Момчило Алимпић: СЕКА ПЕРСЕ СУ НАША СУДБИНА

СЕКА ПЕРСЕ СУ НАША СУДБИНА

Размишљао сам се између горе наведеног наслова и наслова Кишобрани су наша судбина. Помислићете да са мном нешто није у реду, али у даљем тексту ће те се изненадити колико су сека персе и кишобрани блиски појмови. Повод за ову причу су најактуелнији догађаји око Косова и Метохије и писање рватских новина о нашем председнику, усликаном давних дана деведесетих година прошлог века, са кишобраном. Његово величанство кишобран је (знам да знате) справа која штити човека од кише, снега, сунца (ово је ипак снобизам ) и ко зна још од чега а може и да убије човека и то не једног. У моје време, баш давно, кишобран смо звали и кишобер, онако мангупски. Често се, у то баш давно време, нашим сокацима и улицама чуло узвикивање: „Крпим кииишоообрааанее!“ Путујући мајстор за поправку кишобрана је био међу нама као поручен. Ово се дешавало у време давно, кад је кишобран био кишобран. Нажалост кишобрани илити кишобери се више не поправљају, просто, праве се за једнократну употребу. Ово искакање из контекста је само подсећање на неке старе добре године нашег младог нараштаја. Ево враћам се главној теми, нашем председнику и кишобрану.

Наш преседник се одрекао тих деведесетих година прошлог века, што би народ рекао преко новина, али кишобрана није. Ко за инат (нарочито рватски) медији баш хоће да га цвељају догађајима из тог периода. Примећујете и није то штампарска грешка да испред рватски нема слова Х а све из разлога да би нас све подсетио на Бранкову песму Коло, коло наоколо… у којој он написа: „Рваћани не од лане, одувек сте ви без мане“. Нас Србе скоро да и не похвали и би у праву. У том по нас Србе фаталном колу остадосмо само ми Срби, сами самцијати. Сви остали заиграше и побегоше из тог кола.

И баш ти рватски медији, нарочито новине, објавише слику нашег председника са неким дугуљастим предметом у рукама који личи и на кишобран али и на неку пушкицу како они злонамерно тврде. Искрсну преда мном дилема коме поверовати. Одлучих се за председника, превагну у мени сажаљење и чињеница да сам савременик тих деведесетих година прошлог века и знам да су те фатамонтаже биле у моди. Кад он сам признаде да је био само носач кишобрана, нека му буде. Али, отварају се сад друга питања, чији је то кишобран? Да ли Војин ил је Јојин? Дакле морамо разликовати носача кишобрана од корисника – руковаоца кишобрана, јер у војним буквицама (књижицама) пише шта је ко по ВеС-у. Опет, ради нашег младог нараштаја који није служио војни рок, да појасним како је то све изгледало у стварности. Носач кишобрана би одговарао (наравно све по ВеС-у) помоћнику пушкомитраљесца и он би носио оне кутије са реденицима, мењао врелу цев на пушкомитраљезу, пунио исти реденицима, чистио га и врло често га и носио на маршевима иако је тај пушкомитраљез био тежак, ко црна земља. Насупрот помоћнику илити носачу кишобрана, био је руковалац кишобрана тј. нишанџија-пушкомитраљезац (како то само гордо звучи). Ето, тај нишанџија-пушкомитраљезац је само нишанио и пуцао, претходно обавезно накрививши титовку (капу) на леву страну. Узор свим пушкомитраљесцима су били Воја и Јоја (онај из филма „Козара“). Сви смо се отимали да рукујемо тим кишобраном тј. пушкомитраљезом (све сам помеш’о ) а њих опет мало. Од носача кишобрана-помоћника пушкомитраљесца су се сви склањали к’о од куге. Обично су то били мали кржљави војници, неугледни баш као онај Влатко Горштак (извињавам се, Долштак) из Долине Цера, што се некад звала Долина Јадра. Наравно да су ти носачи кишобрана долазили до својих пет минута славе и то само онда кад погине нишанџија кишобрана (то вам је онај са накривљеном капом, обавезно на леву страну). Од поменутих узора свим носачима кишобрана и нишанџијама Јоје више нема док је Воја још увек жив. Како је наш председник, онолики, распоређен у носаче кишобрана то само пушкомитраљезац Воја зна. Још само мало о тим кишобранима. И ја сам некад им’о кишобран, пре би се могло рећи кишобранчић марке „Берета“ којег сам се морао ратосиљати и поклонити у МУ, тј. црвени крст (стално мешам ове институције) јер ударише, браћо моја, толике порезе на кишобране да се то није могло издржати. Ако ми, не дај Боже, некад затреба кишобран, купићу га само на црно.

Полако излазим из теме о кишобранима и улазим на терен из наслова приче. Наравно, појмови као што су кишобран и сека перса су, практично, синоним један другом. Писао сам ја српски екстремиста и окорели српски обавештајац о сека персама, само под другим именом. Сад је „дара превршила меру“ па ћу их звати правим именом.

Пао си председниче у мојим очима ко камен у воду. Да си рватима рек’о: „Јесам, носио сам тај кишошњиков“, па иако ниси, где би ти био крај. Ево ја на пример, да сам носио корпу пуну парадајиза, ничим изазван би рекао да су то бомбе. А ти, нисам па нисам, срам те било. Да зло буде веће, ове твоје сека персе, којима си окружен, углас сви до једног да си носио кишобран али је затварач био заглављен. И оне сека персе, што себе називају некаквим аналитичарима, на скоро свим телевизијама те бране, а у ствари те само унижавају. Народ такве назива гола или мртва пувала, који тобоже знају на чему небо стоји а не знају да спреме два пржена јајета. Знао си председниче као те твоје сека персе и та гола пувала да су Немци пожељни само у веома малим дозама. А ти им направи фабрике у Србији од наших пара. Знао си да су Шолцови, Шулцови, Меркелини, Крампонови… ђедови клали српску дечицу у Драгинцу, Брезјаку, Цикотама, Коренити и диљем Србије. Ето то су твоји пријатељи као и онај прекоокеански ђавољи окот, и твојих сека перси. Немој никад више да их називаш српским пријатељима. Остајало је у Србији на стотине хиљада људи без посла, не тако давно, добар део и због тебе и твојих сека перси. Све што је најгоре у Србији ујединио си против Србије. И оног Ивицу са коферчетом, и оног ментално угроженог Динкића, и лопуже попут Ђиласа, Јеремића, неспособњаковиће из досовског ешалона, оног Драшковића за кога мера издајства још није измишљена… Ко ово буде читао слободно нек обогати овај низ, нема грешке. Остајало се без посла, међу осталима и ја у најбољем и животном и професионалном добу, али се преживело. Како то да те рођо Првослав не научи томе: „Не живи се само о хљебу већ о свакој Божијој речи“, рече Свети Апостол Павле, а и наш последњи, благопочивши Патријарх Павле, често помињаше цитирану реченицу. Даће Бог па ћемо опет добити Патријарха.

Кажеш предсениче, а и твоје сека персе и она мртва пувала како се лавовски бориш за Србију и КиМ. Хоћеш да кажеш да се рвете на састанцима са Шолцом, Лајчаком, Ескобаром… Па та прича ни у „ Лази Лазаревићу“ не може да прође. Све си знао шта ће се у француско-немачком предлогу тражити од Срба. Од тебе се тражи само да нас превеслаш жедне преко воде. Ко је тебе овластио да правиш компромис са Немцима, Американцима, Шиптарима… Да није Устав? Да није Косовски Завет? Да нису српски Обилићи са Кошара и Паштрика? Па ко те онда овласти да нам и име српско затреш. Да нису тајкуни, Ђиласи, Веселиновићи, Чумићи, Драшковићи… твоје сека персе и мртва пувала?

Претиш нам, ако не усвојимо своју пропаст да ћемо остати без виза, да нећемо моћи у шопинг у Милано, у курванлук у Лас Вегас, на педерлук у Амстердам… Помињеш некакве референдуме и народно (мислиш на сека персе) изјашњавање. Можеш да се сликаш (као са оним кишобраном) са референдумом, Ћутом, Савом Кајмаком… Они су твоја мјера, а не честит српски народ. Три велика референдума су о Косову и Метохији већ одржана: први 1389. године, други 1912. и трећи 1999. године на Кошарама и Паштрику и сва три пута се гласало крвљу и животима, а не листићима твојих сека перси. Шта би било да уместо Косова и Метохије затраже Београд? Ајде да гласамо, па бар у Београду има више несрба него на Косову. Не бојте се Београђани, само вас наводим као пример, не дамо ми српски екстремисти-родољуби ни вас, као што не дамо ни Косово ни Западну Србију са Бијељином, Добојем, Требињем, Приједором, Бања Луком…

Не помињеш више оних двеста хиљада Срба јужно од Ибра као ни оних седамдесет хиљада прогнаних, да нам није посрбљеног Француза, Арно Гујона већ би их заборавили. Додуше ове прогнане помиње једна уздупетана, назови водитељка, са теби најдраже телевизије са које се ти често обраћаш својим сека персама. Та твоја водитељка назва Србе са Косова и Метохије, погрдније од фашиста. Ако ни због чега другог та телевизија у власништву оног произвођача дронова, би због тих изјава требала бити угашена за сва времена. Твоја дужност је преседниче да тај француско-немачки-сека персин предлог спалиш у некој пепељари, пред народом на Јавном сервису. Глед’о си ваљда кримиће. Лелечеш за неком ЗСО. Нама треба наше Косово и Метохија цело целцато, а не неколико месних заједница. Мани се партијашења са свoјим сека персама, а Првослав да се мане pатријаршења. Обојица у Москву па на колена пред Васељенског Патријарха Кирила и Владимира Владимиривича Путина, док није касно. Кад је Првослав могао папи да љуби руку и залива сузама-срећницама може и Патријарху Кирилу. Молите их да нас приме у своје окриље у окриље мајчице и сестрице Русије. Како је могуће да ниједан руски предлог ти нама не показа. (А ви грађанероси, мрзитељи свега српског, руског и православног поцркајте од муке). Не лажи тај српски народ на Косову и Метохији да их више не сме нико ни пипнути, у њих се пуца и то сваки дан.

Предсениче, или се уздигни или бегај одавде што даље. Немој у пензију да одеш као носач кишобрана неком излапелом Американцу или Адолфовом потомку Шолцу. Ваљда знаш колико оружја а нарочито тенкова шаљу неком новом Степану Бандери у Украјину, а ти хоћеш нас да побратимиш с њима. Немој да заршиш као онај Пантић из „Беле лађе“ који је у пензију отиш’о као Млађи референт. Растерај те сека персе. Још је Лењин (највећи олош, бар у задња два века) рекао да ће им главе доћи мангупи из њихових редова. Тако и би. Знам ја да ово што ти саветујем тебе ич не интересује али моја дужност је да те опоменем и тебе и те твоје сека персе и та мртва пувала.
Следећи наслов неке моје приче биће КОСОВО ЈЕ НАША СУДБИНА!

Алимпић Момчило, „Заштитимо Јадар и Рађевину“

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: