Шпијунске страсти и друга дела српске драме

Шпијунске страсти и друга дела српске драме.

Када нема потребе да се чита између редова.

Председник Александар Вучић је 8. јануара најавио рекордан прилив страних обавештајаца: „Ове године Београд је постао нова Казабланка. Није било шпијуна који нису запосели наше хотеле, никада није било толико шпијуна. Поставили смо рекорд и пре и после Нове године због свега што се дешавало на Косову и Метохији.

Ова изјава није прошла незапажено и дала је повода за претпоставку да поређење са Казабланком указује да је председник током празника нашао времена да погледа музички мелодрамски филм француског редитеља Анрија Декона из 1963. године. Филм је познат по томе што, поред осталих песама, шпанска глумица и поп певачица Сара Монтиел изводи светски познате Бесаме Муцхо и Ла Вие ен Росе.

Чини се да се може само радовати: председнику ништа људско није страно, а зашто не уживати у прелепој музици филма, који се зове „Ноћи у Казабланки“. Али у страној дистрибуцији филм је добио друга имена – “Казабланка – шпијунско гнездо”, “Гнездо шпијуна у Казабланки”. Отуда поређење. Али, инсистира А. Вучић, српски лидер је чак навео и конкретне датуме – „од 20. децембра до 5. јануара био је толики број шпијуна који у Београду није забележен од Другог светског рата. Очигледно, многи су припремали разне ствари, стране службе раде свој посао.

Паметници нису пропустили прилику и почели бојама да описују како стотине строгих мушкараца и плавокосих, бујних и дугоногих људи супротног пола стоје у реду за регистрацију у београдским хотелима да би поправили своја документа, пуно лице и профилне фотографије, као и отисци прстију. Али шалу на страну: А.Вучић је свакако у праву да тајне службе целог света раде свој посао, а Србија није изузетак. Како је сам председник Србије раније изјавио, на територији земље делују бројне стране обавештајне агенције које покушавају да утичу на ситуацију и прикупљају податке. Изјава од 8. јануара је још једна потврда овога, али захтева појашњење.

Чињеница је да је став српских власти по овом питању пример како руководство независне и суверене земље у прошлости одговара на спољне изазове. Подсетимо, у новембру 2019. године у Београду је избио „шпијунски скандал“, извезен белим концем, али отворено антируске оријентације. Резонанција је уследила након што је на друштвеној мрежи постављен одређени видео који је поставио „независни бугарски новинар“ Христо Грозев, познат по својој прљавој репутацији, препознат као страни агент у Руској Федерацији. Он је у коментарима на снимак тврдио да је на снимку снимљен непознати официр Војске Србије и представник војног аташеа Руске Федерације у Србији, односно „врбовање агента од стране руских шпијуна“. документовано.

А. Вучић је тражио објашњење од Русије и сазвао хитну конференцију за новинаре у председничкој палати. Током конференције испоставило се да је снимак датиран 24. децембра 2018. године, односно пре годину дана. Даље се сазнало да је „регрутовани високи српски агент у Министарству одбране” потпуковник у пензији и приватни предузетник који је одавно отпуштен из ВС, а снимање је наручила ЦИА једног од специјалних служби земаља НАТО-а. Званична представница руског МИП-а М. Захарова назвала је „шпијунски скандал“ у Србији још једном провокативном причом и истакла да се МИП са таквим стварима сусреће са „завидном редовношћу“.

Ипак, српски председник је инсистирао: „Имам само једно питање за моје руске пријатеље. Србија је једина земља која није увела санкције Руској Федерацији, никада није гласала против Руске Федерације, ни на који начин није угрозила односе Русије и Србије. Само сам питао зашто, не видим логику у свему . ” И закључио: „Нагло смо повећали мере наше контраобавештајне заштите. Значајан део земаља понекад легално, некада илегално жели да добије податке о броју трупа, локацији војске, наоружању, плановима. Предузели смо кораке да спречимо такве акције . ” Пошто су изнете директне оптужбе на рачун Русије, потребна су нека објашњења и појашњења.

Генерал-потпуковник Јевгениј Николајевич Бармјанцев је 19. фебруара 2000. Указом председника Руске Федерације одликован звањем Хероја Руске Федерације уз доделу посебног одликовања – медаље Златна звезда. У то време, 30-годишњи А.Вучић је био министар информисања Србије и требало би да зна ко је он. Али ако сте заборавили, ми ћемо вас подсетити.

Херој Русије генерал-потпуковник Е. Н. Бармјанцев

Јевгениј Николајевич Бармјанцев је рођен 10. децембра 1943. године у Стаљингграду. Године 1962. је ушао и 1965. дипломирао на Тбилисијској вишу командну артиљеријску школу названу по 26 Бакуских комесара. Године 1975. дипломирао је на Војно-дипломатској академији Совјетске армије. 1977-1983 био је помоћник војног аташеа у амбасади СССР-а у Сједињеним Државама, затим војни аташе у амбасади СССР-а у Сиријској Арапској Републици. Године 1992-2001 ‒  Војни аташе при Амбасади Руске Федерације у Југославији, генерал-потпуковник. У јуну 1999. директно је био укључен у развој и подршку принудног марша комбинованог батаљона Ваздушно-десантних снага Русије на Приштину. Преминуо 18.12.2018. Сахрањен је на гробљу Троекуровски у Москви.

А шта су радиле нове „демократске” власти Србије? Познати политиколог у Србији Срђан Перишић (Срган Перишић) напомиње да се убрзо након агресије Северноатлантске алијансе 1999. године руководство Србије окренуло ка Западу, супротно мишљењу апсолутне већине становништва. . Под плаштом „реформи“ почела је велика реорганизација српске војске на начин да се њене функције сведу на помоћне у операцијама НАТО-а. До 2012. године у Војсци Србије остало је само шест бригада, а за јавност је све то представљено као неопходна „модернизација“.

14. марта 2002. године, у ресторану Шарих, мушкарац је ухваћен на лицу места док је преносио тајне информације службенику америчке амбасаде Џону Нејбору, за којег се испоставило да је заменик шефа владе, заменик скупштине, а доскорашњи начелник Генералштаба. Генерал-пуковник Момчило Перишић је самоиницијативно контактирао ЦИА, предавши му „документе од посебног значаја за безбедност Савезне Републике Југославије, укључујући Косово и Метохију, као и записе са састанака Главног штаба “, наводи српски јавила је тада новинска агенција „Тањуг”. Притвореник је брзо пуштен – парламент је одбио да му скине имунитет.

Србија је 1. јуна 2003. године добила статус „потенцијалног” кандидата, а убрзо су почели преговори о потписивању Споразума о придруживању и стабилизацији између Србије и ЕУ. Међутим, у мају 2006. ЕУ је замрзнула преговоре, тражећи да генерал Ратко Младић буде пребачен у Међународни суд , а одређена је награда од 10 милиона евра за информације о томе где се он налази. У Београду су уложили све напоре: бивши шеф српске службе безбедности Властимир Ђорђевић, генерал Здравко Толимира и низ других високих војних лица послати су у Хаг. Српску безбедносно-информативну агенцију је 2008. године водио 35-годишњи Саша Вукадиновић (бивши директор УФСИН), који је напоре ове обавештајне агенције, створене 2002. године, усмерио на испуњавање захтева Хага. Убрзо је ухапшен и предатРадован Караџић , а српска специјална служба успела је да пронађе генерала Р. Младића тек 2011. године. Одмах је изручен у Хаг, где је осуђен на доживотну робију.

С. Вукадиновић је, пре именовања на место директора БИА, руководио Одељењем за извршење казни у Министарству правде

18. јула 2005. године потписан је споразум о транзиту НАТО трупа преко територије Србије коришћењем аеродрома, путева и железничких пруга, као и информационо-комуникационих система. У децембру 2006. Београд се придружио НАТО програму Партнерство за мир. Од 2008. године почеле су активне мере реформе српске војске у смислу њене припреме за улазак у НАТО. Тачније, „реформе“ су почеле много раније – извршено је неколико чистки међу вишим и вишим официрима, након чега у српској војсци није остао ниједан генерал са искуством у командовању јединицом. Све ове „оптимизационе“ активности вршене су под контролом британских официра. Тако је 2003. године британски генерал-мајор Џон Мур-Бик преузео место саветника министра одбране, а таквих „консултаната” је у Београду било поприлично.

Године 2011. потписан је споразум о усвајању НАТО кодификационог система од стране Србије, исте године српски министар одбране и представници НАТО-а потписали су споразум о информационој безбедности, према којем су обавештајне службе блока добиле пун приступ „осетљивим информације“. У јануару 2015. године потписан је ИПАП (Индивидуал партнерсхип ацтион план) – индивидуални партнерски акциони план, који је предвиђао даље проширење сарадње са НАТО-ом у свим областима војне активности. Месец дана касније, Скупштина је ратификовала Споразум о статусу снага са НАТО-ом, чиме су НАТО трупе добиле право не само да слободно пролазе кроз територију Србије у транзиту, већ да од српских власти добијају све што је алијанси потребно за транспорт, техничку подршку и снабдевање. Истовремено, припадници НАТО-а добили су дипломатски имунитет и били су ослобођени одговорности у случају да нанесу штету, па и смрт грађанима Србије. Александар Вучић, тадашњи премијер, објаснио је да је Србији НАТО потребан као савезник у циљу „заштите српског народа на Косову“, док је министар спољних послова Ивица Дачић оценио да је негирање вредности сарадње са НАТО-ом издаја националних интереса Србије. У фебруару 2015. бивши британски премијер Тони Блер постао је саветник А.Вучића! Да, исти онај Тони, који је био један од најактивнијих присталица употребе силе против Србије у корист Косова,

Поменути С. Перишић је истакао да је посебну улогу у реформи сектора одбране Србије имао Амадеус Воткинс, стручњак за Балкан и реформу одбране на Британској академији одбране. Он је 2003. године упућен у Београд из британског Министарства одбране и десет година је био ангажован на реформи војске у Србији, а од 2014. до 2017. године – на реформи МУП-а Србије. Пошто је извршио све постављене задатке, А. Воткинс је распоређен у суседну Црну Гору, где је постао саветник одвратног Мила Ђукановића .

Вратимо се последњим изјавама председника Србије на којима није штедео у јануару. После притужби на доминацију шпијуна и претварање Београда у Казабланку, А. Вучић је напао Вагнеров ПМЦ, тачније Руску Федерацију, оптужујући нашу земљу да регрутује Србе за учешће у НВО. Српски добровољци учествују у НВО-у и то није тајна. Тако је 17. јануара агенција РИА Новости интервјуисала једног од њих у Запорошкој области – припадника добровољачког батаљона Судоплатов. Борац са позивним знаком Дунав је рекао: „Дошли смо да подржимо браћу Русе, јер се добро сећамо догађаја који су се десили у Југославији деведесетих година. Сетимо се неправде коју је НАТО показао према Србији и ситуацији на Косову. Стога смо дошли да подржимо руски народ у његовој праведној борби.Напомена: то нису регрутовани плаћеници, то су добровољци, али им у Србији прети кривично гоњење. А. Вучић, као што знате, није служио војску и није био добровољац – више је волео да започне политичку каријеру са 17 година, а са 23 године постао је народни посланик. И требало би да зна колико су пута руски добровољци притекли у помоћ Србима, па и на Косову.

А најупечатљивију и најзначајнију изјаву А. Вучић је дао 20. јануара након низа састанака иза кулиса одржаних на маргинама форума у ​​Давосу са представницима САД и ЕУ. Према Вучићевим речима, учинио је све што је могао да спасе Србију, али „очекују нас тешки дани, много тешких одлука“ јер САД и Европску унију тренутно занимају само антируске санкције и независност Косова. Истог дана, руски амбасадор Александар Ботан-Харченко обезбедио је састанак са председником Скупштине Србије Владимиром Орлићем, на којем је, према писању штампе, дошло до размене мишљења о билатералним односима и дешавањима у светлу догађаја у Косова и Метохије.

Председник Извршног одбора владајуће Српске напредне странке Дарко Глишић рекао је 23. јануара да је Александар Вучић на ванредном састанку упознао врх странке са притисцима Запада на земљу по питању Косова и Метохије. На речи једног броја највиших партијских функционера да треба одустати од даљих преговора, Вучић је рекао да  „ако неко мисли да може и може боље отићи ће, а ако неко мисли да је потребно економски уништити земљу, предаје вођство најпаметнијима “ .

Ово је случај када нема потребе да се чита између редова.

Антон Веселов/ФСК.РУ

Бонус видео