Више о Јеврејима, мање о Србима: Антисе(р)бизам или “дечја игра”

Више о Јеврејима, мање о Србима

Својевремено, пошто натрча на Шафарикову мисао да “Срби имају народ­ну философију достојну дивљења, али им недо­ста­је заједништво… прво ја, па опет ја, па тек касније држава, друштво…”, један непрепознати Србин рече да, “поред нас самих какви смо, други нам непријатељи нису потребни”.

Чак и кад каже “ја па ја”, Србин није сигуран да верује и себи.

А кад овај потписник, пре неку годину, на једном месту написа да “у односу на антисрбизам – антисемитизам је дечја игра”, најчешћи одговор на питања нешто опрезнијих читалаца није ли то прећеризам, био је да можда и јесте.

Наредни редови могли би показати да можда и није.

Првог децембра 2014. године могло се од председника израелске владе Бењамина Нетанјахуа (1949) чути да “пријатељство јеврејског и српског народа иде у прошлост хиљадама година, још од времена Римске Републике” (крај 6. века пре Христа – прва четврт 1. века), да су “у модерно време два народа била уједињена у борби и патњи, током страшних година Другог светског рата”, али да се, гле чуда, само јеврејски “народ суочио са бруталним оптужницама и убиствима од руку нациста и њихових пријатеља” (хттпс://њњњ.сд.рс/цланак/нетанијаху-потврдио-деретица-срби-и-јевреји-су-пријатељи-хиљадам)! 0000

Последњег јануарског дана наредне године, Јован И. Деретић (1939-2021) потврдио је понешто од тога: “Топоними на Синају су на српском језику, а датирају најмање 1.000 године пре Христа… Довољно је погледати Синај и видети да је цела наша стара историја сакривена. И ту се опет обнавља веза Срба и Јевреја. Према предању, Мојсије је добио десет заповести на Сербал Џебелу – Српском Врху, на Синају. Јевреји су дошли у Палестину где је било Срба, преосталих од ранијих освајања. Ту је дошло до заједничког живота тих Срба, који нису били бројни, и Јевреја. И остаје нерешено питање племена Венијамита. Према неким јеврејским подацима, они су Срби који су дошли са Крита у Палестину и ту су примили јеврејску веру. Па их зову Србима јеврејске вероисповести” (хттпс://њњњ.сд.рс/цланак/деретиц-нетањаху-нас-уци-истини-срби-и-јевреји-су-пријатељи-од-п).0000

А етнолог Слободан Филиповић (1950) томе додаје да је “цела јеврејска прича србска, али пропагандна, са мими­кри­јом и окретањем ‘на главу’ јер за њу нема апсолутно никаквих доказа, осим глинених записа са Истока који су србски! За пле­ме Венијамита није спорно да је србско”.

Слушај ‘вамо…

Безмало два месеца, медији по Србији исцрпно и исцрпљујуће обавештавају о ратним (не)приликама на Блиском истоку – најчешће је то “напад на Израел”, неретко ратују Израел и неки тамо Хамас, некад Израел гађа циљеве у Либану (који није у рату), редовно се истиче тереоризам већ помињаног Хамаса, повремено се чује да на оној неизраелској страни гину углавном деца и жене – ваљда као најкривљи за своје страдање, врло ретко се “открива” колико је “у комад” угашено дечјих живота, “антитерористичка” страна не прикрива да гађа амбулантна кола и болнице (“индонежанска болница у Гази претворена је у масовну гробницу”), “укида” воду и струју и протерује десетине хиљада “непријатељског” цивилног становништва позивајући на размену талаца не би ли после тога кренула у рат до истребљења оне друге стране, изузетком изузетака могу се сматрати питања “да ли је то рат верски или геополитички” и да ли би “напад на Америку на сличан начин оном од 11. септембра био тероризам”, а све то “зачињено” је застрашујућим снимцима разорених неизраелских стамбених објеката и људских жртава (свих родова и узраста – не рачунајући ту педесетак новинара, они су “колатерална штета”) које су имале “срећу” да изгину на отвореном и буду извађене испод рушевина.

Уз признање да баш и не троши много времена на излиставање “папирних” наслова (десетак-петнаест минута недељно) и слушање и гледање електронских медија (слабо види, још слабије чује), овом потписнику чини се да је свега два пута начуо да је у свету неко протестовао против израелског ратног похода: једном у Америци, у Вашингтону, једном негде у Немачкој. Ако је тих протеста било више, заинтересовани су за њих могли сазнати из вести објављиваних на међумрежју; један од таквих (не)организован је у Србији, тако што су 7. новембра (можда случајно, можда као подсећање на јеврејски “упаљач’ Октобарске револуције из 1917) испред просторија извеснога “Хавер Србија” у Београду, самопредстављеног као “непрофитна, невладина, образовна организација грађанског друштва, која промовише разнолико и инклузивно друштво у Србији”, исписани графити “Хавер марш из Србије”, “Израел убија децу”, “Слобода Палестини” и “Доле ционизам – доле антисемитизам”.

“Дољакање” антисемитизма, да ли верског, да ли расног, да ли националног, нарочито овога последњег, током претходних седамдесетак година сведено је на ниво теоријског, тако да се мирне ду­ше може рећи да антисемитизам опстоји само као мисаони појам.

Уз цифре и резолуције…

А све због тога што је после Другог светског рата, на велика врата, у употребу ушао појам холокауст, катастрофа, велика несрећа, у Википедији објашњен као “систематски државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама људи током Другог светског рата од стране Немачке и њених сарадника. Холокаустом је обухваћено око две трећине од девет милиона Јевреја који су раније живели у континенталној Европи”, што значи да је “у њему убијено пет до шест милиона Јевреја”. Дефиницијом холокауста, “у ширем смислу”, обухваћене су и “нејеврејске жртве нацистичке кампање масовног убиства, на бази биолошких фактора, као што су нпр. Цигани, Пољаци, припадници других словенских група”, а одредница “Антисемитизам” уверава нас да је, “по званичним подацима, у концентрационим логорима широм окупиране Европе убијено више од шест милиона Јевреја”.

Латиничка Википедија представиће холокауст као “појам организираног, систематског геноцида и убиства око шест милиона европских Јевреја за вријеме нацизма у Њемачкој” или, цифарски, податком да их је у петнаест (15) европских земаља страдало најмање 4.194.200, а највише 4.581.200. Додају ли се томе и “жртве које се на посредан начин могу приписати националсоцијалистичким прогонима… вјеројатно се може рачунати с више од пет милијуна жидовских жртава”.

Да не би испало како су Јевреји били једине жртве, исти текст саопштиће да су “Роми друга група која је била објект геноцида. Број њихових жртава процјењује се на 220.000 или више (до 800.000)”.

Било која цифра да је у питању – “пет до шест милиона”, “око шест милиона”, “вјероватно… више од пет милијуна”, “више од шест милиона Јевреја” – што је Јахел Вилан (1968), израелски амбасадор у Београду, заокружио на шест милиона –, Уједињеним нацијама био је то повод да 1948. године усвоје Резолуцију о спречавању и кажњавању геноцида. Са тим у вези, требало је да прође скоро четрдесет година да Немачка, прва у Европи, донесе закон “којим се забрањује порицање холокауста и јавно истицање нацистичких симбола попут свастике, а предвиђена је казна затвора и до пет година”. (Могло се, тако, 2010. године, на сајту Слободне Европе – https://www.slobodnaevropa.org/a/negiranje_holokausta_antisemitizam/2183702.htmlхтмл – прочитати да је немачки десничар Ернст Зундел процесуисан “у том смислу” и да је одслужио петогодишњу затворску казну). Недуго затим, Аустрија, Белгија, Француска, Холандија и Румунија донеле су законе којима “санкционишу негирање холокауста и нацистичких злочина”, а нешто касније, “међу земљама које кажњавају свако негирање геноцида” нашле су се и Андора, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Кипар, Мађарска (са три године тамнице куће необичне!), Лихтенштајн, Литванија, Луксембург, Малта, Словенија, Швајцарска, Пољска, Чешка, Мађарска, Естонија и Летонија, с тим што ових последњих пет предвиђају и кажњавање комунистичких злочина.

Ценећи такво и толико антинацистичко расположење, Генерална скупштина Уједињених нација, на предлог Израела, 20. јануара 2022. године донела је, консензусом, без гласања, необавезујућу резолуцију којом се осуђује свако порицање холокауста и позивају све земље и друштвене мреже да “предузму активне мјере у борби против антисемитизма и порицања или искривљавања холокауста”.

У таквим околностима, мање “резолуционо-необавезујућим”, а више казненим, и појединци и институције користе реч “антисемитизам”, углавном, скоро увек, као самозаштитну меру, да неко, не дао бог, не би неку њихову можда неопрезну реч или неки поступак препознао као антијеврејство.

Холокаустом обухваћене “нејеврејске жртве нацистичке кампање масовног убиства” – не признају се, чак ни резолуционо.

Србске, нарочито!

На Блиски исток – поглед и из србског угла

У србским медијским условима, рат који се на Блиском истоку води већ осму недељу, започео је, кажу, тамо неки Хамас, из чиста мира, без икакве израелске кривице, а томе Хамасу, Исламском покрету отпора, војно-политичком покрету основаном у Палестини 1987, победнику на тамошњим парламен­тар­ним изборима 2004. године, са све већим угледом међу арапским светом – “највише због отворене и оружане бор­бе против Израела, али и због ангажовања на социјалном плану, организовању рада школа и других добротворних акција” –, Сједињене Америчке Др­жаве (Америка, САД) и Европска унија, али и бројне њихове ко­лоније по свету укључујући и Израел који је, према изјави већ поменутог амбасадора Вилана, лажну независност још лажнијега Косова, признао “под притиском Америке” (httpa://informer.rs/vesti/politika/607290/ambasador-izraela-priznali-smo-kosovo-pod-pritiskom-sadсад) – приписују се сва могућа и немогућа обележја терористичке организације.

Ако се зна да је тероризам, по дефиницији, “смишљена упо­треба незаконитог насиља или при­јетње незаконитим наси­љем ра­ди усађивања страха, с намјером присиљавања или за­страши­вања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идео­лошки”, онда није непознато ни да су тај појам осмислили и о њему “брину” они који у друштву, у власти, тумаче законе и бране их топузом.

По таквој логици, Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО) која је створена 1964. и која од 1987. до 1990. није била изван оне палестинске побуне против Израела, назване “рат камењем”, због тога што је демонстрантима главно оружје било камење (замена за оне србске “куке и мотике”), Америка и Израел су све до 1993. године сматрали теpористичком организацијом. (Имајући у виду баш тај “демонстрантски тероризам”, гвоздена Тачерка – 1925-2013 – рекла је да “ако отворено осуђујем ПЛО за тероризам, морам свакога осудити за насиље”).

Како је Палестинска ослободилачка организација у међувремену заборављена јер је њена “терористичка” функција пребачена на Хамас, Палестина се помиње тек као “грешка у корацима”, само кад неки извештач, коментатор, аналитичар или неки други “званични” причалац не може да се на брзину сети неке друге “важне” речи као што је, примера ради, Газа, иако је у питању Држава Пале­с­ти­на која је међународно-правни статус стекла 29. новембра 2012. године, на заседању Ге­нералне скупштине Уједињених нација, гласовима 139 чланица – међу њима беше и Србија – од укупно 193.

Газа, дабоме, то је “нешто тамо”, некакав терористички бункер, са тунелима испод и изнад земље, нарочито по земљи, у којима је настањен Хамас, “највише због отворене и оружане бор­бе против Израела”. Нико се још није досетио да се запита каква је то “отворена и оружана бор­ба” против некога ко није умешан у исту ту “отворену борбу”, нарочито због тога што се већ поменути израелски амбасадор у Београду, пре скоро два месеца, током састанка са председником Скупштине Србије Владимиром Орлићем (1983), похвалио да његова земља није у сукобу са палестинским народом, “већ са терористичком организацијом Хамас и њеном идеологијом” (https://novimagazin.rs/vesti/306230-ambasador-izraela-nismo-u-ratu-sa-palestincima-nego-sa-ha).

О каквој се “идеологији” и њеном “тероризму” ради, најречитије сведочи упозорење Агенције Уједињених нација за децу (Уницеф), јавности представљено 31. октобра ове године да, ако Израел не прекине своје војне активности у Гази, тамошње становништво, посебно деца, биће изложено све већим опасностима. “Газа је постала гробље хиљаде деце. То је пакао на земљи за све остале”. Саопштење Министарства здравља у Гази (које води Хамас) “да је више од 8.300 Палестинаца страдало, укључујући и 3.457-оро деце, од када је Израел почео са ваздушним ударима”, потврдила је и госпођа Кетрин Расел (1961), директор Уницефа, податком “да је више од 3.400 деце убијено, а више од 6.300 рањено. То значи да је сваког дана у Гази убијено или рањено 420-оро деце, што је бројка која би свакога требало дубоко да потресе”.

“Жртвене” Уницефове цифре као да су забринуле Нетанјахуа, те је пожурио да изјави – у интервјуу за Си-Би-Ес Њуз, што је 17. новембра пренела београдска “Политика” – како се цивилно становништво у Гази (прећуткујући да се ради о Палестинцима) путем летака безуспешно упозорава да бежи, са циљем да “цивилне жртве буду сведене на минимум… Свака смрт цивила је трагедија и не бисмо смели да их имамо пошто чинимо све што можемо како бисмо цивиле уклонили од опасности”. Баш тако – “цивиле уклонили од опасности” –, намерно забашурујући истину да је и “принудно премештање” становништва, односно прогон цивилног становништва са његовог станишта, једна од геноцидних радњи. Када Нетанјаху томе дода да “Хамас чини све” како би палестинско становништво било поштеђено замишљеног принудног премештања и остало на својим стаништима, само му недостаје признање да оружану силу над цивилним становништвом примењује његов Израел, те да исти тај Хамас није терористичка организација већ оружани заштитник сопственог народа, палестинског.

Мора бити да је др Александар Стојановић, историчар и члан управног одбора већ помињанога “Хавера”, петнаестак-двадесет дана раније “видео” шта ће Нетанјаху рећи, те је Уницефове податке “на време” обезвредио изјавом да “поредити војну акцију у Гази са Холокаустом, у коме је систематски убијено шест милиона Јевреја и хиљаде породичних стабала трајно угашено, одраз је незнања, непоштовања жртава и лакомислености”, да је “све до октобра 2023. године у Србији био присутан и доминантан десничарски антисемитизам умереног интензитета”, те да је “у српским медијима… највећи број коментара везан за рефлексије на догађаје у појасу Газе, где се ‘Јевреји’ (дакле не само Израел, већ и Јевреји широм света) оптужују за убијање хиљаде палестинске деце, изазивање хуманитарне катастрофе, геноцид и империјалистичко тлачење Палестинаца, што представља главни наратив новог, антиглобалистичког антисемитизма”.

Да му то не би било схваћено наопако, нарочито порука да погибија и рањавање десет хиљада палестинске деце за двадесетак дана и није злочин јер Израелци за то време нису успели да их побију бар шест милиона, за др Стојановић се “оправдуцнуо” смушеном изјавом да “није антисемитизам подржавати народ Палестине, што је легитимно, али нападати јеврејску имовину и синагоге, јесте антисемитизам”. Не казујући где је то у Србији видео нападе на јеврејску имовину, он се, уз самохвалу “да има разумевања за подршку саосећања палестинским жртвама… да се пале свеће и скупља хуманитарна помоћ, у чему би лично учествовао”, своје медитације о наводном србском антисемитизму преусмерио на тврдњу да “обележавање објеката грађана јеврејског порекла и скрнављење гробља у Западној Европи није виђено од тридесетих година XX века и изузетно је опасно”.

Како нас то уверава израелски аутор Џером Јехуда Гелман (1940), “40 посто израелских Арапа вјерује да се холокауст никад није ни десио, 30 посто Арапа израелских грађана одбија постојање државе Израел, док 66 посто њих одбацује Израел као ционистичку државу. На јеврејској страни, 16,5 посто израелских Јевреја било је против тога да Арапи живе у Израелу, а 32,6 посто Јевреја било је против тога да Арапи могу гласати на израелским изборима” (https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=131499).

Незаинтересован за проценте, немачки историчар Волфганг Бенц (1941) – у разговору са београдским “Данасом” о својој књизи “Протоколи сионских мудраца : Легенда о јеврејској светској завери” –, рећи ће да су “Протоколи сионских мудраца” антисемитиска књига “старија од сто година… фалсификат… нажалост, и данас популаран”, нешто као оптужница против Јевреја намерних “да завладају светом, да не бирају средства и самим тим су криви за све зло овог света”.

Мора бити да су, барем за Јевреје, много неповољнији проценти којима баратају неизраелски Арапи, али је извесно да им, на оној другој страни, ни Јевреји не остају дужни.

Да је та “друга страна” много пространија од арапске, “уверава” нас Александар Нећак (1938), једно време и председник Савеза јеврејских општина Србије, тврдњом да антисемитизма има “свуда у свету – па чак и тамо где Јевреја нема” или их има премало, према томе и у Србији, “највише… у књижарама” у којима се продаје “преко сто” антисемитских наслова. “Антисемитизам се појављује и на зидовима у виду графита, па и… када нам скрнаве споменике на гробљима или руше синагогу. Међутим, морам истаћи да нема физичких напада на Јевреје и због тога смо јако задовољни” (https://www.politika.rs/scc/clanak/121290/Antisemitizam-u-Srbiji-jos-postoji), али не рече ко му то и где поруши синагогу.

Александар Лебл (1922-2020), рударски инжењер и новинар, пре петнаестак година поштапао се “уверењем” да су у Србији “готово све екстремистичке партије, организације и покрети истовремено и антисемитски”, да је догма “о Јеврејима као Богоубицама… у православној цркви још увек на снази, да се у Србији, између двају светских ратова, антисемитизмом највише “бавио” владика Николај Велимировић, да “доласком комуниста на власт и увођењем националне и верске равноправности антисемитизам у Србији престаје”, да би, осамдесетих година, помало заборављени антисемитизам “поново почео да се јавља… формирањем разних шовинистичких и расистичких организација, против којих демократска власт млако реагује”, толико “млако” да у Кривични закон Србије није унесено “негирање холокауста, гасних комора, величање Хитлера и слично” (https://www.jevrejskadigitalnabiblioteka.rs/hamdle/123456789/1385).

Мањ ако у ово “слично” није стрпао некога тамо Невена Ћулибрка и прирепке му глодарске, риданске и бранске (или је, можда, он “њихов”) који, не би ли се додворили онима испод “високе” заштите Адолфа Хитлера (1889-1945?) и отуд, из Јовановог “духовног” забрана, уверавали Србе да лажу о сопственом страдању у разним Јасеновцима “и шире” и, приде, убеђивали их како су њихови блиски преци опстајали потпаљујући гасне коморе и звиждућући “коло на уста” или нешто сличне звучности, не чуше добро.

По свој прилици, на овој последњој “сличности” одрастао је извесни Јован Бајфорд (1973), рођен у Србији, испрдак оца му Енглеза и мајке Србкиње (по претпоставци), социјални психолог, предавач на неком унезверитету у Лондону, који својим текстовима (и причама) доказује како су Срби свој “статус… као жртве… веома успешно злупотребљавали у својој пропаганди”, чиме скрећу пажњу не само “са проблематичних аспеката српско-јеврејских односа – антисемитизма, колаборације током Другог светског рата”, већ се “мотив” да су “Срби увек били пријатељи и сапатници Јевреја, док су их други (читај Хрвати) убијали… и дан данас редовно користи у дипломатским препиркама са Хрватском”. Као ретко ко огрезао у антисрбство, али и “драг гост” у Народној библиотеци Србије, на пример, он ће устврдити да је изложба “Јасеновац – Право на незаборав” (приказана и у Уједињеним нацијама) “добар пример” србског антисемитизма, те да “идеја о Косову као ‘српском Јерусалиму’ настоји да легитимише претензије према Косову”. Своје антисрбске баљезгарије окончао је уверењем да “другачији однос према прошлости можемо очекивати тек када званичници буду престали да, као папагаји, понављају општа места националистичког дискурса, и почну критички да се односе према прошлости” (https://remarker.media/drustvo/srbija-trazi-odgovor-u-mitovima/) у коју се он, Јован Бајфорд, разуме колико и магаре у кантар.

Срби у сенци (или светлу) израелско-арапских односа

Вратимо ли се часком латиничкој Википедији и њеном “знању” да је холокауст дефинисан као “појам организираног, систематског геноцида и убиства око шест милиона европских Јевреја за вријеме нацизма у Њемачкој”, те да су “Роми друга група која је била објект геноцида” са процењених 220.000 до највише до 800.000 жртава, само по себи искрсава питање има ли у свему томе и неких Срба којих је, према подругоратној рачуници Србске православне цркве – нестало 2,400.00 (два милиона четиристо хиљада), од тога 700.000 (седамсто хиљада) само у Јасеновцу –, осталим комуноусташким стратиштима, а било их је “на сваком кораку”, да се овде не бавимо.

О јасеновачких “седамсто хиљада”, нешто друкчије пише војни историчар Антун Милетић, Хрват, рођен 1931. године, у књизи0000 “Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. Документа” III, 1987, стране 494 и 496: “Милан Дуземблић, Хрват, нотар општине Јасеновац до краја 1943. године, коме су о погубљенима у Концентрационом логору Јасеновац достављани (по један препис) извештаји, казао је: ‘Ја сам намјешетен као опћински биљежник у Јасеновцу, те сам дана 21. децембра 1943. био ухапшен и одмах стрпан у логор… До дана мог ухапшења тј. 21. децембра 1943. Било је код опћине Јасеновац таквих записника око 900.000. односно по списку пријава случајева смрти било је 900.000. таквих жртава. Пошто сам ја био опћински биљежник имао сам прилике да посматрам те спискове и ово сам видио својим очима, што сам исказао’. Узимајући у обзир да је логор постојао још 17. месеци, од краја 1943. године (до када је Дуземблић ухваћен), до краја рата, то значи да је према Дуземблићевој изјави, највероватније до краја рата у Концентрационом логору Јасеновац побијено преко 1.454.000 заточеника… И сама Анкетна комисија, након извршеног увиђаја самог логора, лечничког налаза и мишљења судских вештака те преслишавања очевидаца, установила је да је у Концентрационом логору Јасеновац за четири године постојања ове људске клаонице побијено 1.400.000 заточеника” https://fondacijasnd.rs/wp-content/uploads/2020/02/Napredak-br-2_article-5_M-P-Atlagic.pdf).

Толике се србске жртве прећуткују само због тога да се, неким чудом, не би одустало од више векова старе замисли – и њене повремене примене – о уништењу србскога народа (што укључује и Русе као србско племе) – почетног народа-мајке:

– Крајем 9. века, римски папа пише Методију, мисионару у Моравској и, уз позив да дође у Рим (на “рибање” у четири ока), “пребацује му упо­тре­бу словен­ског језика, кога му је забранио”;

– Године 1095, сабор ватиканских прелата прогласио је ћирилицу “ђаволским изумом”;

– Од краја 12. до почетка 15. века, Маџари су за рачун Ватикана водили десетак-петнаест крсташких ратова;

– Вишевековна турска окупација није успела да сломи србски православни дух;

– На самом почетку 18. века, незадовољни вер­ским прогони­ма, економ­ским искоришћавањем и скоро неподно­шљи­вим усло­вима ратне службе, барањски Срби су се побунили, после чега су маџарски историчари могли “израчунати” да је у Бачкој и Ба­рањи тих година изгинуло, највећим де­лом по­кла­но, око 120.000 Срба, а један маџарски заповедник известио је да је “Бачку све до Вара­дина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и се­ла попалио”;

– У времену од 1717. до 1850. године асимиловано је више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Ср­ба, а највише Сло­вака, од старине србскога племена;

– Још током прве половине 19. века, Аустрија се чврсто држала логике да јој “никако није у ин­тересу да на својим јужним гра­ницама добије слобо­д­ну србску државу”, да Србија мора припасти њој или Турској, “али сама никада – слободна, независна држава”;

– Револуционарна 1848. година била је трагична по србски народ у Војво­дини Србској јер су угарска “законо­прописана правила”, према писању Милоша Милоје­вића, налагала “уништити све народно­сти живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити је­зик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” (маџарски историчар Ачади пише 120.000) и ра­зорено сто петнаест (115) србских цркава и мана­сти­ра;

– Шездесетак година касније, на дан кад је Аустрија објавила рат Србији, папа Пије Десети сагласио се са мерама које Аустрија (уз не­мачку подршку “да буде рат… да Србија мо­ра бити ма­сакрирана”) намерава да предузме против Србије, а своје жаљење “зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дуна­ву”, подупро је “препоруком” да, “као што је директна потреба за Аустро-­Угар­ску, због њезиног соп­ственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за като­личку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послу­жи томе циљу”. На истој “линији” нашао се и његов наследник Бенедикт Петнаести изјавом да “Срби право­славни и Србија има да нестану са лица земље”;

– Други светски рат започет је и вођен Хитлеровом идејом да “најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истре­б­љење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне ра­се, која се множи попут гамади… Једна од најважнијих задаћа не­мачке политике у будућности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст словенских народа”. (Немачки пораз у томе рату “родио” је у Србији “покајничку” причицу да су према Немачкој “уследиле осветничке акције”, да је “четрнаест милиона Немаца протерано из својих кућа, из… бивше Југославије… пола милиона људи”, да су “Немци који нису водили рат – жене, деца, стари људи логорисани, прогањани постали жртве као што су то били неки други људи за време Другог светског рата” (https://www.danas.rs/vesti/drustvo/mrznja-je-danas-kaznjiva/). Најобичнија будалаштина, наравно, јер су, примера ради, војвођанске Швабе, у Угарској до Великог рата већи Маџари од Маџара, а између двају светских ратова најнелојалнија национална групација у Краљевини Југославији, кренуле у бекство на позив не­ма­чке врховне војне команде, упућен преко Народног савеза Немаца у Угарској);

– Распад југословенске федерације и суштину хрватских и муслиманских ратова против Србске Крајине и Србске, вођених под ватиканском, америчком и немачком заштитом, најбоље одсликава “памет” римскога папе Јована Павла Другог – По­ља­ка коме је ваљда било познато са коликом су страшћу његови зе­мљаци помагали Маџарима у гушењу србске Буне 1848. и који с пролећа 1992. године оптужује Србе за вер­ски и етнички рат на­глашавајући “у хрватству предводничку улогу католичанства” и отворено позива да се “разоружа српска рука која убија”, те да З­а­падноевропска унија и Северноатлантски са­вез (НАТО) својим трупама поведу крсташки рат против Срба.

Да ли су Срби изложени холокаусту

Можда имајући у виду Нетанјахуову изјаву да су Јевреји и Срби, “током страшних година Другог светског рата”, били уједињени “у борби и патњи”, али да се само јеврејски “народ суочио са бруталним оптужницама и убиствима од руку нациста и њихових пријатеља”, ћириличка Википедија саставила је и одредницу “Антисемитизам”, у којој је посебна пажња посвећена светом владици Николају Жичком (Велимировићу) и његовим записима насталим током тромесечног заробљеништва у концентрационом логору Дахау, недалеко од Минхена, којима за Други светски рат оптужује “нехришћанске идеологије, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и верске толеранције”. Како је томе дописао да се у свим тим појавама “види јеврејско деловање”, “дежурни” србомрсци једва су то дочекали да га прогласе за антисемиту (иако Владика баш тада беше “холокаусна” жртва), а Хелсиншки одбор за људска права оптужио је Србску православну цркву да литијом посвећеном владици Николају “подстиче растући антисемитизам у Србији” (https://n1info.rs/vesti/helsinski-odbor-spc-litijom-posvecenom-vladici-nikolaju-podstice/).

Такве “мудрости” настајале су у кругу оних који су заборавили или намерно превиђали да су, док се Ватикан разбацивао противсрбским и против­православним паролама, “практични део” обављали амерички политичари и војни команданти јеврејског порекла: Ричард Хол­брук (1941-2010) из Пољске, Весли Кларк (1944) из Белорусије, Мадлена Олбрајтова (1937-2022) из Чешке – сви из “геополи­тичке школе” Збигњева Бжежинског (1928-2017), Пољака који јесте педесетак година усмеравао америчку спољну политику, али је остао најпознатији по својој мржњи према Русима и Србима. Кад су Срби у питању, Бжежински је заједно с папом Јованом Па­влом Другим, својим земљаком Карлом Војтилом, испланирао ра­спад брозовске Југославије, залагао се за војну интервенцију про­т­ив Срба у Босни и Херцеговини, али и за бомбардовања Ср­бије и Црне Горе 1999. године: “Немојмо се заваравати, то је рат за пре­живљавање НАТО и, ако треба, тај рат мора бити тоталан”, што ће рећи: геноцидан.

Све управо поменуте војно-политичке “стратеге”, извесни Ме­нахем Мендел Шнерсон (1902-1994), амерички грађанин, један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за његове следбенике, “програмирао” је својим јеврејским плановима за Словене –, са чијом је скраћеном верзијом, 2. фебруара 2021(7529), овај потписник упознао израелску Амбасаду у Београду.

Ево само неких “програмских” делића из поменуте скраћене верзије:

“Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словен­ства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене мно­ге генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити њего­ву бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ра­тове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, сло­венска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управ­ља­че хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да не­ћемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Помоћу неколико судских процеса… заплашићемо стоку толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми нећемо дати да се по­дигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупшт­и­ну УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над ‘свим царствима и народима’… Бројну популацију Сло­вена ми ћемо лишити националне елите која и одређује… напре­дак земље и, наравно, сав ток историје. Зато ћемо… затворити пола њихових факултета, а у другој половини ћемо ми учити… Да­ћемо стоци свој поглед на историју у коме ћемо показати да се сва људска еволуција кретала ка томе да се Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над целим светом… У словенским зе­мљама нећемо дозволити развој науке, а језгро научника – Ака­де­мију наука – чиниће наши људи… Лишићемо им друштво омла­ди­не, покварићемо је сексом, роком, насиљем, алкохолом, пуше­њем, наркотицима… Ударићемо на породицу рушећи је, смањиће­мо стопу рађања… Нису потребне пећи, муниција и гробови… Ни­су се родили и криваца нема… Али што је главно то је – новац… Новац купује људе који су нам потребни. Новац уклања непокорне… који нам се противе – Ирачане, Србе, а у перспективи – Русе”…

“А у перспективи – Русе”, највеће србско племе које није “на­сред пута” и није тако малобројно.

Будући да се рабинска “наука” Менахема Шне(е)рсона бави питањем како “обезбедити потпуни процват… национализму-­ци­о­низму, прецизније Јеврејском фашизму који се по својој тај­но­сти и моћи појављује као надфашизам”, насупрот Хитлеру за кога каже да је био “глуп и незрео”, овде се, чисто поређења ра­ди, преноси оно што обојицу поменутих чини “браћом по паме­ти и зрелости”, а што је Хитлер исказао поруком да “сва дела имају смисао, па и злочин”:

“Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право… да (се) свим средствима спре­чи даљи пораст сло­вен­ских народа”.

Како то рече рабин Менахем, “ко има новац, тај има оружје и то најмодерније (којим)… уклања непокорне… бом­бардује фа­на­тике који нам се противе – … Србе, а у перспек­тиви – Русе”.

Помиње ли се ту новац, ваља са тим појмом изједначити не само капитал, већ и “Капитал”, што, по природи ствари, упућује на “Комунистички манифест… дјело хисторијског значења” ко­је је писао Карл Маркс (1818-1883), “али је при томе Енгелс нај­при­с­није учествовао”. Овај други исписао је многе редове са јединим циљем да докаже како су Руси и Јужни Словени (што се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволу­цио­нар­ни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице; нази­вао их је “расно смеће (вØлкераб­фа­хл­е), због чега их треба “истребити”.

Писари Комунистичког манифеста сврстали су укидање фа­милије у “позитивне поставке о будућем друштву”, а своју иде­ју да се у некој ближој или даљој будућности обезвреди и избрише стварни и емоционални однос према отаџбини, иска­за­ли су тврд­њом да “радници немају отаџбине”, те да оно што немају не може им се одузети. Али, зато, они “обећавају” да, кад пролетаријат ос­воји политичку власт, биће то прилика да се сам организује “у националну класу”, односно да се “сам као нација кон­ституише”.

Полазећи од такве “националне” идеологије, сви социјалисти из ев­ропских земаља били су националисти, са­мо се од србских и ру­ских социјалиста тражило да буду интер­на­ционалисти. Један од рет­ких, можда и први који је то на време схва­тио, био је Јаша То­мић (1856-1922), новинар, књижевник и политичар, онај коме је Нови Сад подигао споменик због заслуга за присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, новембра 1918, и због кога је јеврејски историчар америчког порекла Ефраим Зуроф (1948) најпре одбио новосадско почасно грађанство јер је, рече, Јаша био антисемита, макар само писао о моралу месних јеврејских трговаца. (Чудан неки народ – чим их неко помене, одмах га прогласе за антисемиту. Тако и могло десити да, кад је академик Василије Крестић – 1932 – требало да открије Јашин споменик, био је позван у јеврејску општину новосадску, тамо је “подучен” да одустене од указане почасти, после чега је Град Нови Сад једва нашао новог “откривача”). У једном тре­нутку Јаша је поверовао да би соци­јалистичка “наука” морала слу­жити интересима онога народа у чијој ће се земљи применити, али је одмах наишао на отпор со­ци­јалистичких идеолога са стра­не: немачки социјалиста Вил­хелм Либкнехт (1826-1900) упозо­рио је њега и његове след­бе­нике да се “у име интернационализма и оп­штечовечанске прав­де” морају оканити шовинизма, национа­ли­зма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом и “ока­њивањем” од њега, врло уверљиво образложио: “Брзо смо се отре­сли опсене и ни­смо више дозволили да нас воде социјалисти дру­гих народа”.

Мимо тога, “манифестанти” најављују да ће комунизам уки­ну­ти “све вечите истине” у које, како сами кажу, спадају “рели­ги­ја, морал, филозофија, политика, право… слобода, правда и т. д. које су заједничке свима друштвеним облицима”.

У складу са таквим “знањима”, Маркс је формулисао “за­кон” по коме ред у Европи може бити остварен тек ако би се, фи­зички, Србија могла извести на дебело море и тамо потопи­ти, “парола” која се могла читати и средином јула 1914. у енгле­ском гласилу “Манчестер Гардијан” (вероватно и другде) као одговор на Сара­јевски атен­тат.

Ван сваке сумње, на манифестни тероризам и Марксово по­та­пање мислио је Џорџ Грајм Ватсон (1927­-2013), енглески историчар и књижевни критичар, кад је написао да је “Маркс био отац са­временог политичког геноцида”, те да “можда многима није по­знато да су само социјалисти отво­ре­но заговарали геноцид у 19. и 20. веку”. Томе суду недостајала је само ознака да су за жртве предвиђени Срби и Руси, руско и србско православље.

За сваки случај, овде ваља назначити да је Карл Маркс ро­ђен у јеврејској породици као Мозес Мордехај Леви.

И, сад, заштићени мантром “којом се осуђује свако порицање холокауста”, макар она била и необавезујућа, сваки србски покушај да се укаже на геноцидне “вредности” марксистичке идеологије, као што је то својевремено учинио владика Николај Велимировић, Јевреји и њихови исто(не)мишљеници (чак одњихани и у србскоме крилу) – силничке заштитнике да не помињемо –, прогласиће антисемитизмом. Па ће крајем јануара 2023. године, док још није био осмишљен сукоб са Хамасом, израелски председник Исак Херцог, уз изјаву да антисемитизам у западном свету још увек није “укинут”, позвати Европску унију да обезбеди да Јевреји могу безбедно да живе на континенту где се догодио холокауст.

Тако чак и у условима кад се и у Уједињеним нацијама (које, истина, више и нису међународна организација, то је америчко служинче постало таквим и због тога што Сједињене Америчке Државе сматрају да на то имају право као њихов домаћин и највећи финансијер) зна да Израел чини “ратне злочине колективним кажњавањем” људи у Гази, кад исто то тврде организације за заштиту људских права, попут Амнести интернешенел и Хјуман рајтс воч, кад високи комесар УН за људска права Фолкер Тирк изјави да су “израелско колективно кажњавање палестинских цивила… и незаконита присилна евакуација цивила” ратни злочин, кад генерални секретар Уједињених нација Гутереш каже да Газа постаје “гробље за децу”, кад Нетанјаху не жели да разговара са Гутерешом, кад израелски представник у Уједињеним нацијама тражи да се Гутереш повуче јер не зна да руководи организацијом на чијем је челу…

А једна дама из шпанског државног и политичког врха, зове се Ионе Белара, све то сажела је у поруку да је “Нетањаху, на челу Државе Израел, потпуно ван контроле”, да је “прогласио Уједињене нације непожељним”, да се ни он ни Израел, у наводној намери да униште Хамас, “не сматрају одговорним за незакониту окупацију палестинских територија” , те да Нетанјахуа и његове сараднике “одговорне за бомбардовање цивила” треба извести пред Међународни кривични суд (https://24sedam.rs/svet/vesti/253844/spanska-ministarka-netanjahua-treba-izvesti-pred-haski-sud/vest).

Не зна се да ли је све то имало неке везе са чињеницом да је Међународни кривични суд, две и по године раније, покренуо “формалну истрагу у вези с могућим ратним злочинима почињеним… током рата у појасу Газе лета 2014, и могућим злочинима током… јеврејског насељавања Западне обале и источног Јерусалима” (https://www.politika.rs/sr/clanak/474908/Svet/Antisemitizam-ili-zadovoljenje-pravde) – чин који Нетанјаху назвао “есенцијом антисемитизма и врхунцем хипокризије” –, али су се адвокати палестинских жртава, средином новембра ове године, одважили да Суду у Хагу поднесу тужбу против Израела, с образложењем да се ради о геноциду. Одважили, дакако, јер су израелски злочини над Палестинцима, почињени под заштитом могућих казни за “антисемитске” изјаве или поступке, отклонили ту самоодбрамбену “антисемитску” ограду. Утолико пре што је, према изјавама израелских војних и политичких званичника, “намјера израелске војске у нападу на Газу врло јасна, а то је да очисти Газу од Палестинаца, као и да “присиљавање више од милион људи на мигрирање и прекид приступа храни, води, енергији и лијековима указује на циљ потпуног уништења становника Газе” (https:/bhsc.trtbalkan.com/world/advokati-zrtava-palestine-podnijeli-tuzbu-mks-u-protiv-izraela-z).

Све то у складу са наредбом Јоава Галана, израелског министра војног, издатом 9. октобра, да се Газа потпуно опседне: “Неће бити струје, хране, горива, све је затворено. Боримо се са људским животињама”.

Чему су се, петнаестак дана касније, својим изјавама придружили премијер Бењамин Нетанјаху (““Ми смо синови светлости, они су синови таме. И светлост ће победити таму”), Дан Гилерман, бивши амбасадор Израела при Уједињеним нацијама (“Веома сам збуњен сталном бригом коју свет показује за палестински народ и заправо показује за ове ужасне нељудске животиње које су починиле најгоре злочине које је овај век видео”) и Моше Фејглин, лидер ционистичке партије Зехут (“Не остављајте камен на камену у Гази. Газа треба да се окрене Дрездену, Да! Потпуно спаљивање, Нема више наде. Уништите Газу одмах! Одмах!”).

Некако истовремено, да ли у договору с адвокатима или “са своје главе”, три палестинске организације за људска права поднеле су тужбу истоме том међународном суду, уз захтев да се издају налози “за хапшење израелских лидера, укључујући премијера Бењамина Нетанјахуа, због геноцида”.

Наравно, ништа од свега тога јер Израел делује заклоњен иза пароле о холокаусту, под заштитом америчком и бројних њених европских колонија, и даље срља у геноцид над Палестинцима. То је и Нетанјаху изрекао поруком да ће после размене талаца кренути у истребљење Хамаса, регуларне војно-одбрамбене формације званично признате Државе Палестине – поруком која доказује да се насиљем, применом злих средстава, никад не може стићи до некога племенитог циља.

Па ће не знајући шта је људскост, један Србин по рођењу а именом Срба О. Филиповић, 18. новембра, у телевизији Информер оправдати израелске поступке у Палестини: “Ужасно је што уопште пребројавамо… Ово што Израел ради је прекомерна употреба силе, али није тероризам, јер Израел није терористичка организација… Ако сте знали да ће израелска реакција бити брутална, то значи да сте свесно своје људе гурнули у смрт”.

Што ће рећи: да би опстао, народ палестински, у целој овој причи узгредна америчка и јеврејска жртва, треба да напусти своју постојбину признајући “даровану” му бруталност, геноцид над собом…

Кад су у питању Срби, њих је фашикратски Запад оставио “на чекању”, док се не види како ће се окончати руска војна операција у Украјини. Не успе ли, на Србе, творце људске цивилизације (и Русе, наравно, јер и они су србско племе које учи да је тамо стигло одовуд), могао би бити примењен рецепт Мозеса Мордехаја Левија, познатог као Карл Маркс, у варијанти разрађеној у Шнерсоновом јеврејском програму: “То семе треба ликвидирати”.

Илија Петровић / Васељенска