Момчило Перишић брани Задар

Наравно, те су оптужбе далеко од истине, нарочито због тога што јединице ЈНА, и оне којима је командовао пуковник Перишић, не само да нису нападале “хрватске цивиле”, него нису умеле ни да себе одбране од истих тих “цивила”

Крајем 1991. године, кад је у осамостаљеној Хрватској успостављена неоусташка власт, у Задру остало више од 30.000 Срба. У условима кад су им везе са саплеменицима у Српској Крајини биле прекинуте, а без икаквог сазнања о њима у Србији, те је “заборављене” Србе чекала судбина њихових предака из Павелићевог времена; овога пута, злочин је носио ознаку “младе хрватске демокрације”.

Да би се од јавности, нарочито светске, прикрило страдање заточеног српског становништва по градовима у Хрватској, стварност је морала бити искренута: усташе је требало представити као жртве, а Србе као злочинце.

О таквом приступу “српском питању” у Туђмановој Хрватској (1991) сведочи Никола Матијевић, родом из Ервеника, пре рата професор психологије и философије у задарском средњошколском центру:

Тринаестог септембра у граду Задру избројали смо 36 експлозија. То су биле детонације мина које су редовно биле праћене рафалном и многобројном пушчаном паљбом. Избројали смо да је срушено или оштећено 15 српских кућа. Све то било је могуће чинити далеко од очију јавности, будући да је у Задру био уведен полицијски час. Какав је то био полицијски час могли смо се лично у то уверити. Пошто ми је супруга добила срчане нападе, по њу су тринаестог септембра, у два сата по поноћи, дошла кола хитне помоћи. Докторица је болесницу одмах укрцала у амбулантна кола, а мени дала задатак да својим колима возим иза њих. Излазећи из насеља Црвене куће на магистрални пут, преко пута Основне школе, недалеко од касарне на Смиљевцу, зауставила ме је наоружана група младића, али ме је брзо пропустила. Пет минута касније зауставила ме је друга група наоружаних грађана, код кошаркашке дворане у Јазинама, где ме је пропустио Миливој Дуела, фудбалски судија, из Рачанове Странке демократских промјена, рекавши: “Пожури, Ниџо, и дај Боже да све буде у реду”.

Око три часа, са женом сам се враћао кући. Кад смо скренули од булеварских семафора на магистралу према Сплиту, приметили смо да група наоружаних младића, оних који су ме зауставили пре нешто мање од сат времена, претрчава магистралну цесту вичући “Бјежите у заклон”. Сви су потрчали у заклон, а ја сам продужио вожњу за болничким колима (Булеваром ослобођења). Иза мене, на свега педесетак метара, зачула се снажна експлозија. Од те детонације потпуно је девастирана једна од можда највећих кућа у овом крају, кућа браће Ђорђа и Николе Шуше, Срба који су цео свој радни век радили у Немачкој. Ноћас су они, тако, у трен, остали без дуго стицане имовине. Командир ове групе био је пропали студент педагогије Младен Рапан, она иста особа која је у том кварту, пре неколико месеци, пописивала становништво и имовину.

Четрнаести септембар, за задарско насеље Црвене куће, у коме су углавном живели Срби, био је кобан. У преподневим сатима, групе наоружаних неуниформисаних младића упадале су и претресале српске куће; оне које су биле закључане обијали су и из њих узимале новац и ствари од вредности. Једна од таквих група упала је око подне у кућу Уроша Ћосе, у Улици копарској 15, и тамо затекла Урошеву жену Милицу и њихову осмогодишњу кћер Наташу. Све ствари по кући су испретурали, под видом да нешто траже. У једном тренутку, један Урошев колега с радног места бацио је девојчицу на под, ставио јој ногу под грло и затражио од ње да каже где јој тата држи оружје. Кад од Наташе није добио тражени одговор, покупили су нешто новца и неке драгоцености и напустили кућу. (Ова је кућа касније запаљена и срушена до темеља). После овог догађаја многи Срби из насеља Црвене куће напустили су Задар.

У десет увече поновљен је хрватски рушилачки сценарио из претходне ноћи, кад су за време полицијског часа миниране многе српске куће.

Петнаестог септембра, у поподневним часовима, наоружане групе напале су на касарну смештену на подручју Месне заједнице Црвене куће. У касарни је било само неколико војника. Током напада, изнад тог краја прелетела су два авиона ЈНА, чија је сама појава била довољна да нападаче одврати од започетих активности.

Данас су многе породице напустиле град; српске у правцу Бенковца, а хрватске према острвима. Током ноћи у граду су поново одјекивале детонације, праћене рафалском и појединачном пушчаном ватром.

Шеснаестог септембра, у 00,47 сати прошао је Копарском улицом зелени “стојадин”, а одмах затим чула се стравична експлозија; експлозије слич-ног интензитета чуле су се и у 01,25 сати и десет минута касније, а потом, до зоре, било их је толико да их је скоро немогуће било избројати. Те је ноћи по други пут минирана кућа професора Милована Лежајића, а из куће можда најбогатијих задарских Срба, браће Николе и Ђорђа Шуше, наоружани младићи извукли су све ствари и однели их камионима у непознатом правцу.

Цело поподне на Радио-Задру емитоване су “домољубне” песме, а тачно у 17 сати чула се песма “На те мислим када зора свиће, на те мислим када падне мрак”. На речи “зора свиће” почела је страховита паљба; касније ћемо то сазнати, био је то напад на касарне у Задру. После извесног времена, преко Радио-Задра огласио се његов директор Драго Чулина, који је у име Извршног савета Општине Задар апеловао да се прекине са “самоиницијативним нападима на војарне”. Апел није помогао, јер је само после пола сата преко мегафона поручивано: “Не одговарајте на провокације”. После тих речи ноћ је постала застрашујуће мирна; чуле су се свега три детонације. Спавало се у подрумима.

Током дана проносили су се гласови да је Задар опкољен на линији Земуник Доњи-Смилчић-Смоковић-Мурвица.

Седамнаестог септембра, јутро је било мирно. Људи су се кретали градом. У једном тренутку сусрео сам се са директорицом Школског центра Маријом Ђапом, бившим директором истог Центра Милутином Савићем и Антом Пошом, који је у то време био најутицајнији човек задарског ХДЗ. Наш разговор био је као и обично. После двадесетак минута срео сам Анђелку Матушић, секретарицу Машинског школског центра, иначе нећаку тадашњег југословенског министра спољних послова Будимира Лончара. Анђелка ми је рекла да је управо чула спикера који се кроз Задар возио колима и преко мегафона најављивао долазак европске мисије у Задар. Мисија ће, рече, доћи хеликоптером, те се од наоружаних грађана тражило да не пуцају. Анђелки и мени придружио се професор Ратко Дрча. Било је то око 10 сати. Отишли смо на кафу недалеко од св. Доната. Ни св. Донат, ни црква св. Стошије нису биле оштећене.

Јутрос су из мог комшилука отишле породице Ћосо и Бјелановић, а насеље је готово пусто.

Осамнаести септембар је карактеристичан по нападу на касарне. Они су изведени ноћу, и то два пута. Сценарио је био препознатљив: најпре су се огласиле сирене за општу опасност, после петнаестак минута огласио се Радио-Задар песмом “На те мислим када зора свиће…”, а затим је уследио напад. Пуцњава је трајала цео сат.

Деветнаестог септембра, на малој касарни ЈНА у насељу Црвене куће завиорила се хрватска застава; била је то прва касарна коју су Хрвати отели. У десет сати сви наставници Школског центра у коме сам и ја радио, нашли су се на састанку у школској зборници. Тамо се налазило петнаестак кревета на којима су претходне ноћи спавали хрватски “гардисти”, они којима је био задатак да нападају касарне. Једини посао био је да се одреде дежурства за наредна два дана; ја сам био дежуран од десет до дванаест. На повратку кући, колима сам прошао (у друштву са Стевом Ђурићем) поред касарни код четири облакодера, у Улици Марка Орешковића и на Путу Бокањца. Сви излази из њих били су блокирани теретним камионима и цистернама за нафту или бензин.

Око 13 сати започела је већ устаљени “музички програм”: сирене за општу опасност, песма “На те мислим…”, да би, пошто је отпевано да “зора свиће”, започела паљба; трајала је четрдесетак минута. Са нападима на касарне престало се на позив Драга Чулине, директора Радио-Задра, који је упозорио нападаче “да ће у случају даљњег напада на војарне из града отићи Европска мировна мисија”. Све то поновило се и у 17 сати, да би после посатне паљбе био упућен позив нападачима на прекид ватре.

У двадесет сати преко Радио-Задра огласило се новинар Божидар Кларић, који је слушаоце упознао са збивањима на задарском подручју; најваж-нија вест гласила је да су снаге ЈНА претходних дана “извршиле напад на мирне грађане Задра и иницирале провокације”. Из тог “извјешћа” могло се сазнати да је у селу Дебељак, у близини Задра, погинуо један грађанин.

Кроз наше насеље проширила се вест да су снаге ЈНА дошле у Сукошан, али прича није казивала колике и са којим циљем.

Двадесет први септембар био је изузетно миран. Тек после 22 сата уследила је уобичајена “музичка процедура”, с тим што су напади на касарне трајали целе ноћи. Чуле су се пушке, митраљези, а на периферији града и артиљеријска оруђа. Повремено је дејствовала и авијација. У једном тренутку, из авиона пуштени су светлећи падобрани; ноћ се претворила у дан, тако да је Задар био потпуно осветљен. Све то посматрали смо са терасе, сасвим ослобођени страха. Пред само јутро заспали смо у подруму.

Двадесет други септембар, недеља. Током јутра, подаље од града, чула се минобацачка и топовска паљба, те бомбардовање из авиона. У 14 сати из авиона је бомбардована касарна у Смиљевцу (поред магистрале). Касарну су нешто раније освојиле хрватске снаге и у њој се налазило доста наоружања и муниције. После бомбардовања из ње су читав сат одјекивале детонације, од којих је подрхтавало тло, а са њим куће и стамбене зграде; ваљда су муниција и оружје били смештени у подземљу.

У 16 сати Радио-Задар јавио је, између осталог, да су “синоћ између 22 и 23 сата србокомунистичка и четничка војска отвориле ватру на све што се кретало поред војарни”.

У 17 сати дат је знак за престанак опште опасности, што се могло довести у везу са претходно датим обавештењем да је у 15 сати наступило примирје у целој Хрватској. Само неки минут касније осетио се снажан ваздушни удар, који нас је натерао у подрум; на улазу доживели смо још један удар већег интензитета; биле су то последице накнадних детонација у касарни у Смиљевцу.

Двадесет трећег септембра, пролазећи булеваром поред касарне у Смиљевцу запазио сам да су прозори на свим суседним спратницама попуцали, а била су видљива и оштећења на крововима околних кућа. Људске жртве нису помињане. Из касарне се још увек извијао дим.

Са друге стране канала, на страни окренутој касарни, оштећен је врх зграде зване “Љепотица”, још два стана у истој згради, једнако као и станови на деветом и десетом спрату првог небодера на Воштарници. Са тих места дејствовало се на циљеве у касарни, одакле је одмах уследило противдејство.

Двадесет четврти септембар био је миран.

Двадесет петог септембра, при одласку у школу прошао сам поред касарне “Анте Банина”, те сам том приликом запазио да су на зидовима школске фискултурне дворане биле пробијене бројне рупе кроз које се дејствовало ватреним оружјем на касарну.

Двадесет седмог септембра започето је одузимање моторних возила од Срба, међу њима бившем голману ФК “Задар” Миленку Лазовићу, адвокату Стојану Урукалу, др Милану Боснићу, приватном занатлији Мити Допуђу. Од електричара Душана Дрче кола нису узели, пошто је он на њима намерно изазвао кратки спој, али су му одузели новац и бонове за храну.

У задарском катастру, по наредби из ХДЗ, Српкиње Ана Матијевић и Милева Штамбук издвојене су у посебну канцеларију; тај чин образложен је тиме да Хрвати неће да раде с њима. Директор катастра Анте Хабуш (из Међумурја) и геометар Срећко Лукин били су једини који су им пришли и са њима разговарали. “Рат је, требате разумјети људе, револтирани су”. Биле су и оне револтиране, те су од свог директора затражиле да им на руке ставе траке које би их обележиле као Српкиње.

Двадесет осмог септембра Хрватска телевизија јавила је да су бомбардоване Мурвица код Задра и Полача код Бенковца, а да се “непријатељске” снаге приближују Смоковићу (српском селу поред Задра).

Задар је у војном окружењу. Његово хрватско становништво (жене и деца) и даље прелази на острва, а многи преко Пага одлазе у Немачку. Телефонски саобраћај са Книном и Бенковцем прекинут је. Због тога су Будимир Узелац и Урош Ћосо отишли чак у Грахово да се отуд интересују у каквом су им стању куће, али и да сазнају шта се у граду дешава.

Поподне се чула снажна артиљеријска паљба. ХТВ јавља да је бомбардовано задарско подручје Драчевац, што би могло значити да се воде борбе око аеродрома.

Двадесет деветог септембра из Немачке су ме звали Јован Олујић и Гојко Марчина, Хрват; од њих сам сазнао да се у немачким медијима за све догађаје у Југославији окривљују искључиво Срби; за мене, било је то несхватљиво и поражавајуће.

Тридесети септембар био је миран.

Другог октобра, ноћу, вођене су борбе око града. Бомбардовани су положаји хрватских формација; у једном тренутку оне су се пренеле и на град, тако да је бомбардована и “моја” школска зграда на Борику; у њој је, исто као и у хотелима, била смештена хрватска војска. Оштећена је фискултурна дворана, тако што је остала без крова.

Трећег октобра, при одласку у школу на улици (на Рељи) ме је затекао сигнал за општу опасност. Групе наоружаних људи, на удаљености 100-150 метара од улаза у касарну на почетку Пута Бокањца, нису се на тај сигнал обазирале и будно су пратиле шта се тамо дешава.

Из Грахова ме је позвао Дамир Ковачевић, син познатог задарског угоститеља Саве, власника ресторана “Сложна браћа”. Питао је за своје родитеље, а ја му нисам знао ништа рећи; већ је чуо да им је породична кућа, троспратница, срушена.

Четвртог октобра увече бомбардована је околина Задра. На пола сата пред поноћ паљба је утихнула.

Петог октобра, повремено су се чули рафални и појединачни пуцњи из пешадијског наоружања.

Шестог октобра бомбардовање се пренело на град. Многи хрватски војници напуштали су своје дотадашње положаје и без оружја бежали у град. Са терасе своје породичне куће видео сам многе бродице како плове према острвима.

Седмог октобра, затишје. То сам искористио да одем до најближе бензинске пумпе (око осамсто метара од куће) да успем бензина у резервоар својих кола. При повратку зауставио ме је један наоружани хрватски цивил који је мотрио на коњичку касарну у близини исте те пумпе. Уперио је пушку у мене и репетирао. Повукао је обарач, али се само чуло шкљоцање. Притрчао је још један човек и почео ми псовати мајку српску. Онај први замахнуо је пушком да ме удари кундаком по глави, али је ударац био амортизован полуотвореним стаклом на вратима. Тренутак његове збуњености искористио сам да дам гас и побегнем. Тада сам се сетио да ми је неки дан раније вођа клапе “Задар” рекао: “Ниџо, ја сам ти пријатељ, савјетујем ти да напустиш Задар. Ти не знаш оно што ја знам”.

Од осмог до дванаестог октобра било је примирје, али, за сваки случај, нисам излазио из куће. Преко радија јављано је да је дотле погинуо само један човек. Додуше, гласине које су кружиле Задром помињале су доста погинулих испред касарни ЈНА, па и на самим жичаним оградама појединих касарни. Ако је то била истина, погинули су сахрањивани кришом и ноћу; да ли је тако било, то најбоље знају они који су се налазили у касарнама, али и преговарачи у име ЈНА, чија имена хрватски медији нису саопштавали; чини се да су после сваког напада на неку од касарни вођени преговори између представника ЈНА и градских власти.

Тринаестог октобра, око 13 часова, затекао сам се на улици испред куће, кад је наишла група наоружаних хрватских младића. Један из те групе, већ помињани Рапан, уперио је пушку према мени и почео да прети како ће ме убити. Кад је моја супруга видела шта се дешава, истрчала је из куће и почела викати да их буде срам што дижу пушку на свог професора, питајући и себе и њих да ли се тако нешто може десити било где на свету. На то су сви они, пошто се један од њих, ученик за кога сам знао да је учио у мојој школи, снебивљиво извинио, окренули и отишли низ улицу. Успут, разбили су врата на Ћосиној кући (а наредне ноћи су је и опљачкали; опљачкали су тада и кућу попа Јовановића).

Четрнаестог октобра, жена и ја, пошто смо схватили да трећи пут пушка може и опалити, решили смо да напустимо Задар. У ауто смо ставили само најнеопходније ствари.

Све ове дане затишја, војници ЈНА спремали су се да напусте Задар. По прилици, они су постигли договор са хрватским властима и добили гаранције за несметан излаз из града.

Многи Срби укључивали су се својим колима у колону ЈНА, која је Задар напуштала заобилазним путем, од Бокањца према Мурвици. Нисам хтео да идем уз њих, или за њима, већ сам се код бензинске пумпе укључио на магистралу и упутио према Мурвици. Излаз из Задра контролисала је група наоружаних хрватских цивила који су прегледали путнике у свим колима и некима од њих спречавала да наставе путовање. У тој групи приметио сам свог старога знанца Иву Билоснића који се, спазивши у колима мене и моју жену, окренуо главу на другу страну. Претпостављам да је и својим друговима рекао да учине исто, те смо пут према Мурвици могли наставити без задржавања.

Успут смо наишли на колону ЈНА. Посматрајући силно наоружање у колони од Мурвице, преко Смоковића и Смиљчића, до Бенковца, непрекидно ме је мучило питање како је било могуће да војници у касарнама буду поред толиког оружја угрожени.

Официри ЈНА извукли су све наоружање из задарских касарни и Ракетног центра, спасили све своје војнике, али су успели и да из већине својих станова извуку намештај и остале ствари. При томе, они су успели да забораве само једну “ситницу”: у Задру су оставили тридесетак хиљада Срба, којима су још до јуче гарантовали безбедност и ширили приче да им за одбрану није потребно оружје.

Пишем ово без неких већих емоција, с искључивим циљем да се види ко је био страдалник у рату који је Хрватска наметнула Србима. Можда ће ове речи помоћи евентуалним читаоцима да просуде колико су вредне изјаве појединих параноидних политичара како су Срби из некадашње авнојске Хрватске добровољно напуштали своја огњишта.

Да би се све то прикрило, доцније је Хрватска оптужила деветнаесторицу официра ЈНА за ратни злочин према хрватским грађанима из Задра; на челу те групе нашао се пуковник Момчило Перишић.

Суђење је одржано у Задру, а тамо, ни Перишићу ни осамнаесторици других оптужених официра, није било олакшавајућих околности. Сви сведоци, а било их је седам, својим изјавама потврдили су тешке оптужбе на рачун окривљених на наведене и почињене последице напада на град Задар.

Председник судског већа Жупанијског суда у Задру, судија Дубравко Крпина, осудио је све оптужене због тога што су кршили одредбе међународног права, починили ратне злочине против цивилног становништва у септембру и октобру 1991. године, наређујући и проводећи артиљеријске нападе на Задра. У оптужници се тврдило да су тада погинула 34 цивила и да је разорено 120 привредних, стамбених и споменичких објеката.

Оптужница је Перишића теретила и да је крајем лета 1991 преместио топове из Задра на Дебело Брдо и Биљане Горње, код Бенковца, уз оправдање да је реч о редовној обуци. Ускоро су из тих оруђа, тврди се, гађане све задарске цивилне четврти и већина села у задарској околини, а наредбе потчињенима за те нападе давао је главом Перишић. У оптужници још стоји да је у јеку напада пуковник Перишић у једној прилици телефоном известио свог претпостављеног да “имам за вас добар циљ, број 72”. Тим бројем, на војној карти, биле су означене цркве св. Стошија и св. Доната, врхунски споменици не само задарске и хрватске, већ и светске културне баштине.

За овако тешке оптужбе Перишић је осуђен на двадесет година затвора, а остали на такође високе временске казне. Свима њима суђено је у одсутности.

Истине ради, у време оружаних окршаја у граду Задру и његовој околини, у хрватским медијима није уопште спомињано име пуковника Момчила Перишића, команданта Артиљеријског центра у Привлаци, удаљеној петнаестак километара од Задра. Перишић је пре тих окршаја, за време њих и после, за задрску јавност био посве непозната личност. Тек кад је унапређен у чин генерала, или, боље речено, кад је постао начелник Генералштаба Војске Југославије, његово име појављује се у јавности и добија негативне конотације у хрватским електронским и писаним медијима. Да се наслутити да се преко његовог имена настоји компромитовати и осудити Војска Југославије као целина.

Кад је генерал Перишић смењен са највишег положаја у Војсци, његово је име поново маргинализовано. Доласком на функцију потпредседника Владе Србије, Перишић поново постаје мета хрватских оптужби. Тако, на пример, хрватски министар спољних послова Тонино Пицула користи сваку прилику да нагласи како Влада Хрватске не може сарађивати са Владом Србије све док се на месту њеног потпредседника налази ратни злочинац Момчило Перишић.

Наравно, те су оптужбе далеко од истине, нарочито због тога што јединице ЈНА, и оне којима је командовао пуковник Перишић, не само да нису нападале “хрватске цивиле”, него нису умеле ни да себе одбране од истих тих “цивила”. Ако су успеле да се из Задра извуку, то се није десило после њихових војних активности, већ искључиво настојањем хрватских политичких власти да јединице ЈНА приволе на повлачење без отварања оружаног сукоба у коме би наоружани хрватски “цивили” били крајње неравноправан противник.

Одломак из књиге историчара Илије Петровића   “Српска Крајина : Октобар-јул 1992”, Београд 2019.

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: