ГРАФИТИ – ОД ИСТ РИВЕРА ДО СИБИРА

Српска уметница Даница Црногорчевић, која пева песму „Јечам жњела“, указује да су ти стихови стари више од пет векова, записани још у Призренском јеванђељу, написаном исте године кад је и Кристофор Колумбо открио Америку -1492. године.

Тај, изворни, текст не садржи, међутим, стихове који су данас кључни када се на ову песму помисли. Можда због тога што је тада било још прерано да се снева о повратку српске војске у колевку српске државности. Ови који се данас певају, доста су млађи. Написао их је покојни митрополит Амфилохије и објавио у књизи „Косово је глава Лазарева” из 2011. године.

Није ово први пут да се поезија са књишких страница пребаци на зидове. А ни обратни случај није реткост, односно, није реткост да се поезија прво напише на малтеру и тек онда пресели на хартију. Реткост је, међутим, да нешто што се прво нашло на папиру са печатом највишег тела једне међународне заједнице, једног мировног споразума, са формално политичког текста пребаци у поезију, а потом и на зидове у виду графита. И то на зидове не само једне, него неколико држава, па чак и континената. У истој форми, у истом облику, са истим значењем и са истим сном. А управо то се десило са стиховима „кад се војска на Косово врати“ митрополита Амфилохија, који своје утемељење имају, као што рекосмо, у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН (Анекс 2, тачка 6). У том контексту речи песме митрополита Амфилохија се ни у чему не разликују од онога што је предвиђено овом Резолуцијом: српска војска би, између осталог, била задужена за очување присуства на местима српске културне баштине.

Тако митрополит Амфилохије пева како ће српска војска по повратку на Косово доћи до цркве Самодреже, реке Ситнице, Газиместана, славних Дечана, царске лавре Грачанице, Пећке Пресвете Краснице, и Призрена града царевога. У томе не би требало да је ишта спорно било коме. Осим косовским Албанцима, наравно, јер се они о томе ништа и нису питали с обзиром да је оба документа у којима се дефинише повлачење српских безбедносних снага са Косова и Метохије и њихов накнадни повратак – Војно-технички из Куманова и Резолуција 1244 – Србија, односно СР Југославија постигла са „међународним фактором“. Први је потписан са представницима Међународних безбедносних снага под покровитељством УН (Кфор), а други је усвојен у Савету безбедности.

„ДОМАЋИ“ ФАКТОР

Има, међутим, и поред косовских Албанаца људи који у идеји повратка српске војске на Косово и Метохију, виде несхватљиву претњу, хушкање на рат, великосрпски национализам и шовинизам… То је заиста чудно, јер разумемо да им је неприхватљива нека идеја митрополита Амфилохија, којег су називали „пуковник Радовић“, али не разумемо да им је спорно и оно за шта се залагао и покојни премијер Зоран Ђинђић, у којег се куну и од којег праве „секуларног свеца“. А у овоме су се (као, уосталом, и у много чему другоме, Ђинђић и митрополит савршено слагали. Тако је макар писао лист „Данас“ (уз подршку „Нове.рс“ под насловом „Повратак српских снага на Косово једна од највећих контроверзи у примени Резолуције 1244“ (13. децембар 2022): „Представници власти демантовани су у тврдњи да ће Влада Србије у четвртак први пут од усвајања Резололуције 1244 у СБ УН послати захтев Кфору и позивајући се на њу тражити распоређивање српских безбедносних снага на Косову. Такав захтев послат је још 2003. и то је урадила влада Зорана Ђинђића“.

Поставља се питање шта, онда, организаторима „хитне“ конференције за новинаре, групи невладиних организација са седиштем у Београду, може бити проблематично у графитима који су у складу и са „националистичком“ идејом митрополита Амфилохија, и са реформистичком и проевропском политиком Зорана Ђинђића, и са међународним правом? Ситуација у Србији је толико опасна, графити са натписом: „Кад се војска на Косово врати“, ничу широм земље, посебно у Београду, и ако надлежни хитно не реагују десиће се катастрофа, навели су представници невладиних организација на дотичној конференцији за новинаре. „Је л‘ ми знамо шта ће бити кад се војска на Косово врати? Знамо“, упитала је тада успаничена програмска директорка Иницијативе младих за људска права Софија Тодоровић. Знамо шта ће да се деси, биће коначно до краја испуњена Резолуција 1244. Шта би друго могло да се деси? Инсинуира ли то госпођица Тодоровић да би косовски Албанци попут неког дивљег племена могли да учине нешто насилно у том случају? Нешто против Кфора који је, према Војно-техничком споразуму (Додатак „Б“ тачка 4/2) дужан да „обезбеди поштовања (споразума, прим. аут) након повратка одабраног особља СРЈ на Косово“?

Њен колега Владимир Арсенијевић из Удружења КРОКОДИЛ отишао је и корак даље, оценивши да се ради о „лузерском покличу“. „Војска да се враћа на Косово? Хајде баш да видимо кад ће се та војска тако бајно вратити. Реч је о некаквим мокрим сновима који се пласирају у јавни простор, представљају се као део некакве не знам какве, бог зна какве политике, и ми се усмеравамо да на то трошимо јако много своје енергије, времена, ресурса, уместо да се бавимо да друштво напредује“, рече Арсенијевић. Чудно је, заиста, да Арсенијевић, који је Ђинђића описивао као „филозофа, западњака, пресавременог, преобразованог и преквалификованог, а по опредељењу пре свега рационаланог“ човека који „напросто није био кројен по мери једног дубински ирационалног друштва заснованог на националистичким снатрењима која не траже упориште у објективној стварности, напротив“ и који његово убиство проглашава за „нулти час новог мрачног доба“ (што је и наслов његовог текста објављеног на „Пешчанику“ 10. марта 2013), овај аспект Ђинђићеве политике одједном сматра „лузерским“ и „мокрим сновима“ (иначе се каже „влажним“).

ЦЕНА И ТОКСИЧНОСТ ФАРБЕ

Имао је Арсенијевић и еколошки моменат у овом свом излагању, истичући да су аутори графита користили „токсичне боје које уништавају природу“, а када су их цртали чак су ишарали и околне четинаре. „Мон блан“, што би рекао Дерек „Дел Бој“ Тротер из серије „Мућке“. Питање је да ли су боје које користе српске патриоте при изради графита токсичније, подјенако токсичне, или мање токсичне од оних које су Арсенијевић и његови саборци користили приликом префарбавања једног од тих графита у „Митићевој рупи“ на београдској Славији. Ако су ове „прозападњачке“ боје мање токсичне од ових „затуцаних просрпских“, требало би да их препоручи, да патриоте више не трују не само друге, него ни себе док цртају графите. Можда је у томе, еколошким бојама, и разлика у процени „другосрбијанске“ и „патриотске“ цене једног графита. Другосрбијанци користе скупе, еколошке боје па, према њима, један такав графит кошта између 700 и 1.000 евра, а сиромашне патриоте користе оне јефине, па према њима (Весна Веизовић са портала „Васељенска.нет) овакав графит не кошта више од 3.200 динара (што Весна доказује и приложеним фискалним рачунима).

Фарба која је коришћена приликом израде ових патриотских графита који су у складу и са Резолуцијом 1244, и са политиком „српског реформатора“ Зорана Ђинђића, је толико била токсична да великосрпским национализмом није затровала само ситну децу која су се „у сунчану недељу“ играла у паркићу у којем је исписивано „кад се војска на Косово врати“, или убицу из „Рибникара“ (Арсенијевић не разуме како нам свима није јасно да су малолетног К. К. на злочин инспирисали управо ови и слични графити, а не можда песме његовог сина којим се величају масовна убиства и дрогирање), него се тај токсични облак проширио и ван граница Србије, и то не само на суседне нам Црну Гору и Републику Српску, па се са четинара пренео и на сибирске брезе. Графити исте садржине осванули су, наиме, убрзо и по градовима не само нама суседних држава, него и у Санкт Петербургу, Јекатеринбургу, Саратову, Тјумену и Орелу, такорећи од Москве до Сибира, како извештава РТ Балкан. Како је до тога дошло? Мора да су у све ово прсте умашали и Удба, пардон БИА, односно КГБ, пардон ФСБ. А, можда, завера тајних служби која сеже све до највиших слојева државног апарата Србије и Русије и није била потребна. Можда су само припадници два народа још једном спонтано осетила потребу да искажу солидарност, јер „Срби и Руси су браћа заувек.”

Филип Родић / Печат