Синиша Љепојевић: Ко је власт у Србији?

Неизвјесности и узнемиреност поводом најављеног европског фестивала ЛГБТ популације, који би требало да буде одржан у Београду од 12. до 18. септембра ове године, још су једном наметнуле питање – ко влада Србијом и ко је заиста власт у Србији?

И кога представља власт у Србији? Грађане који су је бирали или интересне групе бриселске бирократије?

Предсједник и Влада Србије су, послије излива незадовољства већег дијела јавности исказаног на протестним литијама у Београду, објавили да је европски ЛГБТ фестивал, познат као Европрајд, отказан. Саопштено је да не постоје услови за одржавање Европрајда. А онда је, нешто касније, стара-нова премијерка Ана Брнабић рекла да је то, у ствари, више молба. Одмах се појавила сумња да ли је то заиста тачно или је само маневар да се умири јавност.

И по већ познатом сценарију, одмах су кренула безимена саопштења из Брисела како је то, забрана, немогуће и илегално. Услиједили су притисци, али на нижем нивоу. Другим ријечима, нису толико важни, али је проблем што је већина медија у Србији дала тим нижим нивоима велики публицитет. У Београд су стигли посланици Европског парламента Виола фон Крамон и Тери Рајндке. Па је онда с њима Ана Брнабић одржала тајни састанак, коме су присуствовали и организатори Европрајда.

Послије тога су организатори саопштили да ништа није отказано и да ће све бити како је планирано. Биће и шетње улицама Београда. Они очекују да ће само из Европе доћи око 15.000 људи. Свој долазак најавило је и шест премијера, камарила из Брисела и неизбјежни западни амбасадори. Отварање програма требало би да буде у Народном позоришту у Београду.

Организатор је Европска асоцијација организатора прајд манифестација (Еуропеан Приде Органисерс Ассоциатион) и њена представница Кристин Гарина такође је потврдила да нема отказивања, а то свакодневно говоре и локални организатори. Они чак признају да је већина грађана Србије против тога, али то, кажу, није ни важно, јер ваљда је европска демократија диктатура мањине. Они чак тврде да је отказивање противзаконито, јер је у супротности са Европском конвенцијом о људским правима, а Србија је европска нација.

А онда предсједник Србије донекле мијења позицију и наговјештава да ће бити одржани програми у затвореним просторима, али неће бити шетње. И чак тврди да неће бити промјене те одлуке па да га зову и Бајден, Путин, Зеленски и чак Ердоан. Какве то везе има?

Огласио се и извјестилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик, који тврди да ће све бити како је планирано и да ће он лично доћи на Европрајд.

Да ли су заиста власт у Србији Виола фон Крамон и Владимир Билчик, тај безначајни политичар из Словачке.

И, наравно, тренирање власти странаца над Србијом није могло проћи без америчког амбасадора у Београду Кристофера Хила. Овога пута он је отишао корак даље и тврди да Србија “МОРА” да се прикључи Западу и чак НАТО-у. А то значи и Европрајд.

Он каже да “нема никакве сумње” да Србија мора да се окрене Западу и то “мора” да уради због своје дјеце и из свих других могућих разлога. Поновио је стари “аргумент” јер “многи млади одлазе на Запад, а не видим да одлазе на Исток. Стога мислим да је прилично јасно куда Србија жели да иде”. Тиме је потврдио да је стимулисање младих да одлазе у западне земље у основи западни пројекат.

И опет је поновио стару мантра да Америка “цијени Србију као партнера и да подржава њене аспирације да постане пуноправна чланица ЕУ”. Хил чак тврди да је Србија пријатељ и партнер Америке. И плус: “Ја бих волио да видим да Србија, наш пријатељ и партнер, једног дана можда донесе одлуку о прикључењу НАТО-у.”

Око дешавања у вези с Европрајдом Хил је потврдио да ће и сам “у неком својству” бити тамо.

Изгледа да Американци заиста мисле да су грађани Србије будале. Али, да ли више ико, изузев плаћене мањине, заиста вјерује у ријечи америчког амбасадора, било којег.

А који је то Запад о којем говори Хил?

Можда је за илустрацију занимљива изјава министарке спољних послова Њемачке Аналене Бербок да је за њу важније да Берлин одржи обећања дата Украјини, него шта о томе мисле њемачки гласачи, значи, њемачки грађани. “Ако сам обећала народу Украјине да ћемо бити уз њега онолико дуго колико буде потребно, онда желим да одржим то обећање. Без обзира на то шта мисле моји њемачки гласачи.”

Па кога она представља? То је западна демократија. Није важно шта мисле грађани, гласачи. Али, народ каже “можеш колико хоћеш, али не можеш докле хоћеш.”

Као сљедбеници “европске демократије” тако, као и Аналена Бербок, мисле и организатори Европрајда, за њих није важно шта мисли већина грађана Србије. И у томе, како изгледа, имају подршку званичног Београда. Већина медија у Србији је прозападна и европрајдаши их користе за агресивне нападе на сваког онога ко нешто каже против тог фестивала. Када су прије десетак дана биле прве београдске литије против Европрајда, они су чак тврдили да их је организовала руска обавјештајна служба. Другим ријечима, Европрајд је политика, а не људска права. Траже толеранцију за себе, а агресивно су нетолерантни према другима.

Треба, међутим, имати у виду да је и сама власт Србије у великој мјери одговорна за насталу ситуацију око Европрајда. Већ годинама у Београду се одржавају ЛГБТ шетње, једном годишње. Али ово је европски ЛГБТ једнонедјељни фестивал. Србија је домаћин “европској сексуалној мањини” и то је први пут да се тај фестивал одржава изван ЕУ. Да ли је то заиста потребно Србији?

Србија се, међутим, још 2019. године кандидовала да буде домаћин Европрајда 2022, али то нико у Србији није знао. Кандидатуру је пратило и тек сада објављено писмо премијерке Ане Брнабић у коме изражава пуно подршку Владе Србије тој кандидатури. Сама Ана Брнабић је припадник ЛГБТ популације и њено писмо је на неки начин и сукоб интереса, јер она је и лично заинтересована за промоцију те сексуалне мањине. Али, ако се знају односи у власти Србије, она то ипак није могла да уради без знања других, важнијих од ње. Нови градоначелник Београда Александар Шапић је, међутим, изјавио да држава нема ништа са Европрајдом. Испоставило се да је то лаж, а чим се лаже, онда има много сумњи. Све се, међутим, крило од јавности и тек у јуну ове године сазнало се да ће Београд бити домаћин Европрајд фестивал. И тада су почела комешања и протести јавности.

Букнуло је велико незадовољство у већем дијелу јавности и на првим београдским литијама против Европрајда је било око 25.000 људи који су поручили да је Европрајд увреда за Србију. Друге су заказане за 11. септембар и очекује се и већи број људи. Занимљиво је да врх Српске цркве ћути иако је Синод поздравио “отказивање” које су објавиле власти. На литијама је било доста монаха и свештеника, а Патријарх је тог дана “побјегао” у Херцег Нови на вечеру са Дританом Абазовићем.

Укупно стање у друштву је заиста напето па се намеће питање зашто је та ЛГБТ демонстрација уопште потребна Србији не само у овом тренутку, него уопште. Кажу, то је европски пут. Али, заиста, да ли ико нормалан може да вјерује да само хомосексуалци, лезбијке и они који не знају шта су могу Србију да уведу у Европску унију, ако такво што више уопште и постоји?

Постоји и план да се цијели програм Европрајда претвори у агресивну политичку подршку Украјини и у излив мржње према Русији, као што је то било на свим европрајдовима овог љета у Европи. И зато је Бриселу то веома важно, да то буде у Србији, земљи која није увела санкције Русији и која има избалансиран став према украјинској кризи. Није ту, дакле, ријеч о ЛГБТ особама, него о политичком пројекту понижења и увреда. Да ли је то потребно Србији?

Када се све то узме у обзир, од бијеса већине јавности до политичких демонстрација ЛГБТ активиста, онда укупна ситуација заиста постаје опасна. Тога су, наравно, свјесне и власти Србије, али, како сада стоје ствари, оне нису власт у својој земљи. То је европски пут.

Велики дио јавности у Србији је забринут, и у ствари уплашен, да би фестивал ЛГБТ Европе могао бити и изговор и “прилика” за неку нову инфекцију, нови биолошки напад на Србију. Прво, познато је да велику већину инфицираних мајмунским богињама чине мушкарци хомосексуалци, а уз то могуће су разне друге инфекције. Јавност се већ бомбардује вијестима да се вратио вирус корона па сад и мајмунске богиње. Утолико прије што је у Србији већ скоро масовна инфекција вирусом Западног Нила. То се, међутим, у јавној комуникацији углавном крије, о томе се не пише, али је болест присутна. Колико је познато, и то је вјештачки, лабораторијски вирус, највише развијан у америчким биолабораторијама у Грузији. И откуд сад у Србији?

Србија је прије неки мјесец потписала и нови споразум са Свјетском здравственом организацијом, чиме је на неки начин препустила свој здравствени систем тој организацији, коју многи у свијету оптужују за ширење инфекција и посебно за наметање лијечења која су углавном не само неефикасна него и у супротности за интересима здравља. Та организација је у ствари један од инструмената западног биолошког рата. У Великој Британији, на примјер, вјерује се да су многи људи умрли од вируса корона баш због начина лијечења који је прописала Свјетска здравствена организација. И у Британији се одавно не примјењује протокол лијечења Свјетске здравствене организације.

И ситуација са инфекцијама, од короне до вируса Западног Нила, намеће питање – ко је власт у Србији?

У општем политичком и економском хаосу на Западу, који симболизују околности кризе у Украјини, лудило постаје све веће. Умјесто суочавања са реалношћу, водеће западне земље све више тону у самодеструкцију и доносе све неразумније одлуке. Међу њима се издваја најновија одлука земаља Групе 7 да купују руску нафту и гас по цијенама које оне одреде, а не тржиште. Гдје, у којем свијету живе ти људи? То вам је као када уђете у продавницу и хоћете нешто да купите, продавац вам каже цијену, а ви кажете не, ја ћу да вам дам колико ја желим.

А ко је уопште Група 7? И о чему она уопште може да одлучује? Од седам земаља, њих пет су најзадуженије земље на свијету и како онда оне могу да одређују услове? Резултат те одлуке је нови скок цијена на тржиштима, а све ће да плаћају грађани тих земаља. И до када то може тако?

Цијелу игру води Америка и у ствари њене приватне компаније које тргују гасом и нафтом. У Европи је, на примјер, гас десет пута скупљи него у Америци и америчке компаније на једном танкеру течног гаса испорученог Европи зараде око 100 милиона долара. Само на једном танкеру. То у великој мјери објашњава и америчку политику поводом Украјине. Европа у тој политици полако нестаје.

Синиша Љепојевић / Независне

БОНУС ВИДЕО: