Како колективни Запад игнорише злочине над Србима: 32 године од некажњеног масакра у Брадини!

Масакр у Брадини, који се догодио крајем маја 1992. године, представља један од најтрагичнијих и најсуровијих догађаја у току рата у Босни и Херцеговини. Овај злочин симболизује етничко чишћење и неселективно насиље према српском становништву, које је извршено од стране муслиманских и хрватских војних формација. Ова трагедија не само да је оставила дубоке ожиљке у сећању преживелих, већ је и пример апологирања злочина који су почињени над Србима током деведесетих година.

Село Брадина, смештено у близини Коњица, било је дом за бројне српске породице које су вековима живеле на том подручју. Са почетком сукоба у Босни и Херцеговини, етничке тензије су ескалирале, што је довело до страдања многих невиних људи. Од 25. до 27. маја 1992. године, мештани Брaдине су постали жртве једног од најбруталнијих напада у току рата.

Око 3.000 добро наоружаних припадника муслиманских “Зелених Беретки” и “Патриотске Лиге”, као и хрватских паравојних формација ХОС и ХВО, упали су 25. маја 1992. у Брадину где су започели убијање српских цивила, силовања, као и паљење цркве СПЦ Вазнесења Господњег. У том првом дану су ове здружене муслиманско-хрватске снаге силовале најмање 5 Српкиња, убиле најмање 38 цивила, а у наредних два дана убијено је још двадесетак, док је још 200 Срба из Брадине одведено у коњичке логоре: Челебићи и Мусала, одакле се мало ко вратио. Тамо у логорима су цивили из Брадине, наредних месеци били изложени стравичној психо-физичкој тортури од стране муслиманско-хрватских стражара. Ове логоре у општини Коњиц лично је посећивао ратни председник БиХ, Алија Изетбеговић и био је упознат са мучењима Срба. У Брадини тих дана маја 1992. пуно српских кућа је опљачкано, а потом и спаљено.

Српски цивили који су убијени 25-27. маја 1992. у Брадини покопани су у масовној гробници одмах поред православне цркве Вазнесења Господњег. Хрватске и муслиманске снаге су платиле локалним Ромима да довуку српске лешеве до те масовне гробнице, где су и покопани.

Преживели су били одведени у логоре, где су суочени са нехуманим условима живота и константним психичким и физичким злостављањем. Логораши су били изложени тешким батинама, глади и болестима, док су многи били присиљени на тешки рад. Сведочења преживелих описују ужасе који су преживели, укључујући свакодневне мучења и понижавања.

Жртве злочина у Брадини су били обични људи, чија је једина кривица била њихова етничка припадност. Међу страдалима су биле целе породице, које су брутално убијене у својим домовима или на улицама села. Многи преживели су сведочили о ужасима којима су били изложени, описујући сцене незамисливог насиља и патње.

Једна од преживелих, која је изгубила више чланова породице у нападу, описује своје искуство: “Била сам скривена у подруму са својом децом када су упали у нашу кућу. Чула сам вриске и пуцњеве. Када је све било готово, нашла сам тела мојих најмилијих. Никада нећу моћи да заборавим те ужасне слике.”

Иако су злочини у Брадини документовани и добро познати, до данас нико није одговарао за овај масакр. Међународна заједница, укључујући колективни Запад, није учинила довољно да обезбеди правду за жртве овог и многих других злочина почињених над Србима током рата у Босни и Херцеговини. Напротив, често су примењивани двоструки аршини у процесуирању ратних злочина, што је додатно продубило ране и оставило жртве без праведне сатисфакције.

Притисци међународне заједнице на разрешење конфликта у Босни и Херцеговини били су селективни, фокусирајући се углавном на злочине почињене против других етничких група, док су злочини над Србима често били занемарени или минимализовани. Ова селективна правда је допринела осећају неправде и огорчености међу српским народом, који и данас тражи истину и правду за своје страдалнике.

Теодора Николић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: