Крај људског рода у нанотехнолошкој ери?

Крај људског рода у нанотехнолошкој ери? – Прошло је 16 година од када сам изговорио ове речи. Тада сам се борио против увођења нано технологије без одобрења грађана и без начина да се контролише могућа крађа идентитета.

Упозоравао сам на могуће будуће ратове. Сада смо у једном од њих. Крију се предлагачи погубних идеја. Нанороботи уобличени у дронове су главно оружје. Рат са дистанце је технолошки савршенији од агресија на Савезну Републику Југославију. Занимљиво је да су у вези са Србијом на сцени иста лица: Џозеф Бајден, Кристофер Хил… Био би ту и Ричард Холбрук да није 2010. умро. Објавио сам своја предвиђања у књигама Нестанак великог брата 2012 (објављена 2007.), … Или нас неће бити (објављена 2008) и Нестанак великог брата (други издање, објављено 2017.). Прочитајте дискусију и бар 93. страницу наведених књига, биће вам јасније.

Крај људског рода
у нанотехнолошкој ери
Машински факултет, Београд, 14. децембар 2006.
– дискусија –

Људски род, са својим постигнућима, тај „цар природе” а можда и космоса, по свему судећи, ускоро ће престати да постоји без трага. А у човеку и природи је све хармонично, све је замишљено и саздано тако да човек може да живи, не доводећи своје окружење и себе до таквог жалосног стања. Човек не користи ни половину својих могућности , то постаје све очигледније, и све чешће се спомиње. Иако, по својој суштини није успео да постане потпун, чак ни физички, човек настоји да се сулудим идејама и намерно пробраним сценаријима самоуништи.

А шта рећи о моралу? Сва расуђивања, углавном, остају на папиру, а на делу човеку је потребан титански напор да би превазишао своје егоистичке и похлепне пороке, и то му никада потпуне не успева. Може бити да то зависи и од његовог физичког стања, од комуникације с природом, којој тако мало поклања пажње? Тако је човек постао паразит на телу природе, „разбојник и убица”, како је говорио Порфирије Иванов. Стога, се од њега и не очекује да изгради у себи неку моралну чистоту, неку снажнију духовност, будући да је начин његовог постојања у корену неморалан и недухован у односу према природи и цивилизацијским тековинама. Да, на почетку 21. века већ је свима знано да је планета при крају свих ресурса, а ништа није учињено да се размишља квалитативно уместо квантитативно, на шта су на време упозоравали умови попут Пола Валерија, Томаса Мана, Карла Сфорце и Луиђи Пирандела.

Питање морала пред технолошким новинама више се не поставља. За штетне последице људских активности у природи, у односу према минералима, биљкама, гљивама, инсектима, животињама и према човеку као хармоничним деловима космоса проглашавају се одговорним начин производње, несавршена технологија, проблеми социјалног устројства, а скоро ништа из неморалности самог човека у том односу. Он сматра такав начин живота једино могућим. Како је „мислио” о (зло)употреби нуклеарне енергије, тако мисли о електромагнетним зрачењима, комуникацијама, мобилним телефонима, микрочиповима, микроталасном оружју, нано роботима и уопште о свим изумима.

С обзиром на то да су сада све ређи прави интелектуалци, чини се да човек стоји немоћан пред сопственим наумима, заправо неумима. Када се каже да нема интелектуалаца мисли се на истину да је интелектуалац умно моћан, образован (што аутоматски значи моралан) и истинитим информацијама обогаћен човек Превазиђено је мишљење да интелигенцији као друштвеној елити припадају сва лица која су завршила високе школе. Интелигенцији не припадају људи који су похлепни и, како се устаљено каже прагматични, односно „сналажљиви” људи, него они чији су ум и знање залог да ће цивилизација коју предводе имати извеснију и бољу будућност. Од њих се очекују одрицања и жртве, они обележавају своје време. Остали школовани људи само су успешно репродуковали знање на испитима не би ли се домогли положаја с којих слежући раменима беспомоћно саучествују у самоуништењу људског рода.

Препуне су институције и скупштине школованих људи који мисле само на себе и највероватније на своје породице и најближе потомство, остали људи за њих су само део средине у којој живе. И када су уверени да свет иде у суноврат размишљају само о својој барци спаса, рачунајући да ће повећањем моћи и иметка имати услова за њену изградњу. Тако васпитају и децу. Не пада им напамет да оставе нешто будућим покољењима, крадући плодове са дрвећа живота, знања и мудрости.
Такви одлучују о нашој судбини и судбини наших потомака., када је реч о увођењу нанотехнологије у свакодневицу.

Како имам намеру да напишем књигу под насловом „Како убити ‘великог брата’ а не постати убица” (реч је наравно о рату на нивоу симбола), навешћу само неколико феномена који су значајни за однос према непромишљеном или можда веома перфидном и подмуклом поступку увођена нанотехнологије без знања и пристанка обичних љиди – грађана. Прво, тај процес је прикривен. Друго, убрзан је. Треће, нико га није објаснио грађанима. Четврто, приказују се само позитивни ефекти и то после разоткривања намере да се народ обмане. Пето, нико не одговара на питања као што су: ко је предлагач увођења најсавременијих технолошких решења у једну од најсиромашнијих земаља Европе баш сад, ко је и од кога добио или узео новац за пројекат ИД картица, зашто је закон о личним картама усвојен после куповине система за контролу грађана, зашто се ускраћују уставне слободе без предвиђене правне процедуре, где је нестала транспарентност демократске власти, зашто се прети грађанима изолацијом и глобом уколико не носе уз себе оно што не желе (било какве картоне и личне карте), зашто се не поштује светосавски животни принципи у народу чији школски систем носи симбол Светог Саве, итд?

Зар је могуће да данас треба некоме објашњавати у каквом свету живимо. Шта, на пример, значи да CIA креира шпијунски систем користећи Wikipedia софтвер? Да ли постоји још неко ко не зна да су сви софтвери Microsofta под непосредном контролом Америчке агенције за националну безбедност? Да ли је могуће да су сви заборавили да је у најважнијим планетарним документима као што су Заједничка визија 2010, 2015 и 2020 записано на који начин ће администрација САД обезбедити америчку хегемонију у следећих пар деценија, или да ЦИА располаже буџетом већим од 27,7 милијарди долара годишње?

Када се претходним подацима додају подаци о порасту броја становника, нестајању најважнијих планетарних ресурса, биљних и животињских врста, историјски убрзаном времену, повећању енергетске резолуције и променама вибрација у Сунчевом систему, јасно је да ће ближа будућност на, од мегакапиталиста опљачканој, планети бити драматична.

Србију, нове власти подмећу под механизам који исцрпљује економску, војну а самим тим и политичку моћ. Чине то на рачун изгубљеног рата против најјаче војне силе света, коју су на српски народ упутили поменути мегакапиталисти. Из наведених разлога, и због „беле куге”, Срби су на путу да биолошки нестану и да, при том, у последњим годинама свог постојања буду потпуно поробљени, обесправљени, бестијализовани и буквално физички жигосани. Не постоји ниједан доказ да се то неће догодити, будући да српски политичари и не покушавају да одлучују на основу проверених истинитих података, већ на основу инструкција добијених од дојучерашњих непријатеља, уколико уопште о нечему одлучују.

Ко зна колико новинара ради за Централну обавештајну службу од када је њен бивши директор Џон Дојч изјавио: „CIA има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представи као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство.“ За портпарола НАТО-а уместо Џејми Шеја постављен је 4. октобра 2000, Марк Лејти, новинар Би-Би-Сија. Био је то очевидан доказ спреге војне, политичке и информативне елите, али би било занимљиво да се сазна која га је институција предложила и ко у тој институцији.
Зар постоји неко ко сумња у то да највећа обавештајна сила света има своје људе неометано распоређене у српске државне институције. Уосталом, многи су „Срби“ школовани за сараднике. Све подсећа на ефекте напада на СССР планираног на основу Директиве 20/1 Савета за националну безбедност САД, усвојене 18. августа 1948. године. У тој директиви, између осталог пише:

„Завршиће се рат, све ће се некако регулисати, организовати. Ми ћемо бацити све што имамо – сво злато и сву материјалну снагу на превару и обмањивање људи… Људски мозак и свест људи, способни су за промене. Посејавши тамо хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним и натерати их да верују у те лажне вредности. Како? Наћи ћемо своје истомишљенике, своје савезнике у самој Русији. Кроз епизоде ће се одигравати грандиозна трагедија погибије најнепокорнијег народа, коначног, неповратног гашења његове самосвести…“. (Директива је интегрално објављена у САД 1978. године, у зборнику „Уздржавање. Документа о америчкој политици и стратегији од 1945-1950. године“ и у књизи Владимира А. Лисичина и Леонида А. Шелепина под насловом Трећи светски информативно-психолошки рат).

Ту се крије одговор на питање како је онда могуће да неко са стране одлучује о томе ко ће бити генерал у српској војсци (Војсци Србије), да страни генерали шетају кроз српске војне институције без пропусница, да новинари и чланови тзв. невладиних организација обилазе јединице на ватреној линији и строго чувана командна места, да нестају досијеи из Персоналне управе, итд. Више се не зна, да ли новинари информишу, застрашују или припремају пучанство. Зато се не треба чудити што су новине препуне наслова: Камере (више од 200) покривају сваки ћошак београдског аеродрома „Никола Тесла“; Све вас види свемирска полиција; Врх евро-бирократије неуспешно покушао на мала врата да уведе биометријске личне карте; Све више крађа електронски складиштених података; ДНК база података у Великој Британији претвара нацију у скуп осумњичених; Микрочипови у аутобусима, на аутомобилима, у наушницама…

Намеће се питање зашто се размишља о увођењу ванредног стања на целој, огромној територији Европске уније, осим ако није реч о потреби присилног увођења општег надгледања у корист „Великог брата“, под изговором безбедности, али чије безбедности? Бар је свима јасно ко гине у ратовима за рачун имућних.

Шта се крије иза чињенице да имућни надгледају себе и сиротињу и што свако плаћа своје надгледање? Хоће ли држава ослободити микрочипова сиромахе који живе осамљени у забитима? Чија је идеја да се обичним људима саопшти садржај пројеката којим се ускраћују уставне слободе већине људи (цитирам): „Сврсисходност и прихватљивост чиповања, праћења и проналажења путем уређаја за праћење, користиће статичне и мобилне вишеструке сензоре који повећавају способност проналажења, препознавања и праћења мобилних објеката, добара и људи, укључујући и ‘паметну документацију’ (биометрију, аутоматске чипове с позиционирањем), као и даљински управљану технику обраде података.“

Србски „европејци“ за шаку долара, од које само они имају користи, продајом дедовину и очевину доводећи народ на беспуће, јер нико не даје новац неповратно ни најрођенијима, а они очекују финансијску подршку за систем који не функционише нити је интерес других да проради..
С друге стране, из истих разлога, свет се приближава тоталном рату. После ера материје, енергије и информатике, наступа обједињујућа ера нанотехнологије. У ратним дејствима биће примењивана савршена механичка оружја, све врсте енергија, суперкомпјутери, сателити и нанотехнолошка оружја.

Сједињене Државе планирају да до 2020. године изграде нову економску грану на бази нанотехнологије с обртом око 15 милијарди долара и запошљавањем више од два милиона радника. Претпоставља се да ће САД 2008. године располагати првим бојевим нанороботима. Дакле, свет је пред новим искушењем. Уколико се нанотехнолошка улагања усмере према војној сили биће то понављање историје и скоро сигурно ће личити на крај Другог светског рата, али са трагичнијим последицама. Могао би то бити и крај људског рода.

Светозар Радишић

БОНУС ВИДЕО: