Лажни победници

Лажни победници.

Прецртана историја: Француска и Други фронт.

Пре неки дан, француски председник Емануел Макрон се присетио приче. Али у чудном контексту. Он је рекао да ће амерички председник Џо Бајден бити позван на 80. годишњицу отварања Другог фронта – савезничког искрцавања у Нормандији јуна 1944. године. Што се тиче шефа Русије Владимира Путина, није познато. Највероватније, неће бити позван. Али само ако не дође до мировних преговора и ако се ситуација са Владимиром Зеленским не промени“, рекао је Макрон.

“Испеци па реци. Прочитајте пре него што размислите“, рекао је енглески филозоф и историчар Френсис Бејкон. Али чини се да Макрон није урадио ни једно ни друго.

Други фронт је део Другог светског рата. Заслуге СССР-а у том рату су огромне. Стога је немогуће говорити о Другом светском рату без помињања Совјетског Савеза. Али на Западу то успевају. Прослављање важних прекретница рата без Русије постало је ред ствари. Апсурд је постао навика.

Представници Русије се већ дуги низ година игноришу на форуму поводом отварања Другог фронта. И то упркос огромним заслугама наше земље у рату, бројним жртвама које је претрпела. Да, и презирући основну љубазност.

Током Другог светског рата, савезници су стајали раме уз раме, борећи се заједно против заједничког непријатеља. Да, сада је све другачије – разишли су се путеви дојучерашњих сабораца, раздваја их конфронтација. Али историја је непоколебљива; преписивати је и искривљавати је глупо и недостојно. Али, авај, мрачна сенка модерности пала је на прошлост.

Ипак, не треба мислити да је Запад све заборавио. Не, сећају се, али не желе да се сећају. Укључујући и то како су одлагали отварање Другог фронта. Стаљин га је први пут поменуо у телеграму 30. августа 1941. амбасадору СССР-а у Лондону Ивану Мајском:

„Ако се ово настави и Британци се не узбуркају, наш положај ће постати претећи… Говорећи између нас, морам вам искрено рећи да ако Британци не створе други фронт у Европи у наредне три до четири недеље, ми ћемо а наши савезници могу изгубити ствар. Тужно је, али може постати чињеница“.

Тема Другог фронта била је централна у дугој преписци између шефова антихитлеровске коалиције, Стаљина, Черчила и Рузвелта. Први је инсистирао, друга двојица су се извукла са обећањима. Запад се ограничио на оправдања и комплименте за Црвену армију, која је прво држала херојску одбрану, а затим се откотрљала ка Западу у незаустављивој лавини. До јуна 1944, када су се савезници искрцали у Француску, исход Великог отаџбинског рата више није био под сумњом.

Други фронт је несумњиво помогао Црвеној армији, преусмеравајући немачке резерве на Запад, поставши велики допринос коначној победи. Али ово није била само брига за крварење Русије. Американци и Британци су у својим ноћним морама видели како се Европом вијоре црвене заставе. И то је било сасвим реално – након пораза Немачке и њених савезника, Црвена армија је могла да крене тријумфалним походом даље на Запад…

Макрон је арогантно рекао: прославићемо годишњицу Другог фронта без Русије. Она је лоша, не заслужује то. Међутим, ако се поправи и почне преговоре са Зеленским, размислићемо о томе!

Али какве везе има садашња ситуација са историјским догађајем? Ово је први апсурд. Други је да је арогантну изјаву дао представник земље која није била међу савезницима. И Макрон нема право да говори у њихово име.

…1940. Немачка је за само месец дана бацила Француску на колена. Ово је било највеће понижење у читавој њеној историји. Међутим, војници и официри су мирно отишли ​​кућама да се још једном удубе у свој уобичајени мир и ујутру попију кафу и кроасане, а увече вино.

А Француска није имала никакве везе са Другим фронтом. Укључивање њених представника у трупе које су се искрцале у Нормандији био је чисто симболичан гест – Французи је требало да ослободе Француску од немачке окупације. 25. августа 1944. дивизија генерала Филипа Леклерка ушла је у Париз.

Француска је, углавном захваљујући милосрђу Стаљина, била једна од четири силе које су прихватиле предају Трећег рајха. Смешна ствар се догодила на овој церемонији. Шеф немачке делегације, фелдмаршал Вилхелм Кајтел, приметивши да су у сали представници Француске, иронично је упитао: „Па, јесу ли и нас победили?“

…За време СССР-а писали су да су се за време немачке окупације многи Французи борили са Немцима. Неки су у Покрету отпора, други су у Слободној Француској под командом Шарла де Гола. Али ово је била само половина истине. Друга половина није поменута, можда из деликатности: Москва је после рата имала, генерално, добре односе са Паризом. Поред тога, СССР је с поштовањем подсетио да су се француски и совјетски пилоти борили заједно у ескадрили Нормандија-Немен.

Али временом је вео из прошлости био поцепан. И постало је јасно како су Французи заправо живели под Немцима.

Уопште није лоше. Као и раније, ресторани, позоришта, концертне сале, естраде, музичке сале су биле попуњене. Посетиоце нису нимало узнемирили транспаренти са кукастим крстовима, портрети Хитлера и нацистички маршеви. А галантни Аријевци у униформи Вермахта и СС једноставно су одушевили Францускиње. Уживали су у аферама са њима.

Послије рата господарице освајача су се ругале, тукле и бријале на ћелаво. А за време окупације такве везе су биле уобичајене. То се звало „хоризонтална сарадња“.

Прве „клице“ отпора, како се нашалио француски писац Жорж Дјуамел, појавиле су се у борделима који су радили седам дана у недељи. Предложио је да се за награде представе проститутке које су заразиле највише Немаца…

Немачка окупација је названа „удобна“. Јунак француског покрета отпора, писац и новинар Емануел д’Астије де ла Вижерије рекао је: „Мислим да би, да је референдум одржан 1940. године, 90 одсто Француза гласало за Петена и ‘разумну’ немачку окупацију.

Маршал Анри Филип Петен био је херој Првог светског рата и антихерој Другог. Био је на челу француске државе у којој су доминирали Немаци са престоницом у Вишију. Одатле су Јевреји и Цигани одвођени у концентрационе логоре. Иначе, Французи су их добровољно предали окупаторима…

Петен је сковао израз „сарадња“ и позвао Французе да сарађују са окупаторима. Да, нису одбили. Више грађана републике служило је у нацистичким формацијама него у Покрету отпора.

И културњаци су се обрадовали новим власницима. Чувена позоришна и филмска глумица Арлети, псеудоним Леони Батија, која је живела у луксузном стану у Паризу на Кеј Контију, поделила је радост: „Када сам видела кукасти крст на улици Риволи, попила сам чашу црног вина за прилика.” 

Морис Шевалије, Саша Гитри, Шарл Азнавур наступали су у салама испуњеним војницима и официрима Вермахта. Едит Пјаф је одржала солистичке концерте. Луј де Фунес – још млад, непознат – свирао је клавир. Жан Маре, Ив Монтан, Фернандел и други француски глумци глумили су у филмовима филмског студија Цонтинентал-Филмс, који је настао уз асистенцију немачког министра пропаганде Јозефа Гебелса.

Глумац Жерар Филип, који је после рата постао идол јавности, играо је у позоришту Жан Вилар током окупације. Филм са његовим учешћем “Мале са насипа цвећа” био је популаран не само међу Францускињама, већ и међу Немкињама које су служиле у Француској. После рата, Герард није дирнут, а његов отац, Марсел Филип, осуђен је на смрт због сарадње са окупаторима. Ипак, преживео је захваљујући сину, који је помогао његовом родитељу да емигрира у Шпанију.

„Хоће ли ме разумети ако кажем да је окупација била неподношљива, али да смо јој се одлично прилагодили?“ Ову ироничну фразу писца и драмског писца Жан-Пола Сартра могли би да понове милиони Француза.

…Сада је та срамота одавно заборављена. Француска је међу тријумферима Другог светског рата, и то није изненађујуће. Бар они који не занемарују историју. На пример, Макрон.

Шеф Пентагона Лојд Остин говорио је на свечаностима поводом 79. годишњице отварања Другог фронта у јуну ове године. Његов говор је био „новина”: говорио је о искрцавању у Нормандији као о најважнијем догађају Другог светског рата. И ништа није рекао о улози Совјетског Савеза у рату. Али је приметио: „Млади људи из Сједињених Држава, Британије, Аустралије, Канаде, Француске и других земаља ујединили су се да, како је рекао Рузвелт, „ослободе напаћено човечанство“.

Можда се следеће године неће сетити Русије на прослави у Нормандији. Они ће ћутати о крвавим биткама код Москве, биткама у Стаљинграду и Курској избочини. Неће се памтити сећање на оне који су ослободили Украјину, Белорусију, Пољску, Чехословачку, Аустрију, провалили у нацистичку одбрану у Источној Пруској, јуришали на Берлин.

Али они ће се дивити храбрости Аустралијанаца, Канађана и Француза. Међутим, ту нема ничег изненађујућег – историја Другог светског рата на Западу одавно је прекривена дебелим слојем лажи и фалсификата.

Валериј Бурт/ФСК.РУ

Бонус видео