ТКО НАМ ТО ЗАВРЋЕ УШИ

Уши наше, српске. Нема ниједног Србина, бар из моје већ оматореле генерације, који није био повучен за једно од своја два увета.

Некад, у сретна времена, за уши су нас вукли родитељи, учитељице, разредне старешине… Све је то служило само као педагошко васпитна мера. Тек много касније су измислили педагоге и психологе после чега је васпитање у Србији начисто заврнуто. Редовно су нас за уши вукли и за рођендане, али само да би што брже порасли и то је, слободно се може рећи, терапијска метода. Да бих дошао до „завртања ушију“ морам овако изокола јер завртање ушију, за разлику од повлачења за уши има сасвим другу конотацију. Успут, није на одмет, да споменем и завртање руку и то зна да боли, али завртање ушију, да ли буквално уз још неке радње, да ли претходне или истовремене или пак метафорично, то тек боли а душа највише пати.

Сад можемо да тражимо одговоре на питање „тко нам то заврће уши. Могао бих ову причу да завршим одмах са само једним питањем “а тко нам то не заврће уши“, међутим питање је друкчије постављено па ћемо само неке навести, иначе списак завртача ушију би био непрегледан. Ови, наведени у наслову су препознатљиви, ако ни по чему другом, а оно по првом слову из наслова приче. Иначе не волим сувопарне текстове па ћу за једног од главних завртача наших српских ушију предложити опкладу: шта мислите које би последње речи Олександра од Србије биле (због речи „последње” сам се по трипут запљунуо, куцнуо у дрво и померио с места).

Ја сам сигуран да би то биле следеће речи: ” О Лафе Шулцу камараду мој, чувај ми Србију и пројекат “Јадар” “. Примећује се да Олександар од Србије слабо збори по немачки, што наравно не значи да га не збори баш никако. Такође нудим опкладу и на питање шта би О Лаф Шулц у том тужном тренутку (далеко било) одговорио нашем Олександру. Сигуран сам, мада бих волео да и вас чујем, О Лаф би рекао : “Ауфидерзен мој брудеру Олександре, путуј и не бригај за манастир тј. Србију и пројекат “Јадар” “. Примећујете да је О Лафов српски накараднији од Олександровог немачког.

Колико год да овај могући догађај делује тужно мораћу да вам испричам један призор из животињског света, али веома потресан и сличан напред наведеном. Наиме, својим ушима, наравно незаврнутим, јер за мене је и сам покушај завртања ушију последња линија (и то обавезно црвена) одбране, сам слушао и својим очима гледао кад једна квочка (ко не зна, то вам је кокошка која се остварила као мајка) на умору говори лисици : “Лијо, моја мила пријо чувај ми пилиће”, чим то рече заспа вечитим сном. Лисица тј. лија прија, која је била у присним односима са квочком, баш као и О Лаф са Олександером, не стиже ништа да каже, али сам сигуран да би нешто слично рекла што и О Лаф Олександру.

Да ли ћете ми поверовати у ово моје сведочење није ни важно, али сам дужан да вам откријем да поред своја два матерња језика српског и руског (Русијо, мајчице и сестрицо мила) одлично разумем и немушти језик тј. језике животиња и биљака. Апсурдно, али је тако, живео ти нама Олександре, бар док постоје те земље, које нам заврћу уши, а које не смем да споменем, иначе мој говор туге и бола оде у говор мржње, а удружење у изолацију.

Следећи завртач ушију, наравно ових наших српских, је из нашег вилајета и то је Пиштољ Мали. Ма колико се ја трудио да замаскирам ликове, не иде па не иде. Опет мало дигресије, само због младог нараштаја, јер мојој генерацији је познат стих једне песме из музичког жанра који се зове бећарац и он гласи : “Пиштољ мали па неће да пали”. Има ту још стихова који следе претходном, али пошто нисмо у биртији, ја их овом приликом и нећу помињати. Иначе, реч бећарац је и назив једног кулинарског (неко каже сиротињског) специјалитета од парадајза, паприке и лука, а кад се дода бар једно јаје онда је то луксузна варијанта. Наравно да осећате присност између овог музичког и кулинарског специјалитета, а носе и исто име.

Пиштољ Мали је иначе у земљи Србадији (последња реч само личи на Страдију) задужен за финансије мада неко финансије назива и рачуном, па отуда и оно чист рачун дуга… дајте машти на вољу.

Пиштољ Мали је иначе докторирао на тему “Финансијска (рачунска) нелогичност” тако да се његова метода завртања ушију тешко примећује. Ето ја никако да разумем све критичаре Пиштоља Малог. Па он је нама пензионерима, само ове године, повећао пензије бар десет пута (наиван сам па врло често одајем своју пензионерску позицију) мада ови злонамерни добацују да је то само обећање и да то нема везе са речи повећање. Али ко сам ја и ко су они да Пиштољу Малом не верујемо па и сам Исус Христос рече “Вера ваша ће вас спасти”. Дакле, неопходно је у пензиони систем увести напред наведену формулу. Цела та пропалозиција (ваљда се сад тако зове оно што се некад звало опозицијом) бесни на Пиштоља Малог само зато што су ове године Србадију (никако Страдију) задужили за 2.4 милијарде евра а лепо им је Пиштољчић , како га они злонамерно зову, објаснио.

Србадија, по њему Пиштољу, јесте позајмила те евре али их не дугује никоме, баш као ни све оне претходне, тек нешто мало реда ради. Као што сам навео, милина једна, не дугујемо ником ништа, напротив. Ко није у стању да поверује шта ја ту могу, а и по ушима ништа не осећам. Па тај Пиштољчина Мали (некако ми је ово име у раскораку са презименом али нема везе) је валуту Европске уније с*ебо, да се већ десет година није померила са места, а наш динар, па ко га пожелео не би. За сваки случај ево објаснићу вам како то изгледа у пракси. Узмете од банке 2.400 евра, сличност са милијардама је сасвим случајна, и ви банки не дугујете ништа, чак вама банка дугује. Ипак вам не препоручујем да се са службеницима банке расправљате јер од пропалозиције су само они гори. Верујмо и вера ће нас наша спасти.

Што се тиче страних завртача ушију српских (ко зна можда једног дана завртање ушију српских постане и део светске нематеријалне баштине) мислим да сам кроз два примера обрадио тај инострани утицај на наше уши српске. Зато ћу још обрадити још једну сорту домаћих завртача ушију, а то захтева мали увод.

Иако сви знамо, морам поновити, Турци су скоро 500 година у Србадији ширили културу, васпитање инфраструктуру, фабрике, мада се то друкчије некад звало, финансије и порезе. Дакле, од Турака смо наследили и порески систем. Десетак је био окосница тог система, данас би то било 10%, подношљиво. Примера ради, српски сељак ухрани десет свиња, једну узму Турци остало њему, мада се дешавало да Турци врло често нису узимали ни ту једну у сушним и неродним годинама, а можда су постојали и неки други разлози. Протерасмо ми Турке, такорећи без отпремнине, али осташе аге и бегови, само то су наши српски аге и бегови. Што се мене тиче, реч ослобођење и реч слобода бих строго забранио под претњом високих казни.

Да заварају трагове назваше се бизнисменима, тајкунима… док их народ обично зове лопужама. Е, баш те лопуже дају тај десетак и то кад хоће, а њима држава Србадија даје све што имамо.

Ето видите, моје расположење у току писања ове тугованке се мења од пасуса до пасуса. Изгледа да нисам увек спреман да поверујем да ће нас вера у Олександре, Пиштоље (разних калибара) аге и бегове спасти. Али, ја сам само један пензионер и морам да идем да на розе и несрећној телевизији погледам и послушам за колико ће нам процената Олександер повећати тензије.

Председник удружења “Заштитимо Јадар и Рађевину”

Алимпић Момчило