Кад америчка владина агенција УСАИД финансира невладине организације у Србији!

УСАИД је агенција америчке владе, дакле подржана како од конгреса САД-а тако и од самог председника САД-а, са такорећи неограниченим новчаним средствима и сваком другом логистиком.

Увек нам или нешто фали или пак нешто имамо што нам ич не треба. Да је среће, ко што није, да немамо то што нам ич не треба, ништа нам не би фалило. Чиста филозофија. Некада, у моје време, кружио је виц: шта ће Србији министарство финансија кад немамо новаца. Међутим ми смо се прилично зналачки бранили, од те тужне истине, контра питањем: штa ће Швајцарској министарство морнарице кад нема море. Дакле свако има своју муку, а ми смо знали, ако ништа друго, бар душу да задовољимо. Данас, збиља не знам како би се одбранили од чињенице да нам је најпотребније министарство за дугове, мада злобници кажу да ће садашње министарство финансија, за годину или две прећи у то, тј. министарство за банкрот. Ето, имао сам проблем са насловом који без појма светионик не иде па не иде, а ми мора немамо. Мора да смо сами себе проклели оном песмом из великог рата „Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија…“. Онолики рат, онолика страданија, онолика мора, а ми победници у рату. И кад ‘оће зло, ми остадосмо без мора. Боље да прекинем са тим морима, иначе ћу црћи од муке. Увод к’о увод, али неопходан.

За неупућене, мада није наодмет подсетити и оне који добро знају ко је и шта је УСАИД, а поготову нама Србима. УСАИД је агенција америчке владе, дакле подржана како од конгреса САД-а тако и од самог председника САД-а, са такорећи неограниченим новчаним средствима и сваком другом логистиком. Све што сада ради УСАИД некада је радила Централна информативна агенција, познатија као ЦИА. Разлика је само у јавности рада. ЦИА је радила више кришом а мање јавно, док УСАИД ради све јавно и помпезно. Замислите сад једну агенцију америчке владе, дакле владину агенцију, која финансира невладине организације, удружења и тзв. локалне иницијативе Републике Србије са једним јединим циљем – да уруше сопствену државу и сопствени народ, ма где да се исти налази. По сопственом признању, УСАИД у Србији, како они кажу, подржава више стотина НВО, удружења и тзв. локалних иницијатива, припремајући терен за коначно решење „Српског питања“.

Решење „Српског питања“ би било слика и прилика авганистанског, ирачког, либијског…питања. Наравно, постоји она народна: „док се ваби, шећером се храни“, па тако и УСАИД, иза кога наводно стоји: „од америчког народа српском народу“, даје и шаком и капом и то коме, углавном неким од нас, Србима да оснаже некакву демократију и грађанско друштво. Увођењем „вредности“ грађанског друштва, ми Срби би се одрекли своје историје, традиције, православне вере, једном речју одрекли би се БУДУЋНОСТИ, или би то све разводнили до непрепознатљивости. Заузврат би добили истополне бракове, родитеље под бројем један и два, практично све, чега се нормалан човек гнуша. УСАИД се у Србији налази, такорећи на власти, већ 23 године и не либи се да „потпомаже“ ни највише институције Републике Србије.

Да бих вам што животније описао како то ради УСАИД, морамо се присетити како то ради наш кућни љубимац, када га донесемо и пустимо у двориште, па оно, тај наш кућни љубимац, обележи свако ћоше, дрво и остатак непокретног инвентара нашег дворишта тј. авлије. Да баш тако раде све те донаторске владине и невладине дружине, Србијом опчињене као својом ђедовином. Нигде они нису ни једног долара „уложили“ у Србију, а да нам нису ставили до знања, тј. обележили, да је то од сада њихово или бар да имају већински део у свему томе. Не верујем да постоји било ко у Србији, а да није видео таблу УСАИД на вратима општина, школа, установа па чак и судова и тужилаштава. Србија се на Америку осећа, куд год се окренеш. ОБЕЛЕЖИЛИ су нас уздуж и попреко. Од тих, неколико стотина, наведених домаћих сарадника УСАИД-ових навешћу само неколико, јер куд би нас то одвело набрајање свих. Од оних, који су такорећи предводници оних „малих“ наводим : ЦРТА, е то су вам они без којих избори не могу да прођу ни под разно, РЕРИ – то су вам они који су се понудили да их Управни суд прогласи за једине и легитимне представнике народа Србије, тобоже, против Рио Тинта. Наравно против Рио Тинта нису предузели ништа нити су народ питали да ли могу да га заступају, БИРН илити НВО која се бави, како кажу, истраживачким новинарством. Иначе, један од наслова њихових текстова о Рио Тинту је био да је то превелик пројекат да би могао пропасти. Међутим, ти вајни новинари истраживачи су се ипак сетили да би пројекат Јадар могао пропасти и то кад се резултат наше борбе против Рио Тинта почео назирати, али у нашу корист. НАЛЕД тј. национална „алијанса“ за локални економски развој. Довољно је да из назива уочимо само реч алијанса која нас подсећа на ону алијансу из 1999. године, која је покушала да нас приведе к познанију грађанских и сличних „вредности“, па да нас подиђе језа.

Нећу се више бавити овим овим „великим“ НВО, намера је била да нас подсетим да су ту међу нама и да су сваког дана све разорнији по Републику Србију. Обрадићу још пар локалних субјеката од којих је један у форми Пакта, а други у статусу покрета, али им је заједничко, нераскидиво, јединство са УСАИД-ом. Ред би био да посветим мало пажње и Покрету Тврђава из Смедерева и њеном оснивачу Николи Кољи Крстићу, шта да се ради, сам се понудио тј. похвалио сарадњом са УСАИД-ом. Од Партнера Србије награђен је за најуспешнију активистичку причу у 2021. години, а од Међународног центра Меридиан и Америчког Стејт Департмента је прошле године именован као један од истакнутих бораца за права својих заједница на глобалном нивоу. Збиља, зар се и то може? Дакле, живи Коља амерички сан, нећете веровати, у загађеном Смедереву, а помало и све више и у Америци, одакле нам се једно време чак и јављао фото и видео записима.

Повод за обраћање јавности у вези Подринског антикорупцијског тима илити ПАКТ-а и њеног лидера Мијатовић Мирослава је изнуђен. Наиме, сматрао сам да помињање напред наведеног више није неопходно. Али опет кад се спомене УСАИД непомињање Мијатовића пада у воду, нарочито после успостављања награде „Светионик“ баш под покровитељством од стране УСАИД-а, а у изведби НКД (национална коалиција за децентрализацију). Иначе, реч децентрализација нас подсећа на речи растурање, разилажење… подсећа ли вас то на децентрализацију Србије. Наиме, УСАИД је установио награду „Светионик“ за допринос борби против корупције у Србији. Наравно један од лауреата ове престижне награде је и наш Лозничанин Мирослав Мијатовић, лидер ПАКТ-а, за вишегодишњи рад и истраживање и разоткривање корупције у реализацији пројекта „Јадар“. Мирослав Мијатовић је иначе 2000. године у Сарајеву завршио BBC school of journalist, само нам је непознато да ли је те године и започео и завршио или само завршио ту школу. Зашто то питамо? Зато што на интернету имамо само половичан одговор. Ако је Мирослав само годину дана похађао ту престижну школу онда је она свакако у рангу оних брзих школа тј. течајева (неко то, старомодно, назива и вечерњом школом). Немојте, молим вас, одмах са резервом и ниподаштавањем гледати на ту новинарску Би Би Си-јеву школу, Србија је земља пре свега талената, од којих је један и наш лауреат. Надам се да ће нам Мирослав, знајући га као искреног човека, сам појаснити о чему се ради.

Написао је Мирослав Мијатовић и публикацију „Зашто не функционише противградна заштита у Србији“. Из самог наслова публикације се да приметити да Србија има противградну заштиту, која, нажалост, не функционише. Да није више ни једног словцета написао, наслов публикације заслужује признање, којем „Светионик“ није ни до колена. Ово су моја скромна запажања, иако од наслова публикације нисам мак’о ни педља. Публикација је, чујем, разграбљена још у рукопису. Иначе, моје усеве, а нарочито шљиве и црепове на кући град је урнис’о много пута, па зато зачуђује чињеница да се овакав бисер господина Мијатовића није нашао као обавезан приручник на пољопривредним факултетима, а и САНУ га је морала уврстити у непролазно стручно-књижевно благо. Замал’ да заборавим, да би неко био кандидат за награду „Светионик“ мора да поседује, осим резултата, и следеће особине: храброст, барем попут Леониде; пожртвованост, коју поседују само мајке према својој деци; одважност што значи да нема оклевања, па макар сопствени живот да је у питању; честитост која подразумева, како чист образ и искреност, тако и незлонамерност према било коме па чак ни према вољеној особи тј. брачном другу и на крају мора поседовати правичност у рангу Јевросиме мајке, чију изреку „Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога, оље ти је своју изгубити главу ( у овом случају, не Маркову него Мирослављеву) него своју огрешити душу“. Ја не упознах, нити сазнадох да се такав иксан може игде пронаћи. На памет ми још падоше само Свети Сава и Милош Обилић и нико више.

Ако ја не објавим ову вест, а ко ће? Лознички медијски магнат, власник и монополиста свих ТВ и радио медија и једног штампаног недељника, Мандић Драган, не хаје ни пет пара за оно што следи. Колико се ја разумем у све то, мислим да је у питању само завист према успешном колеги. Наиме, ради се, како је већ напред описано, о Мирославу Мијатовићу, лауреату тј. добитнику више престижних признања од којих је ово последње тзв. „Светионик“ врхунац. Мирослав је надасве скроман човек, па се он добијеним признањима не хвали. Како сам обавештен једино му је жао што је његово прегалаштво и мукотрпни и крвави рад у ФК „Гучево“ из Бање Ковиљаче остало незапажено. Наиме, Мирослав је као високи функционер наведеног клуба у истом оставио део свог живота, а управа клуба се врло лоше понела према њему, оптужујући га за којекакве ситнице, при том заборављајући на резултате које ФК „Гучево“, вероватно више никада неће постићи. Шта да радимо, типично српски. Ни општина Лозница се није на адекватан начин одужила Мирославу где је као гласноговорник председника општине Видоја Петровића, такође показао завидне резултате (ето вам тајне вишедеценијског руковођења општином и градом Лозница од стране Видоја Петровића). После Мирослављевог одласка са те, више него важне функције, у општини је настао мук и празнина док је гласноговорничко радно место укинуто. Ето, да не би награде „Светионик“ заборавило би се и на колосалну улогу Мирослављеву и његовог ПАКТ-а у укидању пројекта „Јадар“. Наиме, приликом отварања фабрике „Адиент“ 20.06.2020. године у Лозници, Мирослав Мијатовић се једини одважио да изађе на црту, коме другом него Вучићу и постави му питање свих питања, (после тога је почело нагло урушавање пројекта „Јадар“): „Да ли се, председниче, размишља да се подигне рудна рента макар за неке исплативе рударске производе као што је литијум?“. Из претходне реченице може се закључити да Мирослав није против отварања рудника литијума у Јадру, само је забринут за финансијске ефекте пројекта на буџет Србије и што да не, и свој. Може се још и помислити да су рударски „производи“ као злато и бакар Борског округа потпуно неисплативи. Предлагао је Мијатовић Мирослав и некакав локални референдум. Наравно, све те контрадикторне изјаве Мирослављеве су имале само један циљ: да збуне противника тј. да отупе оштрицу Рио Тинта, народ никако, народ је већ био збуњен. Шта мислите да је рудна рента повећана са 3,5 % на 3,6%, па Рио Тинто би одмах напустио Србију, као Аустријанци после Церске битке, бежећи и успут питајући српске мајке: „Стрина ‘де је Дрина?“ Наравно, Вучић му није одговорио, ваљда затечен питањем, скоро као Поћорек после Церске битке. Дакле, да се приметити да се Мирослав борио против Рио Тинта веома суптилно, за разлику од нас других који смо се хватали галаме и некаквих протеста. Срећа да се бар неко сетио тих одважних бораца против корупције и Рио Тинта, па макар то био и УСАИД. Зато: Златко, Мајо, Небојша, Владо, Живко… ма сви ви из Недељица и једних и других и трећих и… радујте се нашем лауреату награде „Светионик“, а ти Мандићу Драгане цркавај од зависти.

Али. Увек то, наше српско, фатално, али. Наиме, не тако давно, један високи амерички функционер, Метју Палмер, је поручио свим НВО, удружењима и покретима у Србији, да ко год буде радио против Рио Тинта, биће му обустављено финансирање од стране Америке па и УСАИД-а. Ричард Гренел је прошле године звао на разговор већи број НВО и удружења на „разговор“ и нудио огроман новац за оживљавање пројекта „Јадар“ уз дискретни „савет“ да се о томе не прича у јавности, те састанке је иначе обезбеђивао FBI како тврде „зли“ језици. А кад је то опет могло, бар у Србији, да се такве тајне сачувају. На жалост, нисам чуо да се ико, ама баш ико, од НВО и удружења пожалио да му је ускраћена финансијска потпора америчке државе, ако пак има, нека се јави. И још само једно појашњење. УСАИД није усамљен, само је постао синоним за многе западне амбасаде, Рокфелере и сл. којих опет на велику жалост има колико и оних које финансирају. И још једном понављам, све су то стране обавештајне службе преобучене у хуманитарце.

Председник удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“
Алимпић Момчило

БОНУС ВИДЕО: