Тихи убица прети да Војводину претвори у пустињу: Њиве у очајном стању
(Фото:Shutterstock)
Тихи убица прети да Војводину претвори у пустињу: Њиве у очајном стању.
Ако се у наредном периоду не поправи однос према земљишту, Војводина би од житнице Европе могла да постане пустиња, упозоравају стручњаци и напомињу да је у последњих педесетак година ниво органске материје драстично опао.
Некада је чак три четвртине ораница на северу земље имало више од 5 одсто хумуса – данас такав састав има тек један одсто њива. Ову деградацију стручњаци називају тихим убицом земљишта.
Тихи убица земљишта увелико хара Србијом. Уколико се не заустави, производња хране могла би да буде упитна у наредним деценијама, истичу стручњаци.
„Постоји доста деградационих процеса земљишта. Поплаве и ерозије су очигледне. И тада се у кратком временском периоду делује, како би се процеси зауставили или последице санирале“, каже др Јовица Васин, педолог у Лабораторији за земљиште и агроекологију Института за ратарство и повртарство Нови Сад, који је један од четири института од националног значаја за Републику Србију.
„Међутим, процес уништавања земљишта који је најбитнији и најизраженији јесте губитак органске материје. Ми га зовемо тихим убицом земљишта. Тихи, јер траје јако дуго. Убица зато што је садржај органских материја у ораницама и у централној Србији, а поготово у Војводини, већ дошао до толико ниског нивоа да угрожава пољопривредну производњу“, објашњава он.
У чему је проблем
Некада је већина војвођанске земље била богата хумусом.
„Око 75 одсто површине Војводине покривено је са два типа земљишта, черноземом и ритском црницом, који су у другој половини прошлог века имали садржај органске материје изнад пет одсто. Данас је оволики садржај хумуса присутан на само један одсто површина. Проблем је што рапидно опада сточни фонд – претходне три деценије по стопи од два до три одсто годишње. У томе лежи одговор на питање зашто се на већини њива у Србији не користи стајњак као органско ђубриво него минерална гнојива“, каже Бранислав Гулан, агроекономски аналитичар.
„Негативни ефекти смањења хумуса су већ видљиви, јер упркос томе што се примењују комплетне агротехничке мере, приноси опадају“, додаје Гулан, преноси РТС.
Без стајњака не вреди заливати њиве
Интензивна пољопривреда се не може замислити без наводњавања. О постојећим и новим заливним системима се највише говори лети и у сушним годинама. Ипак, чак и да заливамо далеко више површина него што то чинимо, питање је какве бисмо резултате дугорочно остварили са оваквим односом који имамо према земљишту.
„Добро је што се граде нови системи за наводњавање. Према подацима Републичког завода за статистику вода сада стиже само на 1,5 одсто ораница у Србији, док се у свету наводњава чак 17 одсто површина. Међутим, ако у наредних пола века будемо заливали плодне оранице, чији квалитет земљишта стално опада, а не буде природног ђубрива, од житнице земље, по приносима, створићемо пустињу“, упозорава Гулан.
„Најбоља потврда таквог стања је да вредност производње већ деценијама стагнира на нивоу између четири и пет милијарди долара годишње. Аналитичари су израчунали да аграр у Србији последње три и по деценије има годишњу стопу раста од само 0,45 одсто. По последњој валидној Стратегији развоја пољопривреде коју је усвојила Влада Србије крајем јула 2014, а која важи још годину дана, раст је требало да буде 9,1 или у блажој варијанти 6,1 одсто. Подсећам, да је стратегију требало да усвоји и Скупштина Србије, али после указивања на нереалност, документ никада није упућен парламенту“, додаје Гулан.
Ниво хумуса на њивама је на изразито ниском ниво
Процес деградације земљишта који подразумева смањење органске материје траје јако дуго. Још од „зелене револуције“ седамдесетих година прошлог века када је повећана употреба минералних ђубрива.
„Тада се сматрало да ће то бити довољно за исхрану биљака. Међутим, због смањене употребе органских ђубрива и због још неких других лоших пракси у пољопривреди, као што су, на пример, спаљивање жетвених остатака, уклањање жетвених остатака за производњу енергије са површина које нису адекватне за то, дошли смо у ситуацију да је доминантан садржај хумуса у земљишту у Војводини око три, па чак и испод три посто“, наводи Васин.
„Ово се у стручној пракси сматра за податак када парцеле треба ђубрити повећаним количинама органских ђубрива, јер је земљиште толико деградирано да тражи меру поправке“, додаје наш саговорник.
Да би се на неком земљишту остварили добри приноси најпре је потребно знати каквог је оно квалитета.
„Препорука је да се пре заснивања пољопривредне производње на одређеној парцели уради анализа земљишта. Само на основу резултата испитивања основних параметара плодности земљишта као што су pHвредност, садржај калцијум-карбоната, садржај органске материје-хумуса, садржај лако приступачног фосфора и калијума могу се добити смернице за рационалну примену ђубрива, минералних и органских форми“, објашњава Радмила Пивић, научни саветник на Институту за земљиште.
Мере за побољшање квалитета земљишта
Процес обогаћивања земљишта хумусом захтева време. Колико је трајала деградација, кажу стручњаци, толико је потребно и да се ситуација са земљиштем поправи. Зато што пре треба престати са лошом праксом и кренути у процесе који су корисни за земљиште.
„Основно је да се повећа примена стајњака. Међутим, због смањеног сточног фонда ми немамо довољно стајњака. Зато морамо примењивати органска ђубрива која би могла бити замена за стајњак. Рецимо компостирање различитих органских материјала како од урбаних отпадака, тако и од отпадака који су нуспроизвод прехрамбене индустрије“, наводи Васин.
„Жетвени остаци се не смеју спаљивати, пожељно је да се заоравају и уносе у земљиште. Такође, приликом изградње биоенергане треба водити рачуна где је сировинска база за такво постројење тј. са којих површина ће се односити жетвени остаци. То могу бити само оне површине које у себи имају довољно органске материје. Никако површине где имамо проблем са хумусом, а које су, нажалост, постале доминантне“, додаје Васин.
Стручњаци истичу да би земљиште требало рационално користити.
„За успешну пољопривредну производњу потребно је поштовати правилан плодоред, здруживати усеве, гајити међуусеве и озиме покровне усеве, спроводити зеленишно ђубрење, малчирање. Постоје и мере које предвиђају смањење губитака хранљивих материја у земљишту за најмање 50 процената и смањење употребе ђубрива за најмање 20 одсто до 2030. године, а да се притом осигура да не дође до смањивања плодности земљишта“, наводи Пивићева.
„Један од примера новог зеленог модела је секвестрација угљеника у пољопривреди и подстицање пракси које складиште угљен-диоксид у органској материји земљишта. Ово се може постићи применом квалитетних компостираних ђубрива, увођењем ширих плодореда, покровних усева, зеленишних ђубрива и по потреби мелиоративним мерама – калцизацијом и гипсовањем земљишта“, додаје Пивићева.
Држава треба да подстакне пољопривреднике да повећају ниво хумуса у земљишту
Према речима стручњака за поједине мере којима се повећава проценат хумуса у земљишту потребно је да држава подстицајима помогне пољопривредницима.
„Рецимо сидерација или зеленишно ђубриво је мера која може значајно да побољша ситуацију. То подразумева да се гаје биљке које су намењене за заоравање. Комплетна и подземна и надземна маса служи да се у периоду када је највећа вегетација заоре у земљиште. Тиме се повећава садржај хумуса и остале особине земљишта које су везане за органску материју“, објашњава Васин.
„Проблем у таквој мери је што пољопривредник нема директну корист од те једне вегетације. Има он корист од тога, али она је дугорочна. Краткорочно нема тржишни производ који може да прода, а има трошкове улагања у гориво и семе. Зато су потребне субвенције државе да се помогну пољопривредници који раде меру сидерације“, прецизира Васин.
Хумус није битан само за пољопривреду
Хумус у великој мери утиче на водни, ваздушни и топлотни режим земљишта.
„Земљиште које има довољно органске материје задржава влагу у дужем временском периоду од земљишта у којем је садржај органске материје низак. Тиме обезбеђује биљкама додатну влагу и оне на таквом земљишту боље подносе сушу. Ово је јако битно у данашњим условима“, каже Васин.
„Обично кажемо да је органска материја за земљиште исто што и мед за човека. Она је процентуално мала у укупној запремини земљишта, свега неколико процената, али је са аспекта значаја и утицаја на биолошку активност и на сам принос који је пољопривреднику битан, врло значајна“, објашњава наш саговорник.
Осим за пољопривреду хумус је битан и због тога што спречава штетне процесе у природи.
„Многи сматрају да је решавање глобалног загревања управо у томе да се повећа садржај органске материје, тј. органског угљеника у земљишту. Он се тиме везује и не одлази у атмосферу, не стварају се гасови стаклене баште који узрокују загревање. Питање садржаја органске материје није битно само за пољопривреду или неку локалну заједницу, него има глобални значај за данашњу цивилизацију“, истиче Васин.
Решење овог озбиљног проблема свакако треба тражити у опоравку сточарства које у Србији у укупној пољопривредној производњи учествује са мање од 30 одсто, док је у развијеним земљама то више од 60 процената.
Да би се одржао добар квалитет земљишта оптимално би било, кажу стручњаци, да се сваке четврте године дода 40 тона стајског ђубрива по хектару. За тако нешто потребно је да Србија има два условна грла стоке по хектару, а тренутно нема ни десет пута мање.
Интересантно је да шест највећих власника пољопривредног земљишта у Србији располаже са око 110.000 хектара ораница. Према малопређашњој рачуници само би они требало да имају 220.000 јунади. А Србија сада нема довољно јунади ни за један утовар на брод – што је око 2.000 грла. У нашој земљи тренутно има само око 320.000 бикова, крава, јунади и телади заједно.
Бонус видео
https://www.youtube.com/watch?v=1nF_lT1bwHc
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!
