Хроника темељно припреманог злочина

Хроника темељно припреманог злочина

Јасеновац је најстрашнија српска реч. То је била фабрика смрти на балкански начин. Брутална и примитивна. Потпуна супротност немачкој индустрији смрти која је била педантна, административна и хладна.

Јасеновац је био сушта супротност. Тамо је све било лично. Злочине су вршили појединци. Они су жртве гледали у очи. Такмичења у клању, маљеви, будаци, бајонети… Због тога је то место постало синоним националне трауме.

Али, бавећи се Јасеновцем и одбраном обима трагедије на том месту, коју наше северне комшије систематски покушавају да умање и релативизују, из вида губимо хиљаде других стратишта расутих широм Независне државе Хрватске, која је обухватала границе авнојевске Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема. Ако заборавимо те трагедије, будуће генерације неће имати прилику да сагледају пуне размере покоља над Србима. Макар да знају о чему је реч. У противном, неће разумети контекст поруке коју је друштвеним мрежама шири Анте Пркачин, посланик хрватског сабора, бивши генерал и припадник ХОС-а. Он се хвали да је Црна легија у источној Босни у пролеће 1942. године потукла 3.000 четника под командом Јездимира Дангића. Он то говори да би причу скренуо са чињенице да је том приликом побијено 6.000 Срба. Цивила.

Усташе су финално решење за Србе припремале дуго и темељно. Оснивач усташког покрета Анте Павелић и његови сарадници у емиграцији чекали су прилику да се врате у Хрватску и спроведу свој монструозни план. Да убију, иселе и покрсте Србе који су живели на простору западно и северно од Дрине и Саве.

Немачки тенкови који су са цвећем дочекани у Загребу омогућили су долазак усташа. Проглашење Независне државе Хрватске 10. априла (Краљевина Југославија капитулирала је 18. априла) био је знак за почетак лова на Србе. У Гудовцу, селу шест километара удаљеном од Бјеловара, већ 27. априла је стрељано десет Срба. То је била припрема за злочин који се догодио сутрадан. Као освета за наводно убиство два хрватска војника (касније је спомињано убиство 11 Хрвата, цивила) у Гудовцу су стрељана 192 мушкарца. Све Срби. Они су пре тога морали да себи ископају раку широку 42 метра. У тај злочин су умешана висока имена усташког режима попут Вјекослава Лубурића и Еугена Кватерника, сина Славка Кватерника. Немци су због тог злочина ухапсили 40 усташа, али су их власти у Загребу све ослободиле.

Злочин у Гудовцу је био „дечја игра” у односу на оно што ће уследити широм НДХ. Сачувани су записи да су усташе у Личким Осредцима жене и децу бацали у запаљену кућу. У сећању устаника који су напали жандаре у Мартин Броду, забележено је да су испод Боричевца наишли на две јаме које су до врха биле пуне лешева. Из једне јаме су извукли два преживела. Један је у јаму бачен пре седам, други пре пет дана.

– На самом отвору вртаче расла је леска. Њене гране су биле поломљене. Очигледно да су се за њу хватале жртве које су усташе бацале у јаму. Од врха до дна вртаче све је крваво. На самом дну је велика локва усирене крви. Около су разбацани делови одеће. Највише је капа, опанака, сеоских завежљаја и торбица са храном – наводи се у сведочењу устаника Ђуре Карановића.

У књизи „Прва пролетерска” (Војно дело, 1963) забележено је сећање Милоша из села Мокронога. Партизани су га срели код планине Радуша, јужно од Бугојна. Он је причао како су усташе дошле ноћу, провалиле врата и упале у кућу. Тукле су, мучиле, мрцвариле до бесвести. На питање зар и децу, Милош је ћутао.

„Страшна је била та ноћ. По кући наста врисак. Децу захвати такав плач да су се гушила у сузама. Усташе то још више раздражи. Тукли су кундацима, ногама, рукама. Деца су летела кроз ваздух, ударала о зид. Убрзо су утихнула.”

Милоша су сутра одвели до јаме где су бацали мушкарце. Усташе су их тукле, закрвављених очију. Поглед им је био празан, туп. Неки страдају од удараца кундака у главу. Када су видели каме и схватили да ће их клати, једна група је сама скочила у јаму.

Споменути Милош је преживео да исприча ту причу.

Прва пролетерска бригада је тих дана на Купресу водила борбе са усташама Црне легије, под командом Јуре Францетића. Он је пре тога командовао и казненом експедицијом против Срба у источној Босни. Његове усташе су у Дрињачи два бурета напуниле крвљу покланих Срба и у шпорету испекли две женске главе (забележио четнички поручник Стево Вионовић). Францетић је у Загребу представљен као јунак. Издата је поштанска марка са поруком – Јуре гази Дрину воду, он се бори за слободу.

А о томе како се он борио за слободу, остало је забележено да су Немци са српске стране Дрине пуцали у усташе који су децу бацали увис и дочекивали их на бајонете. Жене и девојке су скакале у Дрину, да се удаве, да не падну у шаке усташама које би их силовале и мрцвариле пред родитељима, браћом, децом. На површини би остала само коса која би убрзо нестала у води. Немци су пуцали и викали „цурик усташ” – назад усташе, да одбију од нејачи која се ка обали Дрине сливала чак од Пала. Италијани им нису дали да у Вишеграду пређу у Србију.

Црна легија је на Купресу затварала људе у куће и палила их. Ко би покушао да изађе, чекали су га митраљески рафали. Тамо је забележен и случај са аутобусом у коме су усташе повеле Србе на смакнуће. Били су пијани па су путнике побили у аутобусу. Хвалили су се крвавим аутобусом. Можда је баш тај случај послужио као инспирација Лордану Зафрановићу да у филм „Окупација у 26 слика” убаци сцене масакра у аутобусу.

Иван Шибл, партизан и политички комесар, у свом ратном дневнику наводи да су усташе у Црној легији биле фанатици. Током јуриша су певале, не бојећи се смрти. Њихова омиљена песма имала је следеће стихове: „Висок је Требевић, на њему седи Павелић. Пије вино, пече јањце, коље Србијанце”.

Он усташе описује као „дивљаке из верски и националистички најзадртијих и најзатуцанијих средина”. Како истиче, то су „примитивни горштаци, залуђени од католичких попова, корумпирани пљачком после покоља”. На крају, се све своди на пљачку.

Иван Шибл у дневнику закључује да хрватски комунисти не би преживели да их нису прихватили Срби на Банији, Грмечу, Кордуну и Лици. Он је сматрао да патње Срба никада не смеју бити заборављене. Ипак, није остао доследан том утиску. Након смене врха хрватских политичара због маспока дао је оставку на све функције.

Али иза њега су остала вредна сведочанства. Он наводи да су усташе у Славонији пре злочина увек пиле доста алкохола. У акције би ишли камионом, да би могли да понесу плен. Успут се певало, и даље пило.

При уласку у српска села пуцали би на свакога ко би изашао из куће да види шта се догађа. Остале би похватали и, у зависности од расположења, одмах побили или их одводили у логоре. Мушкарце су по двојицу везивали жицом и целу врсту спојили кроз средину. Тако се најлакше контролишу заробљеници а деца и жене иду иза њих. Након тога следи пљачка. Потом би село било запаљено.

На Банији је забележен покушај освете партизана због злочина усташа. Петар Крњајић, командант устаничког батаљона, стрељан је јер је наредио да се спали једно хрватско село и сви мушкарци старији од 16 година убију. Изгорело је неколико кућа, у чему су партијски руководиоци видели велики политичку штету.

Усташе нису мировале ни у Срему. На граници са Србијом. У лето 1942. године преки покретни суд под командом Виктора Томића тамо је за само два месеца послао у смрт 6.000 Срба. Међу њима је био и сликар Сава Шумановић. Из Срема је током рата у логоре у НДХ послато најмање 11.000 Срба који се нису вратили.

Један од најбестијалнијих злочина почињених у време Независне државе Хрватске десио се у Бањалуци у рано јутро 7. фебруара 1942. године. Пре тачно 81 годину, усташке снаге су извршиле покољ над Србима у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац.

Према званичним подацима који су до сада прикупљени, тог дана убијено је најмање 2.300 људи. Међу недужним жртвама било је 551 дете. Бестијалност тог злочина огледала се у томе што су Срби у бањалучким селима убијани без испаљеног метка. Како се наводи у тексту нашег колеге Младена Кременовића, дописника из Бањалуке, Србима је тада пресуђивано секирама, ножевима и крамповима. Под командом натпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића из гарде Анте Павелића, усташе су злочин у Бањалуци починили уз помоћ локалних помагача. Комшија побијених Срба.

„Побрините се одмах за тајни покоп поубијаних Срба. Одстраните по могућности одмах све трагове”, гласио је телеграм команде „Усташке надзорне службе” са ознаком тајно. Телеграм је из Загреба упућен подређенима у Бањалуци шест дана након покоља.

Горе наведене и друге примере усташких злочина не смемо да заборавимо. Без сећања на жртве и стратишта будуће генерације неће знати о чему пева Марко Петковић Томсон. „Јасеновац и Градишка стара то је кућа Максових месара. Кроз Имотски камиони журе, возе црнце Францетића Јуре. У Чапљини клаоница била, пуно Срба Неретва носила. Сјајна звездо изнад Метковића, поздрави нам Анту Павелића”.

О крвнику Францетићу, којем су српски сељаци, као на правди бога, на Слуњу 1942. године секиром сломили лобању, већ је било речи. Вјекослав Лубурић, начелник система концентрационих логора у НДХ, због бруталности је назван месар. Лично је надгледао спровођење финалног решења за Србе у НДХ.

Хитлер Павелићу: Срба има превише

Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан упозоравао је Берлин да су Срби постали дивљач за одстрел. „Свако је могао да их некажњено прогони и убија.”

„Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, укључујући бебе, децу, жене и старце, то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000”, забележио је Нојбахер средином рата. Он није бирао речи када је писао и говорио о усташама. Називао их је хуљама, пробисветима, кољачима, убицама…

Припадници немачке војске на простору НДХ нису благонаклоно гледали на усташке покоље. Забележени су бројни случајеви да је немачка војска штитила локално становништво. Официри су писали извештаје надређенима, износећи страшна сведочења. Предлагали су да немачка војска преузме команду у НДХ. Ипак, Хитлер није био вољан да се бави Павелићем и усташама. Поглавнику је поручио да српско питање не може да реши покољима. Срба је, како је приметио Хитлер, било превише.

Извор: ПОЛИТИКА / Марко Лакић

БОНУС ВИДЕО: