Из пера Војислава Лубарде: Поучне речи о страдању српског народа и улоге и трагичне судбине Милана Недића

Из пера Војислава Лубарде, поучне речи о страдању српског народа и улоге и трагичне судбине Милана Недића у Другом светском рату

„ …Близу двјеста хиљада Срба из БиХ – претежно дјеце и жена – имало је среће да избјегне преко Дрине у периоду од 1941. до 1944. године. Сви остали који су преживјели, преживјели су захваљујући само пушкама које су на вријеме уграбили и шумама у које су у прави час избјегли. Иначе, Босна и Херцеговина би већ 1942. године била чиста без иједног Србина.

Није тешко израчунати да је 120 000 – можда и свих 150 000 – дјеце која је очувала, прехранила и школовала Србија било основа за биолошку обнову српског народа у БиХ – обнову без које би било сувишно и „социјалистичко“ чишћење Срба…

… Двапут сам бродио Дрину. Први пут у својој четрнаестој години, почетком марта 1944. послије трогодишњег, сад ми се чини и волшебног измицања испред усташке каме. Моја се породица – мајка, четири сестре од једне до тринаест година и брат од шест година – три пуне године скривала по Деветачким шумама и пећинама, уз ријетке могућности да се на мјесец или два скрасимо у каквој забаченој штали, полуспаљеној колиби или напуштеној бајти, срећни већ и због тога што нам се указала прилика да напабирчимо нарамак суве сламе или довољно гранчица јела и борова којима смо се покривали чак и за љутих зимских мећава.

Јели смо, најчешће, оно што се могло уграбити од земље – траву, коријење и пужеве, кад стигне њихово вријеме. Дешавало се да и по шест мјесеци не видимо трун брашна, камоли мрвицу соли и кашику масти.

„Блиским сусретима“ братског ножа нисмо ипак избјегли.

Трогодишња одисеја даноноћног измицања испред уста смрти почела је тако што смо, августа 1941. године, у посљедњи трен, искочили из запаљене куће у Рогатици које су наше прве комшије ужегле (пошто због брзог надирања устаника нису имали времена да пронађу тајно скровиште у којем смо били склоњени), а завршила тиме што смо, испред самих усташких руку, почетком марта 1944. ускочили на импровизованзу скелу којом нас је група „српских квислинга“ (војника генерала Милана Недића), жртвујући себе, пребацила на десну обалу Дрине, у слободу…
… Први пут сам клипсао према Дрини као изгладњели четрнаестогодишњи дјечак, крајем фебруара 1944. године. Путовање је трајало непуна три дана и двије ноћи. Било је то више бауљање но ход кроз сметове високе преко два метра и цичу зиму, док су око нас пуцала букова дебла. (Чинило се да прште рафали.) Повремено би пред нама искрсло спаљено, аветињско село без живе душе – једини путоказ према Дрини бијаху смрзнути лешеви наших (закланих) претходника, а једина „благодат“ дубоке пртине у високим наносима снијега које су нас скривале од усташа и патрола муслиманске милиције…

… Скочањени и премрли од глади – с леденицама по лицу – нашли смо се, и не знајући како, на обали хучне Дрине. Имали смо још само толико свијести да очима, нијемо и без ријечи, пратимо како се с брда, изнад наших глава, спушта колона од десет усташа (уз пијано подврискивање), а са друге обале ријеке пристиже скела са спасиоцима. Ђаво зна колико је трајало то посљедње хрвање с нашим разумом. Памтим једино да сам, као и остали, споро, а махинално окретао главу час на једну, час на другу страну и гледао (само гледао) ко ће прије стићи…

… Стигла је, прво, скела са спасиоцима, војницима који су носили униформе и ознаке генерала Милана Недића.

Ријеч је о човјеку који је проглашен за ратног злочинца чије се име, осим с погрдама, не спомиње већ 45 година. За мене, моју породицу и остале српске избјеглице из БиХ, Косова, Метохије и Хрватске, генерал Недић је био – и остао – спасилац. Ослободилац. Без Недићеве управе – која је, нема сумње, била квислиншка, што значи и непријатељска према комунистима и партизанском покрету – не би било нас.

Није мала заслуга (и родољубље) спасити, свјесно и организовано, неких 250 000 жена и дјеце. Не спорим да је Милан Недић, као предсједник српске квислиншке владе и наслијеђеног полицијског апарата у служби те владе, одговоран за убиства комуниста у склопу грађанског рата (Главњача, логори на Бањици и у Нишу), али спорим да је био и злочинац према српском народу. И било којем народу. Сумануто је тврдити да је био исти као и поглавник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, с којим га наши „марксисти“ лицемјерно упоређују.

Недић јесте сарађивао с окупаторском силом колико је морао, али није био фашиста, нити је волио Нијемце. Партијско једноумље више не може скривати историјске документе који сасвим јасно потврђују да је Милан Недић, један од истакнутијих ратника и јунака у Првом свијетском рату, био присиљен да прихвати положај предсједника квислиншке владе. Да то није учинио, да свјесно није жртвовао свој углед, Нијемци би још више раскомадали Србију, а српски народ ставили у исти расистички положај као и Јевреје, што значи да би га и сасвим уништили: не би постојали само Крагујевац и Краљево већ хиљаде сличних стратишта.

Кољачка усташка машинерија Анте Павелића, испред које смо бјежали, имала је за циљ не само службу Хитлеровом Трећем Рајху (уз слање више хиљада усташа и домобрана на руски фронт, гдје су такође чинили злочине) већ и план да потпуно истријеби српски народ са цијеле територије Босне, Херцеговине и Хрватске. Мада је из нужде био под патронатом Нијемаца, Недић није послао на совјетски фронт ниједног војника, нити је забиљежен иједан случај да су на територији његове управе убијани Хрвати или који други народ зато што је друге вјере. Братско прихваћање десетак хиљада Словенаца (католика) и сада се слави као примјер хуманости, а то је признање, макар и посредно, да је квислиншка управа Милана Недића била ипак нешто друго.

Кад је ријеч о издаји српског народа, издаји његових историјских простора и етичких интереса, за мене су – и не само за мене већ и за највећи број Срба, – неупоредиво већи издајници били људи који су ради својих личних интереса дозволили да се октроисаним (Титовим) уставом из 1974. године раскомада, а потом морално и економски уништи и оно мало Србијице која је дотад, као протекторат, постојала. Партијска машинерија може неко вријеме да спријечи истину, али не може, срећом, и да је уништи.

Нашу скупину смрзнутих и изгладњелих избјеглица, које су – жртвујући себе – прихватили припадници Српске државне страже, тог је дана, на Дрини, походила и друга срећа: иако су митраљеска и пушчана зрна стално клокотала око наших глава, ниједно није закачило нас, дјецу. Једног недићевца, и то управо оног који нам је први пружио руку, јесте. Кад смо на крвљу обливеном сплаву пристигли на десну обалу Дрине, бијасмо несвјесни чак и тога јесмо ли остали живи…

… Кад смо први пут пребјегли у Србију, дочекале су нас раширене руке, сузе, загрљаји.Од Дрине, преко Кремана до Ужица и Севојна, гдје су нас смјестили у избјеглички дом, није било куће поред које смо прошли, ни жељезничке станице, у којој је воз стао, а да нас нису дочекали са погачама, медом, шунком, сиром и кајмаком. Љепше (и драже) од свега бијаху топли, људски загрљаји.

Пролазећи кроз села, за десетак дана, срели смо на хиљаде нових мајки и очева, браће и сестара чија нас је топлина откравила и вратила у живот. Иако поробљена, са Нијемцима, Бугарима, Мађарима и Шиптарима на врату, Србија за све нас бијаше прави рај – толико чаробна (а неслућена) да, просто, нисмо вјеровали да тако шта још постоји.

То је разлог што ни послије, у слободи, кад сам постао скојевац и вјерник у ново сутра, нисам заборавио да сам остао жив захваљујући само томе што су постојали „српски квислинзи“ без којих не би било ни моје нове вјере. А да постоји нешто „труло“ у социјализму схватио сам још у скојевским данима, док су нас свакодневно кљукали лицемјерним изједначавањем злочина Павелића и Недића…

… Кад уђем, било у цркву, било у манастир, које радо обилазим у трагању за својим духовним коријенима, обавезно палим двије свијеће: једну за оца Симу и тридесетак рођака које су усташе заклале у име границе на Дрини, а другу генералу Милану Недићу, Томи Максимовићу, изванредном комесару за избјеглице у окупираној Србији и групи војника Српске државне страже који су нас, жртвујући себе, избавили из усташких руку на Дрини…“

Одломак из књиге “Свилени гајтан” Горњи Милановац 1990.

БОНУС ВИДЕО: