Србија развијала вештачку интелигенцију док свет још није ни причао о њој

Вештачка интелигенција – будућност човечанства, која је данас незаобилазна глобална тема, за Србију је била далеко од табуа још пре неколико деценија. Захваљујући професору др Владимиру Милачићу, који је преусмерио развој производних технологија ка дигитализацији, она је давних дана била предмет истраживања у Србији.

Јавности је данас, вероватно, мало познато да је 1960. године када није било персоналних рачунара, Србија била једна од 10 земаља које су могле да самостално пројектују и да производе велике компјутере. Чувени ЦЕР 10 је био резултат сопствених знања и вештина српских научника и инжењера, и у то време је био упоредив са оним што се тада радило у свету.

О вештачкој интелигенцији давних дана у Србији

На то указује професор Машинског факултета у Београду, др Петар Б. Петровић, шеф Лабораторије за кибернетику и мехатронске системе, члан Академије инжењерских наука Србије.

Милачић, који је преминуо у 84. години, пре пет година, средином шездесетих година прошлог века иницирао је стратешке програме увођења компјутера у образовање инжењера, истраживања у области производних технологија и оно најзначајније, у фабрике индустрије Србије. Без сумње, можемо га сматрати пиониром дигитализације индустрије и вештачке интелигенције.

Формирао је Центар за нове технологије на Машинском факултету, јединствени истраживачко-образовни ресурс на нашим просторима. Ту су се прикупљала знања из светских истраживачких центара и генерисале нове идеје и резултати који су лансирани у индустријски простор Србије али и свет. Један од Милачићевих ђака, Петровић каже да су моћни научни институти у Србији деценијама правили чуда и да и су и даље активни.

Не уздамо се довољно у сопствену науку

„Мислим да је данашње стање такво да се објективно не ослањамо довољно на сопствену науку. Укупан концепт економског развоја се базира на томе да неко дође са стране и да нам направи индустрију. Стране инвестиције су, наравно, пожељне, али када се стратегија и политика економског и индустријског развоја само на томе базира то не може да буде довољно продуктивно. И евидентно је да није, јер статистички подаци неумољиво показују да смо на историјском минимуму по уделу индустрије у стварању националног БДП-а“, истиче он, прецизирајући да са уделом од 13 одсто у 2021. години, ми не можемо да говоримо о реиндустријализацији.

Наш саговорник сматра да морамо да пронађемо начин како да досегнемо магичну границу од 30 процената, истичући да је то економска нужност.

Петровић је са групом студената управо вратио из Италије где заједно са колегама из Италије и Француске раде на европском истраживачком пројекту АВАТАР, посвећеном метаверсу, односно виртуелној реалности, роботима и паметним системима, фокусираних на домен кибернетизације производних технологија, односно платформе Индустрија 4.0. Оваквом сарадњом фундирају се програми за образовање нове генерације ‘Robot-proof’ машинских инжењера, за долазеће доба вештачке интелигенције и паметних машина. Историјски посматрано, ту нову генерацију машинских инжењера можемо да разумемо и као континуитет идеја професора Милачића о дигитализацији индустрије Србије.

Извозили у Америку

„Ми смо, гледано из угла садашњости, имали фасцинантан индустријски развој. Звучи готово потпуно невероватно, али Србија је већ, деведесетих година досегла такву развојну путању да смо направили сопствену фабрику робота. Чак смо и то радили! Такође смо извозили нумерички управљане алатне машине у њихову прапостојбину – Америку. Масовно. Тада моћна фабрика алатних машина ‘Лола’, није могла да произведе онолико колико је могла да пласира на тржиште Америке,“ напомиње Петровић.

Он објашњава да је реч о машинама које су компјутером управљане, потпуно аутономне и способне да саме извршавају врло сложене послове у производњи. Машина алатка је машина која производи све друге машине, па и компјутере и чипове. Она је сама суштина онога што данас називамо технолошким суверенитетом – кључна енејблинг технолгија за пројектовање сопственог развоја у националним оквирима. Такве машине смо самостално пројектовали и производили, не само за сопствене потребе, већ и за извоз, између осталог и на захтевна тржишта САД и Немачке. Лоше спроведеном економском традицијом такве капацитете смо потпуно уништили, критичан је наш саговорник.

Такав правац развоја индустријског система Србије је суштина идеје дигитализације фабрика српске индустрије, а потекла је, како каже, управо од професора Милачића и тима његових сарадника на Катедри за производно машинство Машинског факултета у Београду. Она се касније проширила на комплетну академску кичму производних технологија Србије, од Факултета техничких наука у Новом Саду, на северу, па до Машинског факултета у Нишу и Приштини, на југу Србије.

Милачић је преусмерио развој производних технологија ка дигитализацији. И не само да су ти напори били везани за истраживања, него су они паралелно захватили образовни сегмент, као и праксу, кроз развој стратешких националних програма за масовну примену компјутера у индустрији.

„Идеја је била јасна – нема обраде метала без обраде информација. Атоми иду заједно са битовима! Тада смо, посматрано из угла данашњих стратегија које развија Европа у грчевитом трагању за одрживим решењима за савладавање такозване ‘Долине смрти’, односно спреге сопствене научне заједнице и индустријског сектора, имали скоро невероватне моделе, један врло модеран приступ по том питању. Истраживачки пројекти су били тесно повезани са потребама фабрика, а теме доктората су били реални изазови индустрије,“ каже Петровић.

Четврта индустријска револуција

Зато, када се данас толико говори да смо на почетку Четврте индустријске револуције, он не дели то мишљење, или би у супротном, како каже, морао да заборави све што је радио у претходних 40 година.

„Дигитализација производних технологија је у Србији истраживачка константа деценијама. А што се тиче истраживања у области вештачке интелигенције, стање по том питању најсажетије илуструје чињеница да ниједан магистарски, нити докторски рад није могао да буде рађен а да на директан, или индиректан начин не буде повезан са неким од истраживачких изазова који су повезани са темом вештачке интелигенције или бар примене компјутера. Да, то је заиста тако. Тако је било пре 30-40 година, тако је и сада,“ наглашава наш саговорник који је 1982. године дипломирао на Машинском факултету у Београду, на смеру Производна кибернетика.

Подсећа да је на то што ми данас кроз јавни дискурс „откривамо“ готово као топлу воду, професор Милачић давно упозоравао – да је вештачка интелигенција исто што и бомба и да зависи у чијим је рукама полуга те вештачке памети.

Убојитији од атомске бомбе

Тезу да је компјутер бомба први је изнео отац модерног компјутера, Џон фон Нојман, који је као истраживач радио на Менхетн пројекту, на прављењу нуклеарног оружја за време Другог светског рата у Америци. Када су га новинари питали на чему ради одговорио је: Размишљам о нечем много важнијем од бомби. Размишљам о компјутерима.

„Данас заправо, видимо да је фон Нојман био у праву, да је моћ компјутерских технологија тако велика да је изменила наше друштво у свим његовим аспектима. И оно најбитније, ми не знамо у ком правцу ће све то отићи. Видите шта се дешава са децом и какве су застрашујуће моделе понашања дигиталне комуникације успеле да продукују код младих генерација. Ми ту трансформативну снагу дефинитивно не разумемо,“ нема дилему наш саговорник.

Реч је, каже, о теми која је врло контроверзна, јер ми данас немамо то што се зове вештачка интелигенција у правом смислу, односно интелигентно понашање компјутера које је упоредиво са понашањем човека.

Тема паметних машина, како напомиње, није нова. То је изазов који постоји још из времена античке филозофије, када су велики мислиоци попут Аристотела или Платона, покушавали да продру у когнитивни простор човека, да проникну у тајне мишљења и свести којима нас је природа обдарила.

„Машине које мисле су последња фаза у развоју технологије. Ми се незаустављиво приближавамо такозваном технолошком сингуларитету, тачки у развоју технологије када ћемо створити машину која поседује когнитивна својства која су једнака човековим. После тога више ништа неће бити исто, јер, како је веровао Станислав Улам, који је био учесник Менхетн пројекта, паметне машине створиће још паметније. Тако ћемо доћи до суперинтелигенције коју човеков мозак више неће моћи да разуме. Вероватно нити да је контролише! До тада, морамо да будемо искренији. Прво, данашњи компјутер не може да мисли, није креативан, а нема ни многе друге когнитивне димензије које поседује људски мозак. Са друге стране, већ данас владамо технологијом која је у неким областима примене супериорнија или бар једнака способностима људског мозга. Истраживачи то називају Narrow Artificial Intelligence, или Narrow AI. Дакле, компјутер је брз, рачунски моћан, неуморан – нико брже не сабира и дели, нико брже не сортира и анализира податке, али није креативан, није паметан, нема свест. Ка генералној вештачкој интелигенцији и технолошком сингуларитету се крећемо крупним корацима“, објашњава професор Машинског факултета.

Тиме би, по његовом мишљењу, требало да се баве и о томе говоре и филозофи и математичари и психолози, јер ми данас и даље не знамо принципе по којима функционише људски мозак. Постоје само хипотезе и веровања. То је технологија, највећи изазов којем тежимо, а оног тренутка када ту тајну будемо открили, то ће бити највеће откриће у људској историји. Зато је , закључио је он, предстојеће велико окупљање у Београду, конференција Тумороу (TMRW Belgrade 2023), битан догађај, још једна коцкица, конкретан допринос Србије у сатављању велике слагалице коју зовемо вештачка интелигенција и метаверс.

Београд је до 14. маја домаћин велике европске технолошке конференције која је окупила више од 10.000 познавалаца и љубитеља вештачке интелигенције, блокчејна, метаверса и компјутерских игара.

Мира Канкраш Тркља / Спутњик

БОНУС ВИДЕО: