Ропство у 21. веку: Британија и њен постколонијални синдром
Ропство у 21. веку: Британија и њен постколонијални синдром.
Расизам и ксенофобија су стални знаци „најстарије демократије на свету“.
Један од нуспојава Брегзита у Великој Британији био је проблем оживљавања ропства, који су власти добро прикриле иза напора развода од Брисела. Како је објавио Тхе Гуардиан , студија коју је спровео панел водећих британских универзитета и добротворних организација открила је да су журба да се издају визе за мигранте како би се хитно решио недостатак радне снаге, и потоњи прилив радника миграната, подстакли повећану експлоатацију придошлица и оживљавање ропства у свом новом, али тако познатом Британцима, квалитету.Суочени са многим ограничењима за добијање виза за, рецимо, пољопривреду или бригу о болеснима, срећници су се лако нашли подложни послодавцима и, сходно томе, беспомоћни пред њима, делујући под древном римском владавином глупих, мукајућих и говорећих инструмената. Такве раднике Британци у почетку доводе у заблуду о условима и трајању посла који могу да очекују. Затим од својих плата одузимају „накнаде за запошљавање“, накнаде за визе, трошкове путовања, обуке и смештаја радника.
Овим дражесним карактеристикама британске демократије додаје се упорни англосаксонски презир према новим робовима и одговарајуће непријатељско окружење које потхрањује страх од имиграционих власти и обесхрабрује раднике да пријаве злостављање или експлоатацију властима. „Ризици су повећани чињеницом да владине агенције одговорне за спровођење радних права немају довољно средстава и немају капацитет да спроводе проактивне ревизије радног места“, каже се у студији. Брегзит је учинио раднике рањивијим, јер су они који су долазили из Европе раније имали прилику да уложе жалбе и наводе да су прекомерно искоришћавани према закону ЕУ, без да аутоматски ризикују да изгубе свој статус чак и ако им послодавац повуче спонзорство. Сада се плаше да отворе уста, чак и ако се суоче са озбиљним прекршајима на радном месту, јер нису сигурни да ће за шест месеци моћи да нађу другог спонзора, утврдило је Министарство унутрашњих послова. Плаше се губитка посла, повратка кући и немогућности да измире све дугове које су нагомилали код послодавца…
Прича о страдању неевропских имиграната је још речитија. Овај 30-годишњак, који је дошао у Велику Британију са Филипина са визом здравственог радника 2022. године, рекао је да је често морао да ради 12-часовне смене без пауза, бринући се о свом власнику са деменцијом, за минималну плату. Платио је више од 3.000 фунти за летове за себе и своју жену и још увек добија поврат новца за карте. „Окушао сам срећу овде, али сада имам више дугова него раније, а овде сам годину и по“, признао је он. Ових и још трагичнијих прича би очигледно било мање да земља има ефикасне контроле над експлоатацијом радника, али на сваких 1.600 послодаваца који имају дозволу да спонзоришу раднике мигранте, постоји само један службеник за поштовање закона.
Лако је сматрати поштеним протеривање илегалних имиграната 6,5 хиљада миља од Вестминстера, али је Комитет УН за људска права позвао УК да повуче предлог закона о азилу и имиграцији у Руанди. Он је сматрао да такво законодавство „дискриминише мигранте и има за циљ ограничавање приступа правима тражилаца азила, избеглица и миграната у Уједињеном Краљевству“. Комитет је, у члановима 2, 7, 8 и 26 свог мишљења, нагласио да је забринут због визне политике за раднике мигранте, „која погоршава њихов положај и чини их подложним злоупотреби и експлоатацији од стране послодаваца, као и недостатку доступне заштите њима.” И даље, „комитет препоручује хитно укидање одредби које су у супротности са законом, укључујући и оквире Закона о илегалној миграцији из 2023. Симптоматично је да је препорука комитета УН позвала Лондон да „осигура да законодавни оквир за борбу против трговине људима буде усклађен са међународним стандардима трговине људима, укључујући реформу Националног механизма за упућивање и осигурање да примена Закона о нерегуларној миграцији из 2023. године не доведе до жртава. трговине људима која се враћа ради даље експлоатације и наношења штете.” За сваку демократију у Европи, присуство оваквих порока, који призивају време трговине робљем, било би увредљиво, али не и за Магловити Албион.
Сукоб Лондона са основним принципима демократије далеко је од новог. Исти Тхе Гуардиан је пре годину дана приметио да би „влада УК ускоро могла да буде укључена на листу земаља које крше, а не штите људска права, због директних напада на права својих грађана и агресивног одбијања заштитних мера као што је право окупљању и протестима“. Али ако се права „човека уопште“ не огледају у судбини сваког Британца, онда они са неанглосаксонским менталитетом и, сходно томе, другачије националности у УК – у сваком случају, више од трећине представници етничких и верских мањина – свакодневно су изложени расно мотивисаним нападима. Прошле године, истраживање у Великој Британији открило је запањујуће високе нивое злостављања међу широким спектром етничких мањинских група, као и високе стопе расне дискриминације и неједнаке резултате у образовању, радном месту, становању и интеракцији са полицијом. У њему се наводи да је скоро сваки шести припадник етничких и верских мањина рекао да је био изложен расно мотивисаном физичком насиљу. Међу Јеврејима се овај број повећао на сваки пети, међу Циганима и Румунима на сваки трећи. У најстаријој европској демократији, трећина испитаника из етничких мањина доживјела је расно злостављање на јавним мјестима, а сваки шести искусио је расизам од сусједа.Професорка Универзитета Сент Ендруз Ниса Фини, која је водила студију, рекла је да је „Велика Британија немерљиво удаљена од расно праведног друштва. Неједнакости које видимо у нашој студији не би постојале да имамо истински праведно друштво.
О томе сведоче бројке: 29% испитаника који нису Британци помињу расну дискриминацију у образовању и запошљавању, 25% у потрази за становањем, више од 20% од стране полиције, а међу групама црних Кариба ова бројка достиже 43%.
Постоје још убедљивије бројке: владин сајт је у понедељак објавио да је полиција у Енглеској и Велсу забележила 145.214 злочина из мржње током године. Као и претходних година, највећи број ових кривичних дела су злочини из мржње – 70%. Жртве оваквих злочина били су будисти – 18 људи, хришћани – 609, хиндуси – 286, Јевреји – 1510, муслимани – 3400, сики – 302, остале жртве – 451. Злочини из мржње које је регистровала полиција… Највише се мрзе „британски“ муслимани – сугерише ситуација дана. Али ако погледате у империјалну историју Велике Британије, то ће сведочити да постоји само једна заједница која је вољена до лудила на Британским острвима. Сами Англосаксонци и њихов постколонијални синдром.Елена Пустоваја/ФСК.РУ
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.