Колико зелене енергије нам је потребно да бисмо заменили угаљ

Колико зелене енергије нам је потребно да бисмо заменили угаљ

Концепт 100 одсто замене термоагрегата електранама које користе чисту енергију уопште није реалан, а камоли приближно оптимална варијанта даљег развоја ЕПС-а Бистрица.

Инсистирање Европске уније, Енергетске заједнице, али и овдашњих власти да зелена енергија убудуће мора у што већој мери да буде присутна у енергетском миксу земље, повлачи питање, колико је Србији потребно нових капацитета зелене енергије да би заменила угаљ и термоелектране у којима се производи струја? И да ли ове капацитете треба надоместити градњом нових хидропотенцијала које су наш домаћи извор, попут „Бистрице” и „Ђердапа три”, или кроз сунце и ветар?

Намеће се и питање колико је инсталисане снаге у соларним електранама, ветроелектранама и реверзибилним хидорелектранама (РХЕ) економски оптимално изградити да би се заменио задати инсталисани капацитет у термоелектранама и задржала иста сигурност снабдевања потрошача. Јер, како ствари стоје да бисмо заменили иоле важнији део садашње производње термоелектрана из угља производњом из обновљивих извора енергије (ОИЕ), неопходна је изградња вишеструко већих производних капацитета у соларним и ветроелектранама, али и веома битних капацитета у РХЕ, каже у разговору за „Политику” др Слободан Ружић, саветник предузеће за енергетску ефикасност, инжењеринг и консалтинг „Енерџи сејвинг груп”.

– Концепт 100 одсто замене термоагрегата електранама које користе ОИЕ уопште није реалан, а камоли приближно оптимална варијанта даљег развоја ЕПС-а. Водни потенцијал тренутно представља најзначајнији извор обновљиве енергије у Србији. Инсталисана снага хидроелектрана ЕПС-а износи 2.401 мегават. Допринос РХЕ „Бајина Башта” по капацитету и произведеној енергији није укључен у наведене вредности. Све електране овог типа изузетно су важне због могућности преношења енергије из летње у зимску сезону. Годишња производња хидросектора у просеку чини чак 29,8 одсто укупне производње ЕПС-а. Али не само да хидроелектране дају знатан енергетски допринос, већ је још важније то што оне током целе године дају флексибилност у покривању варијабилног дела дијаграма потрошње. Управо због тога хидроелектране представљају праву драгоценост српске електропривреде – објашњава наш саговорник.

Наглашава да смо ми највећи део свог великог хидропотенцијала већ искористили. Можемо да се надамо изградњи највише 200 мегавати у новим ХЕ у будућности и то највећим делом у мини-хидроелектране. Дакле, да бисмо заменили бар део производње из својих прастарих термоагрегата, ЕПС под хитно мора да прионе на изградњу великих соларних и ветроелектрана.

Упитан зашто и једних и других, а зашто не само оних које могу производити јефтиније киловат-сате, одговара зато што ова два типа електрана имају комплементарну сезонску производњу, што значи да се правилним димензионисањем једних и других производња термоагрегата може заменити без икаквог или уз сасвим мало сезонско акумулисање, односно преношење енергије из лета у зиму. – Соларне електране у Србији имају еквивалентно годишње време рада око 1.200 сати, али због природних осцилација радијације сунчевог зрачења, оне производе око 64 одсто енергије лети и око 36 процената зими. Ветроелектране у Србији имају еквивалентно време рада око 2.800 сати годишње и производе само 39 одсто енергије лети, а чак 61 проценат зими – наглашава наш саговорник.

Додаје да би било врло погрешно и опасно помислити да се искључиво правилним димензионисањем капацитета соларних и ветроелектрана може заменити производња термоелектрана. У сваком случају, производња струје коришћењем њихових дарова често је могућа онда кад нам уопште није потребна, а нема је кад вапимо за њом. То се дешава сваког дана.

– Треба имати у виду да у Србији не постоје погодне природне локације за изградњу тако огромног капацитета у РХЕ, било би неопходно вештачки их створити. Према до сада разматраним идејама, ово би се технички могло реализовати једино изградњом хидросистема „Лим – Западна Морава” у ком би се могле изградити акумулације укупне енергетске запремине од око 1.000 гигават-сати. Ова идеја је, међутим, дискутабилна због наших односа са Босном и Херцеговином јер подразумева превођење вода из слива Дрине у слив Мораве. Делимична замена термоелектрана новим електранама на ОИЕ је, пак, могућа и преко потребна. Зато што пре треба донети одлуку о изградњи РХЕ „Бистрица” и то са максималним могућим садржајем акумулације. Идеално би било ако би се ова РХЕ могла направити тако да има на пример шест агрегата од којих сваки има снагу 175 мегавати и енергетску запремину акумулационог базена од 555 гигават-сати. Треба планирати да РХЕ „Бистрица” уђе у погон до краја 2030. године – каже Ружић.

Уколико се РХЕ „Бистрица” не може направити са тако великом акумулацијом, а врло је могуће да ће њена акумулација бити једва 10 одсто, у том случају, треба интензивно анализирати могуће локације за изградњу још једне или више РХЕ.

Зависно од карактеристика РХЕ „Бистрица” вероватно ће бити потребно додатних око 500 гигават-сати у акумулационим базенима у другим РХЕ. Те РХЕ не би морале да уђу у погон пре 2035. пошто је реално очекивати да ће највећи део горе поменутог капацитета у соларним и ветроелектранама бити прикључен на систем у периоду од 2035. до 2040. године.

– Једина до сада разматрана идеја којом би се могао обезбедити поменути енергетски капацитет је изградња РХЕ „Ђердап три”. Према досадашњим анализама, ова РХЕ могла би да обезбеди акумулациони базен капацитета од око 484 гигават-сати. Међутим, као и у случају хидросистема „Лим – Западна Морава” изградња овог енергетског објекта била би веома скупа, знатно скупља од изградње РХЕ „Бистрица”, а такође би била условљена прављењем међународног споразума, у овом случају са Румунијом – закључује бивши саветник у Министарству енергетике Слободан Ружић.

Јасна Петровић Стојановић/Политика

Бонус видео