УКОЛИКО ПОТПИШЕМО УЛТИМАТУМ ПЛАЋАМО РАТНУ ОДШТЕТУ АЛБАНЦИМА!

УКОЛИКО ПОТПИШЕМО УЛТИМАТУМ ПЛАЋАМО РАТНУ ОДШТЕТУ АЛБАНЦИМА!

ПОТПИС НА НАЈАВЉЕНОМ СПОРАЗУМУ НИЈЕ САМО – ТРАЈНО ОДУЗИМАЊЕ КиМ ОД СРБИЈЕ – ВЕЋ И ФИНАНСИЈСКО РОПСТВО БУДУЋИХ ГЕНЕРАЦИЈА СРБА!

Евентуално потписивање француско-немачког предлога, који је по свом карактеру правно-обавезујући споразум односно мировни споразум, којим се завршава конфликт из 1999. године имао би и несагледиве финансијске последице по потомство Срба и Србије (јер Кумановски војно-технички споразум је имао само карактер обуставе оружаних дејстава, али није имао карактер мировног уговора, којим се завршавају сви оружани сукоби).

Тиме би Србија прихватила оправданост НАТО-агресије из 1999. године, а ми бисмо опростили ратне репарације, које би НАТО био у обавези да плати, уколико би се то покренуло са српске стране.

Пошто тога нема, најављује се из Приштине обрнути сценарио.

Аљбин Курти је рекао следеће: ЗСО није могућа, а Србија треба да плати Косову одштету због рата 1999.

Прецизније Курти је изјавио да формирање Заједнице српских општина на Косову није могуће јер је противно Уставу и да је Србија та која треба да плати одштету због рата 1999. године, преноси “Економија онлајн”.

”Изнели смо став о ЗСО. Када смо прогласили независност, рекли смо да иако Косово има 93 одсто Албанаца, оно се не може назвати албанским, већ мултиетничким. Сада се не може формирати једнонационална Заједница већ имамо Асоцијацију косовских општина. Ја сам грађанин Косова који се и као политички активиста и као посланик опозиције, а и данас као премијер обавезао и афирмисао сва права мањина без разлике”, рекао је Курти, преноси “Косово онлајн”.

Било је доста недоречених ствари, буке, галаме и око Бриселских споразума, па видесмо на крају да Србија није тиме ништа добила, а подоста институција је погашено, тако да је садашња ситуација око Косoва и Метохије, свакако гора него 2013. Сада, имамо сличну ствар, када је реч о галами и бучним бубњевима медијске пропаганде, али треба нагласити да је француско-немачки план, заправо, дугонајављивани “правно-обавезујући споразум о нормализацији односа Београда и Приштине, илити Србије и Косова” кудикамо опаснији, него пређашњи Бриселски споразуми (само је под другим именом). Зашто?

Зато што се Бриселски споразуми, иако вишеструко штетни по државне интересе, а и по последицама на терену, ипак, могу са претпостављеном променом власти у Београду, ревидирати, поништити или обуставити, док је прича са “правно-обавезујућим споразумом” мало сложенија, тојест ако до тога дође, имаћемо озбиљан проблем. Правно-обавезујући споразум Србије са Косовом* је по својој суштини мировни уговор, којим би се окончало примирје из 1999. године, чиме би држава Србија признала независност Косова*, а таква одлука била би тешко реверзибилна, иако би била преседан.

Запад је након петооктобарског пуча наметнуо свој модел решавања косовске кризе, и постепено државност Србије се сужавала. Да не намећемо препричавање познатих догађаја око лоше формулисаног питања Јеремића и Тадића, увођења ЕУЛЕКС-а и самог Брисела као “добронамерног преговарача”, па до чувеног “враћања мандата народу” Коштунице (уместо да се прогласила окупација!), јасно је да се налазимо при крају једног плана, који траје две деценије, а то је да изгубимо преко 15% своје територије и то тако што ће се отимачина легализовати.

Вучић своје намере не скрива, већ своју политику врло јасно презентује. Навешћемо пар примера: „Е сад долазимо до Косова. Рекао је то сад француски амбасадор и није то тајна никаква, заиста није тајна. У праву је, да ми морамо да склопимо правно обавезујући споразум са Приштином уколико желимо да будемо део Европске уније.“ – рекао је Вучић у емисији Ћирилица. Чули смо, такође, недавно скандалозну изјаву сличног типа и Ане Брнабић, која је рекла најављујући правно-обавезујући споразум тојест „мировни уговор с Приштином“, да је исти у искључивој надлежности Владе Србије. Пре тога у сврху пробног балона имали смо не мање скандалозну изјаву академика Николе Хајдина о томе „да би требало навикавати народ да је Косово изгубљено, а да Срби треба да имају онолико права колико им припада у односу на два милиона Албанаца“?! Коначно, крајем фебруара 2018. пред Меркеловом уследило је велико финале спиновања јавности, након Хајдина и Брнабићке, огласио се и сам Вучић где је недвосмислено показао намеру да потпише тај „споразум с Приштином“. После се приступило Вашингтонском споразуму. Сада је фебруар, 2023. година. Вучић има и легалитет и легитимитет . Вучић је водећи политички ауторитет Србима, јер је више избора заредом добијао убедљиво. Урачунљив је. И има што се из горенаведеног и види недвосмислену намеру да или потпише тај „мировни уговор“ или да нареди Брнабићки да она потпише. Наопака је логика, да чекамо Вучића да потпише, па да га онда рушимо, због тога. Не! Или га треба одвратити од тог чина (што је тешко могуће, али могуће је уколико се схвати озбиљност ситуације), или треба изразити своје неслагање као народ.

Косово* неће добити столицу у УН одмах, али би тим правно-обавезујућим споразумом, што је Вучић најавио, постало држава. То што Косово* не би ушло у УН, не значи пуно, јер би овим било признато као држава (па и једна Швајцарска је тек 2002. ушла у УН, а била је држава колико векова већ); а међународно право не брани да се две државе споје, на пример Албанија и то такозвано Косово* (а то и жели Куртијово Самоопредељење).

Такав дугонајављивани „правно-обавезујући споразум са Приштином“ је заправо мировни уговор две равноправне стране, то и јесте модел две Немачке у неку руку.

Тиме по међународном праву последично престају да важе резолуција 1244 и Кумановски споразум из 1999. Резолуција 1244 не престаје по аутоматизму, већ је укида онај ко је и донео, а то је Савет безбедности ОУН; да будемо прецизнији, ни Кина, ни Русија не би могле да бране опстанак и важење резолуције 1244, уколико држава Србија потпише ампутацију своје територије (није реално да то очекујемо). Ако је то тако, а тако је, ништа нам неће вредети и да срушимо Вучића након таквог потписа, јер би се правно-обавезујући споразум важио, он би био изнад домаћег законодавства, па и домаћих највиших законодавних аката, јер се на њега не примењују Бечке конвенције, већ Ратно право или Међународно право оружаних сукоба. Мировни уговори имају апсолутну супремацију у правном поретку, како на унутрашњем тако, и посебно, на међународном плану. Такав потпис никада више неће моћи да повуче, због осталих страна у преговорима, због легалности поступка – мировни уговори се не ратификују у парламентима, због овлашћења које ЕУ има од Генералне скупштине УН (па тако и Савета безбедности) да у преговорима буде званични преговарач и гарант договореног и потписаног.

Но, ваља нагласити да је носилац суверености сам народ.

новићемо још једном, предстојећи споразум не треба тумачити према Бечким споразумима, већ према Међународном праву оружаних сукоба, познатијем као Ратно право – а ту су и Хашке конвенције из 1907., затим Женевске и бројне друге, као и према Повељи ОУН, и десетине резолуција, декларација и конвенција којима се обезбеђује мир у свету. Зашто тако тумачити? Због агресије НАТО-а и рата 1999. године када је примењена Глава VII члан 51. ; а годину дана пре тога у више наврата и Глава VI Повеље.

Тиме би се завршило примирје из 1999. нашом капитулацијом у смислу одрицања од дела територије. Наравно, још постоје чланови 305, 307 и 308 Кривичног законика – рушење суверенитета, независности и територијалне целине Републике Србије, посебно је важан члан 308 Кривичног законика о насилној промени уставног уређења Р. Србије. Уставобранитеља нема привише, рад Уставног суда је показао своје, а владајуће структуре су се отуђиле од интереса сопственог народа.

Шта може народ да уради?

Може да изрази неслагање са предајом Косова и Метохије.

Посебна је тема што би се након Косова и Метохије отворило питање Рашке, Војводине итд. Цео систем међународних уговора може бити доведен у питање…

Укратко: решење за Космет засад је “замрзнути конфликт” по кипарском моделу; када дође дан променом власти поништавамо све што је урађено мимо воље српског народа.

Има ли нас или нас нема?

Аутор: Горан Игић, члан Председништва Српске странке Заветници

—
Горан Игич