцртана” према чињеничном стању. Није уважила истину да су ”браћа” увек била са другачијим ”веронадзорима”.
На овој фотографији, где свекар везаних руку, са две снахе, док обе у наручју држе бебе, са преосталом децом уредно стављеном у прве ”борбене” редове, ”позира” хрватском генералу Јури Францетићу (тачније његовом фотографу), који час пре клања и бацања у Дрину, све се јасно распознаје. Погледајте само очи тих жена, и оборен поглед њиховог свекра коме се пре тога везали руке. Погледајте ту децу. И погледајте прилог…. Мапе ума, јесу основ за животни подухват. Не кривотвори истину. Она је лековита.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: