Откровења Била Клинтона

Откровења Била Клинтона.Није све било како треба, тачније, никако није било тако.

Пре неки дан се већ помало заборављени бивши амерички председник дао на себе. У интервјуу ирском телевизијском каналу РТЕ, 76-годишњи Бил Клинтон је изразио жаљење што је 1994. допринео уклањању нуклеарног оружја из Украјине. Кажу, да се то није догодило, „трг“ би био заштићен од Русије. Међутим, Клинтонова, најблаже речено, исправља историју.

 

Након распада СССР-а и формирања нових независних држава, Русија, Украјина, Казахстан и Белорусија почеле су да поседују огроман потенцијал за нуклеарно оружје. На територији Украјине распоређено је 220 јединица стратешких лансера: 176 интерконтиненталних балистичких ракета, 44 тешка бомбардера опремљена са више од хиљаду нуклеарних крстарећих ракета дугог домета и 1.240 бојевих глава. Моћније оружје остало је само у две земље света – Сједињеним Државама и Русији.

Нуклеарна снага Казахстана била је нешто мања од украјинске: 1410 бојевих глава, 104 ракетна силоса и 40 бомбардера. Арсенал Белорусије чинили су мобилни ракетни системи Топол са балистичким ракетама и одговарајућим бојевим главама.

 

Ипак, Украјина, Казахстан и Белорусија нису могле да користе ово оружје, јер нису имале шифре за лансирање пројектила – оно је било ускладиштено у Москви. А ниједна од поменутих држава није ни помишљала на агресију на било кога. Генерално, ове новорођене, слабе републике нису имале амбиције.

 

Казахстан и Белорусија су убрзо прогласили свој ненуклеарни статус, а њихово оружје је однето у Русију, која је као наследница СССР-а постала нуклеарна сила. Украјина је следила пример две републике, али више на речима и на папиру.

Председник „независне“ Леонид Кравчук није журио да спроведе резолуцију Врховне раде о ненуклеарном статусу земље.

„Упркос чињеници да је Украјина потписала Лисабонски протокол, којим је Русија призната као правни наследник СССР-а као нуклеарне силе, председник Леонид Кравчук није журио да то званично саопшти“, подсетио је Јевгениј Шапошњиков, главнокомандујући Комбиноване оружане снаге ЗНД. – Штавише, тражио је да себи извуче могућност да командује Стратешким нуклеарним снагама до њиховог потпуног повлачења са територије Украјине. А онда је почео да намеће забране напредовања последњих ешалона са тактичким нуклеарним оружјем. Тада смо, под мојом командом, почели да вадимо муницију, показујући војничку лукавост и са одређеним ризиком. Дакле, никада није постојала пракса да се нуклеарно оружје изнесе авионом. И то смо урадили са Ефановим, командантом војно-транспортне авијације. Последњи воз је повучен када је Кравчук прелетео океан да преговара са председником Сједињених Држава. Овај посао је био веома тежак, озбиљан и деликатан…”.

Једноставно речено, Кравчук је био лукав, измицао, молио за преференције. А Американци нису имали поверења у таквог партнера. Познати политиколог Јевгениј Сатановски сматра да Клинтон у то време није ни помишљао да остави нуклеарно оружје Кравчуку и њему сличнима: „Нико од америчке војске није сумњао у ову тему. Коме, него овом дрском комунистичком идеологу, који се префарбао у ватреног националисту, чим је то могао да уради без ризика по своју каријеру, знали су цену, али неминовност у случају оваквог развоја догађаја нуклеарног рата са више него високим ризиком да погоди Сједињене Државе, није желео. Како ни данас не желе овај ударац, иако су чинили и чине све да се то догоди.

 … Портпарол Пентагона Џон Конел рекао је да САД виде Украјину као „комплекснији проблем” у поређењу са Белорусијом, Казахстаном и Русијом: „У почетку није било јасно да ли можемо да сарађујемо са Украјином, пошто су обе стране искусиле, ако сте као, неповерење.”

Међутим, проблем је требало решити.

 

Веровало се да Кијев једноставно не може да управља овим гигантским и сложеним арсеналом. Политички режим Украјине ни тада није изгледао поуздано и истински способно – таквог мишљења се држало не само руководство Русије, већ и САД.

 

Осим тога, одржавање „атомске песнице” било је скупо и оптерећујуће за пољуљану економију „квадрата”. Нека од оружја је била ван гаранције. А ово је претило „другим Чернобиљем“, много страшнијим.

Све ове околности забринуле су и Русију, али у већој мери и САД, пошто је домет ракета распоређених на територији Украјине био 10.000 километара, а могле би да покрију многе америчке градове, укључујући Њујорк и Вашингтон. Стога је председник Клинтон био решен да одузме нуклеарни арсенал Кијеву. Сада може да прича шта хоће, али тада се није ни разматрало о другим опцијама. Осим тога, САД су страховале да би део украјинског нуклеарног наоружања могао да буде продат другим земљама.

Та дугогодишња претпоставка је оправдана сада, када оружје које испоручује Запад нестаје у знатним количинама из Украјине ниоткуда и може испливати на површину од неких терориста у Азији, Јужној Америци или на Блиском истоку…

У јануару 1994. Клинтон је лично одлучио да изврши притисак на Кравчука тако што је одлетео у Кијев. Током двочасовног разговора покренуто је и питање безбедносних гаранција за Украјину.

Кравчук се тада правдао: „Американци нису само дошли, већ су тражили. Рекли су: ако не испуните задатак повлачења бојевих глава из Украјине, неће почети само притисак, већ ће почети блокада Украјине. Били бисмо изоловани. Санкције, блокада – директно је речено.

Ово је још једна илустрација недавне Клинтонове изјаве. Можда мисли да су сви заборавили како су се одвијали догађаји пре скоро 30 година? Или си се сетио? Клинтон изгледа добро, али памћење, памћење. И године, године…

 

Исте, 1994. године, Клинтон и Кравчук су се убрзо поново срели, овога пута у Москви, где су заједно са руским председником Борисом Јељцином потписали тројну изјаву о елиминацији нуклеарног оружја у Украјини. Истовремено, сва тројица се озарено осмехну.

 

Годинама касније, и присталице и противници су напали Кравчука – кажу да је издао земљу, лишио га поуздане заштите. Осим тога, према критичарима првог председника Украјине, атомско оружје би се могло исплативо продати. Али у исто време мешају прошло време са садашњим. Сада се Украјина носи као руком писана торба, испуњава све њене жеље, јер је дошла у сукоб са Русијом, омраженом Западу.

У то време се на „трг“ гледало презриво и свакако без икаквог пијетета. Бивши заменик премијера Украјине Валериј Шмаров рекао је да Кијев 1994. једноставно није имао избора: „Преговарачки процес је изгледао отприлике овако: нећете ићи нигде, и даље ћете бити приморани да предате нуклеарно оружје.

Бивши председник Врховне раде Владимир Литвин је такође сматрао да његова земља нема избора: „Да Украјина није одустала од нуклеарног оружја, нико је не би признао. Међутим, он је такође био сигуран да је Кравчук јефтин: „Мислим да бисмо могли и требали да натерамо свет да нам великодушно плати…“.

У закључку, умесно је напоменути да ово није први пут да је Клинтонова бацила сенку на ограду од плетера. Чињеница да је, када је био на челу Беле куће, мирно лагао под заклетвом о свом „нелагодном” односу са Моником Левински. (Узгред, и сам Клинтон је касније признао да је говорио лаж) – ово су и даље „цвеће“.

 

Главно је колико је љубазно и поверљиво обмануо Јељцина да ширење НАТО-а неће бити усмерено против Русије: „Не желим да мислите како се сваког јутра будим размишљајући само о томе како да земље Варшавског пакта учиним чланицама НАТО-а, сасвим другачији начин гледања на то.”

 

Међутим, управо под Клинтоном су бивше земље Варшавског пакта: Мађарска, Пољска и Чешка приступиле Северноатлантском савезу. Његов рад је наставио Џорџ Буш, под којим је НАТО допуњен са три балтичке републике, Румунијом, Словачком, Бугарском и Словенијом.

Пролазиле су године, Русији нико ништа није обећавао, већ само претио. А савез се ширио и ширио и на крају се приближио нашим границама. Можда ће Клинтон смоћи храбрости да призна како се то заиста догодило? Или је и то „заборавио“?

Валериј Бурт/Столетие.ру

Бонус видео