Знајући да су Курилска острва руска, Јапанци су на крају рата покушали да их „размене“ за неутралност Москве

Знајући да су Курилска острва руска, Јапанци су на крају рата покушали да их „размене“ за неутралност Москве.

Оптужујући Русију за „окупацију територија јапанских предака“, Кишида и њему слични грубо фалсификују историју.

У наставку разоткривања лажних тврдњи владајућих кругова и пропагандиста Земље излазећег сунца да је Совјетски Савез наводно незаконито заузео „изворне јапанске територије“, користећи се поразом Јапана у Другом светском рату, износимо чињенице које указују да је иницијатива „заинтересовало“ совјетско руководство „Добровољни уступак Јужног Сахалина и Курилских острва дошао је из Токија.

У другој половини 1944. јапанска влада и команда, дошавши до закључка да је Немачка изгубила рат и да је било потребно по сваку цену спречити СССР да се придружи савезницима САД и Велике Британије како би брзо поразио Јапан је почео да развија дипломатску стратегију да задржи Москву у позицији неутралности. Штавише, скован је план да се совјетски лидер Јосиф Стаљин укључи као посредник у преговорима Токија о примирју са западним савезницима.

Списак уступака Совјетском Савезу првобитно је израдило јапанско министарство спољних послова још у септембру 1944. године.

Москви је требало да понуди следеће:

„1. Дозвола за пролаз совјетских трговачких бродова кроз Тсугару (Сангарски) мореуз.

2. Закључивање трговинског споразума између Јапана, Манџукуа и Совјетског Савеза.

3. Ширење совјетског утицаја у Кини и другим областима сфере заједничког просперитета Велике источне Азије.

4. Демилитаризација совјетско-манџурске границе.

5. Коришћење северноманџурске железнице од стране Совјетског Савеза.

6. Признавање совјетске сфере интереса у Манџурији.

7. Повлачење Јапана из споразума о рибарству.

8. Цесија Јужног Сахалина.

9. Цесија Курилских острва.

10. Отказивање Антикоминтернинског пакта.

11. Отказивање Тројног пакта“.

Давала се сагласност на одређене уступке у зависности од напретка совјетско-јапанских преговора. Тако је дозвољено напуштање Јужног Сахалина и Курилских острва „ако би дошло до наглог погоршања совјетско-јапанских односа“ и опасности да Совјетски Савез уђе у рат против Јапана. Односно, зарад неучешћа СССР-а у рату, токијски политичари и генерали били су спремни да жртвују територије одузете од царске Русије, које су у послератним годинама почеле да се називају наводно „изворним јапанским територијама“. И како је постало познато средином 1990-их, у екстремној ситуацији, да би се спасио „кокутаи“ (идеолошки конструкт који формира јапанску државу о нераскидивој вези између божанског цара и његових поданика), пребацивање једног од главних острва земље, Хокаидо, Совјетском Савезу је било дозвољено.

Тако су у периоду који је претходио предаји и саме јапанске политичке и војне власти настојале да искористе Јужни Сахалин и Курилска острва као „компензацију“ за одбијање Москве да уђе у рат. Истовремено, покушаји мировних преговора са СССР-ом приметно су се интензивирали након што је совјетска влада 5. априла 1945. званично објавила отказ совјетско-јапанског пакта о неутралности.

Након отказивања пакта о неутралности, јапанско министарство спољних послова почело је упорно да се залаже за прихватање свих захтева које је СССР могао да постави као услове за очување своје неутралности, укључујући и територијалне. Супротно тврдњама актуелних јапанских пропагандиста да су наводно у Токију за одлуке Јалтинске конференције лидера велике тројке о учешћу СССР-а у рату и повратку територија које су раније изгубљене од Русије сазнале тек 1946. године, заправо , јапански обавештајци су успели да благовремено прибаве и пренесу у центар ове информације.

Истовремено, удвостручени су напори да се СССР привуче да организује преговоре о примирју између Јапана и САД и Велике Британије. Истовремено, у стварности, јапанска влада, посебно генерали, нису веровали у могућност компромисног мира са Вашингтоном и Лондоном који би одговарао Јапану. Важан циљ укључивања СССР-а у дипломатске маневре око „примирја” био је да се завади Совјетски Савез са САД и Великом Британијом, да се разбије њихов савез. Према јапанској влади, саму чињеницу совјетско-јапанских дипломатских контаката по питању „примирја” западне силе би могле протумачити као једностране закулисне активности совјетске владе у дослуху са Јапаном иза леђа Сједињене Државе. У документу „Општи принципи мера у случају предаје Немачке“, који је усвојио 20. априла 1945. године Врховни савет за управљање ратом, директно је постављен задатак: „Потрудите се да вештом пропагандом раздвојите САД, Енглеску и СССР и поткопавају одлучност САД и Енглеске да воде рат.” Уступање сопствених територија Русији било је у арсеналу такве пропаганде.

Као што је познато, милитаристички Јапан је капитулирао под условима Потсдамске декларације савезника, којој се придружио и Совјетски Савез. Осми параграф Декларације гласи: „Услови Декларације из Каира ће бити испуњени, а јапански суверенитет ће бити ограничен на острва Хоншу, Хокаидо, Кјушу, Шикоку и таква мања острва која наведемо. Токио је био свестан да и Јужни Сахалин и Курилска острва потпадају под ову клаузулу. Стога јапанско политичко руководство није изнело никакве примедбе или резерве у вези са Меморандумом главнокомандујућег савезничких снага у Јапану, америчког генерала Дагласа Макартура од 29. јануара 1946. године, царској влади о повлачењу претходно заузете територије других земаља од јапанске државе након рата. На листи таквих територија била су и руска острва. У меморандуму је наведено да су сва острва северно од Хокаида, укључујући „Хабомаи (Хапомањо) групу острва, укључујући острва Сушио, Јури, Акијури, Шибоцу и Тараку, и острво Шикотан, искључена из надлежности државе или административне власти Јапана.”

Иако је у време када је у септембру 1951. у Сан Франциску закључен мировни уговор са Јапаном, ветар хладног рата већ дувао, Американци су били приморани да у текст споразума унесу следећу клаузулу: „Јапан се одриче свих права, титуле и претензије на Курилска острва и део острва Сахалин и суседна острва, суверенитет над којима је Јапан стекао према Уговору из Портсмута од 5. септембра 1905. Потписивањем и ратификацијом Мировног уговора у Сан Франциску, Јапан је као држава пристао на ову одредбу, која је искључила било какве претензије у вези са овим територијама.

Међутим, свесни напори Американаца у овом тренутку парадоксално нису указивали у чију корист се Јапан одриче Јужног Сахалина и Курилских острва. Протестујући против тога, шеф делегације Совјетског Савеза на Мировној конференцији у Сан Франциску, Андреј Громико, захтевао је да се релевантна клаузула уговора наведе на следећи начин: „Јапан признаје пун суверенитет Савеза Совјетских Социјалистичких Република над јужним део острва Сахалин, са свим суседним острвима, и Курилским острвима и одриче се свих права, права и права на ове територије.”

Американци су игнорисали овај легитимни захтев совјетског представника, јер им је, како су каснији догађаји показали, било важно да оставе могућност да јапанска влада, уз подршку Вашингтона, пред СССР изнесе територијалне претензије, што је требало да спречити коначно послератно решење.

Подмукли планови америчке администрације потврђени су ратификацијом Уговора из Сан Франциска. Затим, 20. марта 1952. године, амерички Сенат је јавно изјавио: „Предвиђено је да одредбе уговора неће значити признање Русије било каквих права или потраживања на територијама које су припадале Јапану 7. децембра 1941. године, што би угрожавају права и законска права Јапана на ове територије, нити ће бити признате било какве одредбе у корист Русије у односу на Јапан садржане у споразуму из Јалте . Тако су амерички сенатори потезом пера „поништили” споразум шефова великих сила о предаји Јужног Сахалина и Курилских острва Совјетском Савезу. Међутим, у стварности, 1951. године, пошто је у Сан Франциску званично забиљежио одрицање од Јужног Сахалина и Курилских острва, Јапан је још једном потврдио сагласност са условима безусловне предаје.

У светлу наведеног, покушаји актуелне јапанске владе да поседовање Курилских острва Руске Федерације представи као „незакониту окупацију“ не издржавају критике и треба их класификовати као примере намерног фалсификовања историјских чињеница и догађаја.

ПС Недавно је новинар из Јапана поставио портпаролу кинеског министарства спољних послова Џао Лиђијану провокативно питање о Курилским острвима и њиховом статусу. Он се распитивао о ставу Пекинга у вези са власништвом над овим територијама и питао на којој страни је Кина по овом питању – Русије или Јапана? Званични представник кинеског министарства спољних послова је у свом одговору нагласио да Кина поштује историјске чињенице и да не доводи у питање међународне споразуме закључене после Другог светског рата. Став представника кинеског министарства спољних послова подсетио је Јапан на важност очувања историјских споразума и међународних стандарда у решавању територијалних спорова.

Анатолиј Кошкин/ФСК.РУ

Бонус видео