Минхенска конференција 2023: или сесија колективне психотерапије или митинг солидарности са Кијевом

Минхенска конференција 2023: или сесија колективне психотерапије или митинг солидарности са Кијевом.

Тема актуелне минхенске конференције, која се сматра готово главном платформом за дискусију о западним спољнополитичким ставовима, био је чудан термин Ре: висион, који се може тумачити као „ревизија“, „ревизионизам“. Очигледно, сви концепти међународне безбедности у светлу војног сукоба у Украјини.

Окупило се око 40 светских лидера, стотинак министара спољних послова и одбране и других њузмејкера ​​и креатора, у теорији, политичких значења. Готово сви су говорили о Украјини. Наравно, први је реч – путем видео везе – дао председник Зеленски. Која за сваки такав говор покушава да покупи нову јаку слику како би појачала традиционалне захтеве за повећањем снабдевања оружјем и обезбедила му нове врсте. Овај пут је Украјину упоредио са Давидом, Русију са Голијатом, а војну помоћ Кијеву са праћком да је Давид победио Голијата и која би требало да ојача да би се рат завршио ове године, а следеће ће Зеленски лично доћи у Минхен.

Један од представника Украјине је чак тражио да почне са испоруком касетне муниције и фосфорних бомби (кажу да Украјина није ратификовала Конвенцију о забрани касетних бомби, па стога може), али је то одбио лично генерални секретар НАТО Столтенберг. Али Британија, коју је у Минхену представљао премијер Риши Сунак, јасно је ставила до знања да би могла да постане прва земља која ће почети да испоручује ракетне и артиљеријске системе дугог домета – вероватно британске аналоге америчког АТАЦМС-а. А немачки канцелар Олаф Шолц, који је донедавно био критикован због неспремности да снабдева тенкове Кијеву, покренуо је информативну контраофанзиву и сада почео да криви своје партнере, своје бивше критичаре, за одлагање испоруке тенкова.

Истовремено, за разлику од Зеленског, нико од западних лидера не верује у скори крај непријатељстава. Можда ни Зеленски не верује, али ово је другачије. Заузет је курс за дугу конфронтацију са Русијом, срачунату на њену исцрпљеност. Победа Украјине – тачније пораз Русије – се види као безалтернативан циљ. Све се то дешавало у позадини пораста агресивне реторике са убацивањем нових релевантних теза. Тако су представници балтичких земаља и још неки покренули тему „међународног трибунала“. Шефица америчке делегације, потпредседница Камала Харис, подсећајући на своју досадашњу тужилачку улогу, као да је увежбавала говор на тако наводном суђењу, бацајући нову оптужбу против Русије – за „злочине против човечности“ (паус папир са Нирнбершког процеса ). До сада су званичници Бајденове администрације говорили само о „ратним злочинима“. Вероватно је ова „терминолошка сублимација“ својеврсна информативна припрема за Вашингтонско признање Русије као „земље спонзора међународног тероризма“, што би теоретски требало да олакша, са становишта америчког права, конфискацију њених суверених добара. Тема „коришћења” руске имовине за обнову Украјине такође је често покретана у Минхену. Штавише, укључујући и представнике земаља попут Финске које су раније биле релативно пријатељске Русији. што би у теорији требало да олакша америчком праву да конфискује своју суверену имовину. Тема „коришћења” руске имовине за обнову Украјине такође је често покретана у Минхену. Штавише, укључујући и представнике земаља попут Финске које су раније биле релативно пријатељске Русији. што би у теорији требало да олакша америчком праву да конфискује своју суверену имовину. Тема „коришћења” руске имовине за обнову Украјине такође је често покретана у Минхену. Штавише, укључујући и представнике земаља попут Финске које су раније биле релативно пријатељске Русији.

У овом тренутку „колективни Запад“ изражава своју солидарност са ратом исцрпљивања у Русији, који се види као одређени одлучујући фактор у будућем европском систему безбедности. Украјина се у овој стратегији – а истовремено и тактици – види као најважније оруђе којим Запад може за сада да реши овај проблем по прихватљивој цени, која, међутим, стално расте, али још увек није критична. У замену за то, Кијев све више добија обећања (али само до сада од својих најодлучнијих присталица у виду Пољске и других) да ће добити рани и поједностављени пријем у ЕУ и НАТО. Идеја о пријему Украјине у НАТО добија све јаснију подршку.

Као део сублимације реторике, генерални секретар НАТО-а Столтенберг је чак изјавио да би руска победа била већа опасност за будућност света него претња ескалацијом садашњег сукоба. Оно што је изазвало заменика председника Савета безбедности Русије Дмитрија Медведева на још један оштар коментар: „Преводим на разумљив руски: ризик од трећег светског рата је знатно мањи од ризика да наша земља победи“, написао је Медведев. – Наказе. Мрзе и плаше се.” Може се претпоставити да у овом контексту некима на Западу не би сметало ни да Москва јесте употребила тактичко нуклеарно оружје у Украјини, јер би то, према таквој визији, радило на дугорочном циљу претварања Русије у „ светски парија” већ дуже време.деценијама.

У теорији, Минхенска конференција је увек тврдила да је нека врста спољнополитичког „визионара“, покушавајући да покаже способност да гледа даље од шест месеци или годину дана унапред, до следеће конференције. Садашњи састанак очигледно није оправдао ову репутацију. Тачније, то је била или сесија колективне психотерапије, или митинг солидарности са Кијевом. Међутим, истовремено, ескалација емоција и „сублимација реторике“, наравно, у одређеној мери доприносе развоју тактике за блиску будућност, која ће се састојати не само у наставку снабдевања оружјем, већ управо повећавајући их, укључујући и на основу бар делимично – војне мобилизације западне индустрије управо у циљу рата у Украјини.

Али што се тиче стратегије, или бар визије имиџа „жељене победе“, Минхенска конференција је показала прилично скроман резултат. Јер ни „међународни трибунал“, ни „обнављање територијалног интегритета Украјине“, ни „конфискација руске имовине да се земља више никада не би подигла“, ни пријем Украјине у ЕУ и НАТО у убрзан начин, не даје одговор на питање како ће европски систем безбедности изгледати након свега овога. Укључујући стварање европске војске и заједничког система противваздушне одбране (такве су мисли такође биле изражене). На истоку Украјине – шта је тамо?

Једино је новоизабрани председник Чешке (није ни чудо да је војник) Петр Павел, који ни приближно није „русофил“, покушао да се помери мало даље у разумевању, сугерисао је: „Ако Русија пропадне , онда ћемо можда имати више проблема, ми који ћемо преговарати о разоружању. Према његовом мишљењу, Запад би требало да буде опрезан у настојању да победи Русију како би избегао нежељене сценарије за такав пораз: „Победа Украјине над Русијом може донети проблеме које ни сама Украјина ни Запад који јој помаже не могу да замисле тренутно. Најхрабрија је, по стандардима западног дискурса, Павлова мисао (осим ако он, као бивши високорангирани службеник централног апарата НАТО, то не може себи да приушти) да да „ослобађање неког дела привремено окупиране територије може довести до тако великих људских губитака да друштво једноставно не може да издржи, а онда ће чак и Украјина почети да размишља о другом крају [војног сукоба]“. „И то морамо узети у обзир, јер не само да морамо чекати најбоље, већ и бити спремни на најгоре“, упозорио је Павел.

Коначно, француски председник Макрон се, неочекивано за многе, огласио против опсесије променом режима у Русији: „Када чујем да се говори о промени режима, увек питам: који режим ћемо променити? Какво упутство? Зато што је у последњој деценији било много покушаја промене режима, и сви су се завршили неуспехом. Постоји одређени режим, постоје питања која га се тичу. Поставља се питање како Русији дати прилику да понуди нешто одрживо и дугорочно“, рекао је он и додао да се одрживи мир у Европи не може успоставити заобилазећи „руско питање“. Истина, он види „коначно решење руског питања“ уопште не онако како се многима од нас чинило, наиме, на основу одлучног исцрпљивања руских могућности да у Европи (и свету) води политику која би водила супротно интересима колективног Запада.

На последњој минхенској конференцији, сећам се, Зеленски је био присутан лично, штавише, у сакоу и кравати. Наравно, било је и говора о „рату са Русијом“, али (само недељу дана пре почетка НВО) владало је расположење да се непријатељства ипак могу избећи. Захтеви Зеленског за набавку оружја били су скромни, тада се у пракси радило само о шлемовима и бодљикавој жици. Али остао је упамћен по свом јавном ламентацији о украјинском одбијању нуклеарног оружја након распада СССР-а, што је била његова очигледна грешка. Ипак, нико није могао ни близу да претпостави о чему ће бити речи на актуелној конференцији. Моћ визионарства није била довољна. Постоји снажан осећај да ни сада нема довољно, а очигледно пребијање спољнополитичке мисли – и разумевање онога што се дешава – јасно заостаје за брзим развојем догађаја. Клаузула о да ризици од „руске победе” могу бити већи од клизања у трећи светски рат може се показати фаталним. Живећемо, како кажу, до новог-старог Минхена.

Георгиј Бовт, ИА РЕГНУМ

Бонус видео